„Mejdani, to svako zna. Pitala sam te šta bi trebalo da se uradi. Srećom, meni je nešto sinulo. Zar ti nije čudno što se u Tri zaveta nigde ne pominje poslušnost Beloj kuli? Sestre ne mogu da lažu, ne mogu da prave oružje da ljudi ubijaju druge ljude i ne mogu da koriste Moć kao oružje protiv drugih, sem u samoodbrani. Meni su se ti zaveti činili previše labavim. Zašto ne postoji zavet pokornosti Amirlin? Kada bi to jednostavno obećanje bilo deo svih nas, koliko bi se bola i poteškoća izbeglo? Možda je vreme za neke promene."
Egvena je ukočeno stajala. Ona nekada nije razumela koliko su zaveti važni. Pretpostavljala je da su mnoge polaznice i Prihvaćene dovodile u pitanje njihovu svrsishodnost. Ali s vremenom je naučila, baš kao što svaka Aes Sedai mora da nauči, koliko su važni. Tri zaveta su ono što čini Aes Sedai. Zahvaljujući njima, Aes Sedai rade ono što je najbolje za čitav svet - ali i više od toga, one su zaštita od optužbi.
Ako bi bile promenjene... pa, to bi bila neviđena nedaća. Elaida bi trebalo da t o zna. Lažna Amirlin vratila se supi, smešeći se sebi u bradu, nesumnjivo razmišljajući o četvrtom zavetu, kojim bi se zahtevala pokornost. Zar ne vidi da bi to urušilo Kulu? Preobrazilo bi Amirlin od vođe u despota!
Egvena je ključala od besa i pušila se kao ta supa koju nosi. Ta žena, to... stvorenje! Ona je uzrok nedaća u Beloj kuli, ona je izazvala podelu između pobunjenica i odanih. Ona je naredila da se Rand zarobi i tuče. Ona je muka i nedaća!
Egvena je osetila kako se trese. Za tren oka, prasnuće i sasuti Elaidi istinu u lice. To je toliko ključalo u njoj da se jedva suzdržavala.
Ne!, pomislila je. Ako to učinim, mojoj borbi je kraj. Izgubila sam rat.
I tako je Egvena učinila jedino čega se mogla setiti kako bi se zaustavila. Prosula je supu na pod.
Smeđa tečnost prosu se po tanano izatkanom ćilimu, na kom su bile prikazane crvene, žute i zelene ptice u letu. Elaida opsova, pa skoči sa stolice i ustuknu od prolivene supe. Tekućina joj nije ni kapnula na haljinu, što je baš bila šteta. Egvena potpuno mirno zgrabi krpu sa stola i poče da skuplja prosutu supu.
„Budalo smotana!", prasnu Elaida.
„Žao mi je“, odgovori Egvena. „Volela bili da se to nije dogodilo". I zaista je tako bilo. Volela bi da se čitavo to veče nije dogodilo. Volela bi da Elaida nije na vlasti; volela bi da Kula nije podeljena. Volela bi da nije bila primorana da prospe supu po podu. Ali bila je - pa je stoga klečala i ribala, pokušavajući da se pobrine za to.
Elaida je mucala od besa, upirući prstom. „Divljakušo, taj ćilim košta više od celog tvog sela! Mejdani, pomozi joj!“
Siva se nije ni pobunila, već je pritrčala i zgrabila vedro ledene vode, u kome se hladilo vino, pa se žurno vratila da pomogne Egveni. Elaida je prišla vratima na suprotnoj strani prostorije, kako bi pozvala sluge.
„Pošalji po mene", prošapta Egvena kada Mejdani kleknu da joj pomogne sa čišćenjem.
„Molim?“
„Pošalji nekoga po mene, kako bi mi izdala uputstva“, tiho joj reče Egvena, bacivši pogled ka Elaidi, koja im je bila okrenuta leđima. „Moramo da razgovaramo."
Egvena je prvobitno nameravala da izbegava salidarske uhode, i da koristi Beonin kao svoju glasnicu. Ali sada je muči previše pitanja. Zašto Mejdani nije pobegla iz Kule? Šta uhode nameravaju? Je li Elaida usvojila i neku od ostalih i ubila je u pojam, kao što je učinila s Mejdani?
Ova pogleda ka Elaidi, pa onda pogleda Egvenu. „Možda ponekad ne izgledam tako, ali i dalje sam Aes Sedai, devojko. Ne možeš da mi naređuješ."
„Mejdani, ja sam tvoja Amirlin", spokojno joj odbrusi Egvena, cedeći supu iz krpe u ibrik. „I bolje bi ti bilo da to zapamtiš - ako nećeš da Tri zaveta budu zamenjena zakletvama da doveka služiš Elaidi."
Mejdani je pogleda, pa se lecnu kada Elaida stade da vrišteći doziva sluge. Ta jadnica je očigledno napaćena u poslednje vreme.
