„Egvena?" nelagodno upita Šerijam. „Samo sam..."
Egvena joj priđe. „Šerijam, pripadaš li Crnom ađahu?"
„Šta? Naravno da ne!"
„Sarađuješ li sa Izgubljenima?"
„Ne!“, odvrati Šerijam, osvrćući se oko sebe.
„Služiš li Mračnome?"
„Ne!"
„Jesi li oslobođena svojih zaveta?"
„Ne!"
„Imaš li riđu kosu?"
„Naravno da ne; ja nikada..." Tad se zaledi.
I hvala ti i na tome, Verin, pomislila je Egvena, uzdišući u sebi.
U paviljonu je zavladao veoma veliki muk.
„Naravno, izletelo mi je", objasni Šerijam, preznojavajući se. „Nisam znala na koje pitanje odgovaram. Naravno da ne mogu da lažem. Nijedna od nas ne može da laže..."
Umuknu kada Egvena ispruži Štap zakletvi. „Dokaži to, Šerijam. Žena koja mi se obratila u Kuli navela je tvoje ime kao jedne od vođa među Crnim ađahom."
Šerijam pogleda Egvenu pravo u oči. „A, tako", tiho joj odgovori ta žena, tužnih očiju. „Nego, koja ti je to prišla?"
„Verin Matvin."
„Vidi, vidi", kaza Šerijam, pa se zavali u stolicu. „Moram reći da to nikada ne bih očekivala od nje. Kako je zaobišla zavete Velikom gospodaru?"
„Popila je otrov", odgovori Egvena, dok joj se srce cepalo.
„Veoma pametno." Plamenokosa žena klimnu. „Ja nikada ne bih mogla naterati sebe na tako nešto. Zaista nikada..."
Egvena izatka stege od Vazduha i okova Šerijam u njih, a onda zaveza tkanja. Okrenu se prebledelim ženama koje su je gledale s nevericom. Neke od njih behu prestravljene. „Svet se kreće ka Poslednjoj bici", strogo reče Egvena. „Zar ste očekivali da će nas naši neprijatelji ostaviti na miru?"
„Ko još?“, prošapta Lelejna. „Ko je još pomenut?"
„Mnogo njih", odgovori Egvena. „Među njima i Predstavnice."
Morija skoči i potrča prema izlazu. Jedva joj pođe za rukom da načini dva koraka. Desetak sestara, svaka na svoju ruku, optoči nekadašnju Plavu štitovima i okova je u stege izatkane od Vazduha. Za nekoliko trenutaka, ona je zapušenih usta lebdela nasred šatora, dok su joj se suze slivale niz ovalno lice.
Romanda coknu, obilazeći je. „Obe iz Plavog", primeti. „Egvena, ovo je bio veoma dramatičan način da obznaniš svoja saznanja."
„Romanda, obraćaćeš mi se s majko“, reče joj Egvena, silazeći sa postolja. „A nije nimalo čudno što ih ovde ima više među Plavima, pošto je čitav taj ađah pobegao iz Bele kule." Ona podiže Štap zakletvi. „Razlog zašto sam morala da to obznanim ovako veoma je jednostavan. Kako bi se ti ponela da sam ih jednostavno proglasila Crnima, ne nudeći nikakav dokaz u prilog tome?"
Romanda klimnu. „U pravu si u oba slučaja, majko", priznade ona.
„U tom slučaju, pretpostavljam da ti neće smetati da ti budeš prva koja će ponovo položiti zavete?"
Romanda se pokoleba samo na trenutak, gledajući dve žene uvezane Vazduhom. Skoro sve u šatoru prigrlile su Izvor, odmeravajući ostale kao da će im svakog časa izrasti otrovnice umesto kose.
Romanda uze Štap zakletvi i postupi kako joj je rečeno, oslobađajući se zaveta koje je položila. Taj postupak je bio očigledno bolan, ali ona je samo odsečno disala. Ostale su je budno držale na oku, pazeći na neku varku, ali Romanda je veoma neposredno ponovo položila zavete. Vratila je štap Egveni. „Ja nisam Prijateljica Mraka", reče. „I nikada nisam ni bila."
Egvena prihvati Štap zakletvi. „Hvala ti, Romanda", kaza. „Lelejna, želiš li da ti budeš sledeča?"
„Drage volje", reče ta žena. Verovatno je osećala potrebu da opravda Plave. Jedna po jedna, i ostale žene raskinuše svoje zavete - dahćući i sikćući od bola - pa ih ponovo položiše i dadoše reč da nisu Prijateljice Mraka. Egvena svaki put krišom uzdahnu od olakšanja. Verin je priznala da ima sestara koje nije otkrila, tako da je postojala mogućnost da Egvena među Predstavnicama pronađe i druge pripadnice Crnog.
