„Svetlost nas saklonila", prošapta Lelejna. „I oprostila nam na onome što ćemo učiniti."
Uze mi reč iz usta, dodade Egvena u sebi.
44
Nepoznati mirisi
Tarvinov procep je mesto koje ima najviše smisla!", isticala je Ninaeva. Ona i Rand su jahali zaraslim putem, koji je prolazio travnatom ravnicom Maredo, a pratilo ih je mnoštvo Aijela. Ninaeva je bila jedina prisutna Aes Sedai; Narišma i Nef jahali su pri samom kraju skupine, delujući nadureno. Rand je prisilio njihove Aes Sedai da ne idu s njima. U poslednje vreme kao da je veoma rešen da istakne svoju nezavisnost od njih.
Ninaeva je jahala kao sneg belu kobilu po imenu Mesečina, koju je uzela iz Randove konjušnice u Tiru. I dalje joj je čudno to što on ima svoju konjušnicu, a kamoli što ima po jednu u svim većim gradovima na svetu.
„Tarvinov procep", reče Rand, odmahujući glavom. „Ne. Što više razmišljam o tome, to više shvatam da ne želimo da se borimo tamo. Lan mi čini uslugu. Ako uskladim svoj napad s njegovim, mogu ostvariti veliku prednost. Ali ne želim da zaglavim svoje vojske u Procepu. To bi bilo traćenje snage."
Traćenje snage? Lan hrli ka Procepu, kao strela puštena s dvorečanskog dugog luka. Hrli da pogine! A Rand kaže da je pomoć traćenje snage? Vunoglava budala!
Stisnuvši zube, ona natera sebe da se smiri. Kad bi se samo raspravljao, umesto što govori na taj hladni način, koji mu je u poslednje vreme postao svojstven. Deluje tako bezosećajno, ali ona je videla kako izgleda kada se zver razulari i zariče na nju. Sklupčana je u njemu - i ako on ubrzo ne pusti svoja osećanja na slobodu, prožderaće ga iznutra.
Ali kako da ga ona natera da se urazumi? Za vreme boravka u Tiru, pripremila je niz obrazloženja - i sva su bila razborita i smireno izneta. Rand je sva ta obrazloženja zanemario, pa je poslednja dva dana proveo na sastancima sa svojim vojskovođama i u pripremanju strategije za Poslednju bitku.
Lan je svakim danom sve bliži boju u kom ne može da pobedi. Ona svakim danom oseća sve veću strepnju; nekoliko puta skoro da je ostavila Randa i pošla na sever. Ako će se Lan boriti u nemogućoj bici, onda ona žudi da bude uz njega. Ali ostala je. Svetlost odnela Randa al’Tora - ostala je. Šta vredi pomoći Lanu ako će ceo svet pasti pod Senku zbog... tvrdoglavosti... jednog tvrdoglavog čobanina tvrde glave!
Ona snažno povuče pletenicu. Narukvice i prstenje na njenoj šaci zablistaše na slabašnom sunčevom svedu - naravno, nebo je bilo oblačno, baš kao što je već nedeljama. Svi pokušavaju da zanemare koliko je to neprirodno, ali Ninaeva i dalje oseća kako se na severu sprema oluja.
Ostalo je tako malo vremena dok Lan ne stigne do Procepa! Svetlost dala da su ga Malkijeri koji su došli da ga podrže makar malo usporili. Svetlost dala da on nije sam. Razmišljajući o njemu, kako jaše ka Pustoši, suočavajući se s vojskom Nakota Senke, koja mu je preplavila domovinu...
„Moramo da napadnemo tuda", reče Ninaeva. „Ituralde kaže da se Pustoš roji od Troloka. Mračni prikuplja svoje snage. Možeš da se kladiš da će većina njih biti kod Procepa, gde im je najlakše da se probiju i napadnu Andor i Kairhijen!“
„Ninaeva, upravo zato nećemo napasti kroz Procep“, odgovori joj Rand, hladno i staloženo. „Ne možemo dopustiti da nam neprijatelj određuje bojište. Poslednje što želimo jeste da se borimo tamo gde oni hoće, ili gde nas očekuju." Pogleda ka severu. „Da, neka se okupe. Oni me traže, ali ja im neću uleteti u ruke. Zašto da se borimo kod Tarvinovog procepa? Najpametnije je skočiti s većinom naših vojski pravo do Šajol Gula.“
„Rande“, kaza mu ona, pokušavajući da zvuči razumno. Zar on ne vidi da je ona razumna? „Nema nade da će Lan biti u stanju da okupi dovoljno veliku vojnu silu da suzbije troločki napad, naročito pošto većina krajiških vojski radi Svetlost zna šta ovamo dole. Biće pregažen, a Troloci će se probiti!"