Egvena joj spusti ruku na rame. „Mejdani, moguće je svrgnuti Elaidu. Kula će biti ujedinjena. Postaraću se da se to dogodi, ali ne smemo da se obeshrabrimo. Pošalji po mene."
Mejani diže pogled i odmeri Egvenu. „Kako... kako ti uspeva? Kažu da te kažnjavaju tri ili četiri puta dnevno i da ti je između kažnjavanja potrebno Lečenje, da bi mogli još da te tuku. Kako to podnosiš?"
„Podnosim jer moram", odgovori Egvena puštajući ruku. „Baš kao što svi radimo ono što moramo. Vidim da ti je veoma teško to što držiš Elaidu na oku, ali znaj da su tvoji napori primećeni i da se cene.“
Egvena zapravo nije znala je li Mejdani poslata da uhodi Elaidu, ali uvek je bolje da neka žena misli kako njena patnja ima neku svrhu. Izgleda da je kazala pravu stvar, jer se Mejdani ispravila i ohrabreno klimnula. „Hvala ti.“
Elaida se vraćala, a iza nje su išle tri sluge.
„Pošalji po mene", opet naredi Egvena, obraćajući se Mejdani šapatom. „Ja sam jedna od retkih u ovoj Kuli koja ima izgovora da se kreće između odaja različitih ađaha. Mogu da pomognem da se zaceli ono što je slomljeno, ali biće mi potrebna tvoja pomoć."
Mejdani se pokoleba, pa klimnu. „U redu."
„Ti!“, prasnu Elaida prilazeći Egveni. „Napolje! Hoću da kažeš Silvijani da te išiba kao što nikada ranije nijednu ženu nije išibala! Hoću da te kazni, pa Izleči na licu mesta, a onda da te opet istuče! Napolje!"
Egvena ustade, pruživši krpu jednom od slugu, a onda pođe prema izlazu.
„I nemoj misliti da ti je to što si smotana omogućilo da pobegneš od svojih dužnosti", nastavila je da viče Elaida iza njenih leđa. „Vratićeš se da mi služiš neki drugi put. Ako budeš prosula makar jednu kap, narediću da te na nedelju dana zatvore u ćeliju bez prozora i osvetljenja. Razumeš li?"
Egvena izađe iz sobe. Je li ta žena ikada bila prava Aes Sedai, koja vlada svojim osećanjima?
Ali i Egvena je izgubila vlast nad svojim osećanjima. Nije trebalo da dopusti da dođe do tačke u kojoj je bila primorana da prospe supu. Potcenila je to koliko Elaida može da bude izluđujuća, ali neće dopustiti da se to ponovo dogodi. Smirivala je sebe dok je hodala, udišući i izdišući. Bes joj nimalo ne pomaže. Nema svrhe besneti na lasicu koja ti krišom dolazi u dvorište i kolje kokoške. Samo postaviš zamku i rešiš se te životinje. Bes je besmislen.
Dok su joj šake i dalje mirisale na biber i začine, spustila se do najnižeg dela Kule, gde se pored glavne kuhinje nalazila polaznička trpezarija. U poslednjih devet dana Egvena je često radila u toj kuhinji; sve polaznice imaju zaduženja. Mirisi kojima je kuhinja odisala - ugljen i dim, supe koje se krčkaju i oštri nenamirisani sapuni - bili su joj dobro poznati. Zapravo, ti mirisi nisu se mnogo razlikovali od mirisa kuhinje u gostionici njenog oca u Dvema Rekama.
Okrečena prostorija bila je prazna, kao i stolovi, mada je na jednom od njih bio mali poslužavnik, pokriven poklopcem kako bi hrana na njemu ostala topla. Tu je bio i njen jastučić koji su polaznice ostavile kako bi tvrda klupa bila udobnija. Egvena priđe, ali baš kao uvek - nije obraćala pažnju na jastuk, mada je osećala zahvalnost zbog toga što ga stavljaju. Ona sede i skloni poklopac sa obroka. Nažalost, zatekla je samo činiju one smeđaste supe. Nije bilo ni traga pečenja, sosa ili duge i tanke boranije, što je bio ostatak Elaidinog obroka.
Ipak, to je hrana i Egvenin trbuh je zahvalan na njoj. Elaida joj nije naredila da smesta ode da bude kažnjena, pa Silvijanino naređenje da najpre jede ima prednost. Ili makar se takav zaključak iz svega toga može izvući, što bi trebalo da je zaštiti.
Jela je tiho, potpuno sama. Supa je zaista bila začinjena i imala ukus na biber, baš kao što je mirisala, ali to joj nije smetalo. Sem toga, zapravo je veoma dobra. Dobila je i nekoliko kriški hleba, mada s kraja vekne. Sve u svemu, to nije bio loš obrok - kada se uzme u obzir kako je mislila da ništa neće dobiti.