Kada je Kvemsa, kao poslednja, vratila Štap Egveni i izjavila da nije Prijateljica Mraka, sve žene u paviljonu vidno se opustiše.
„Odlično", reče Egvena, vraćajući se na čelo prostorije. „Od sada, nastavićemo kao jedna. Više nema zadevica. Više nema svađa. Svima nama je u srcu ono što je najbolje za Belu kulu - i za čitav svet. Makar nas dvanaest možemo da verujemo jedna drugoj.
Prečiščenje nikada nije lako. Često je bolno. Danas smo se pročistile, ali sledeći potez koji moramo da povučemo biće skoro jednako bolan."
„Ti... znaš imena mnogih drugih?" upita Takima, koja makar u tom trenutku nije delovala ni malčice rasejano.
„Da“, odgovori Egvena. „Sve u svemu, preko dve stotine njih, raspoređenih po ađasima. Ovde, u taboru, ima ih negde oko sedamdeset. Znam im imena." Sinoć se vratila da iz svoje sobe uzme Verinine knjige. Sada su nevidljive i skrivene u njenom šatoru. „Predlažem da ih uhapsimo, premda će to biti teško, pošto ćemo morati da ih sve zarobimo istovremeno, koliko je to moguće." Njihova najveća prednost, sem iznenađenja, biće nepoverljiva priroda Crnog ađaha, koja im je urođena. Verin i drugi izvor nagoveštavali su da vrlo malo sestara u Crnom poznaje više od šačice drugih pripadnica. U knjizi je bio zapisan i čitav esej o tome kako je Crni ađah uređen i o njihovoj podeli na skupine poznate kao „srca“, grupe koje su samo u najmanjoj mogućoj meri sarađivale, kako bi bile skrivene. Uz malo sreće, upravo zahvaljujući takvoj njihovoj podeli sporije će shvatiti šta se dešava.
Predstavnice su delovale zatečeno. „Najpre“, poče Egvena, „tvrdićemo kako moramo da prenesemo važne vesti svim sestrama, ali da ne smemo dozvoliti da ih načuju vojnici u logoru. Pozivaćemo sestre da ulaze u ovaj paviljon po ađasima - dovoljno je veliki da u njega stane dvestotinak ljudi. Svakoj od vas ću dati imena svih Crnih sestara. Kada ađah uđe u šator, ponoviću im ono što sam vama kazala i saopštiću im da će sve morati da se ponovo zavetuju na Štapu zakletvi. Bićemo spremne da zarobimo Crne sestre koje budu pokušale da pobegnu. Vezaćemo ih i smestiti u šator za prijeme." Taj manji šator bio je povezan s Dvoranom, ali može da se zatvori tako da sestre koje ulaze ne vide zarobljenice.
„Moraćemo da uradimo nešto u vezi sa Zaštitnicima", sumorno reče Lelejna. „Pretpostavljam da ih možemo pustiti da dođu sa svojim sestrama, pa da budemo spremne da ih zarobimo."
„Neki od njih biće Prijatelji Mraka", reče Egvena. „Ali ne svi. A ne znam o kojima je reč.“ Verin je imala beleške o nekima od njih, ali nažalost - ne o svima.
„Svetlosti, kakva zbrka", promrmlja Romanda.
„To se mora učiniti", kaza nadmena Berna, odmahujući glavom.
„I to brzo", dodade Egvena. „Tako da Crne sestre nemaju vremena da uteknu. Upozoriću lorda Brina da postavi obruč od strelaca i sestara u koje imamo poverenja da zaustavi sve pokušaje bekstva, za svaki slučaj. Ali to će uroditi plodom samo sa onima koje su preslabe da otvaraju kapije."
„Ne smemo dozvoliti da dođe do toga", reče Lelejna. „Rat unutar ovog logora..."
Egvena klimnu.
„A šta je s Belom kulom?", upita Lelejna.
„Kada se pročistimo", odgovori Egvena, „onda možemo da učinimo ono što se učiniti mora kako bismo ujedinile Aes Sedai."
„Misliš..."
„Da, Lelejna", odvrati Egvena. „Mislim da do večeras otpočnem napad na Tar Valon. Pronesi taj glas i saopšti lordu Brinu da pripremi ljudstvo. Te vesti će poslužiti da zaokupe pripadnice Crnog ađaha među nama - pa će tako biti manje verovatno da će one primetiti šta mi radimo.“
Romanda baci pogled na Šerijam i Moriju, koje su sa strane visile u vazduhu, obe otvoreno roneći suze, dok su im usta bila zapušena Vazduhom. „To se mora učiniti. Iznosim predlog pred Dvoranu da se preduzme ono što je Amirlin predložila."
Šatorom zavlada tišina. A onda, lagano, sve žene ustaše na noge da pokažu saglasnost. Odlučeno je jednoglasno.