Randu se lice okameni na pomen Krajišnika; jahali su u susret jednom od njihovih glasnika. „Troloci će se probiti", ponovi Rand.
„Da!"
„Dobro", kaza on. „Biće zauzeti time, dok ja radim ono što se uraditi mora."
„A Lan?“, upita Ninaeva.
„Njegov napad biće dobro usmeren.“ Rand klimnu. „Privući će pažnju mojih neprijatelja na Malkijer i Procep, i oni će zbog njegovog napada pomisliti da sam ja tamo. Nakot Senke ne može da prolazi kroz kapije, tako da ne mogu da se kreću jednako brzo kao ja. Dok oni napadnu Lana, ja ću proći iza njih i zadati udarac pravo u srce Mračnoga.
Ne nameravam da južne zemlje prepustim sudbini. Kada se Troloci probiju kroz Procep, rasturiće se u pesnice. Tada će ih moje snage napasti, predvođene Bašerom, i to Putujući pomoću kapija kako bi Troloke napadale s bokova ili s leđa. Tako ćemo moći da biramo najbolja bojišta u skladu sa svojim potrebama."
„Rande“, kaza mu Ninaeva, dok joj se bes pretvarao u užas. „Lan će poginuti!"
„Ko sam onda ja da mu to uskratim?" upita Rand. „Svi mi zaslužujemo priliku da nađemo mir."
Ninaeva shvati da je zinula. On zaista veruje u to! Ili je makar sebe u to ubedio.
„Moja dužnost je da ubijem Mračnoga", reče Rand, kao da govori sebi u bradu. „Ubiću ga, pa ću umreti. To je sve."
„Ah..."
„Sada je dosta, Ninaeva." Rand je to rekao tiho i onim svojim opasnim glasom. Više neće da trpi pritisak.
Ninaeva je sedela u sedlu, ključajući u sebi, pokušavajući da smisli kako da ga opet pritisne u vezi s tim. Svetlosti! Prepustiće narod Krajina da gine u napadu Troloka? Ljudi tamo neće mariti za to što je Mračni poražen - krčkaće se u troločkim kazanima. To znači da će se Lan i Malkijeri boriti sami; sićušna vojska će se suprotstavljati svoj sili čudovišta koja Pustoš može da izbljuje iz sebe.
Seanšani će voditi svoj rat na jugu i na zapadu. Troloci će napasti sa severa i istoka. S vremenom će se te dve sile sudariti. Andor i ostala kraljevstva pretvoriće se u ogromna bojišta, a ljudi koji tu žive - dobri ljudi, kao oni u Dvema Rekama - neće imati nikakvih izgleda da prežive takav rat. Biće pregaženi.
Dakle, šta ona može da učini kako bi to promenila? Mora iznaći novu strategiju kako da utiče na Randa. Sve joj, u njenom srcu, govori da mora da zaštiti Lana. Mora mu obezbediti pomoć!
Povorka je jahala kroz ravnicu, gde su se povremeno videla imanja. Prošli su pored jedne farme s desne strane, podignute podalje od drugih, tako da je bila slična mnogim imanjima u Dvema Rekama. Ali ona tamo nikada nije videla da seljak s tako otvorenim neprijateljstvom posmatra putnike.
Riđobradi čovek u prljavim čakširima i s rukavima podvrnutim skoro do ramena stajao je naslonjen na napola završenu ogradu, a sekira mu je bila nehajno - ali veoma uočljivo - položena na balvane pored njega.
Njegova njiva je videla bolje dane; mada je tle bilo uredno uzorano i podrljano, iz brazdi su iznikle tek najmanje moguće mladice. Polje je bilo prošarano praznim površinama, gde se seme neobjašnjivo nije primilo, a biljke koje jesu izrasle bile su žućkaste, kao da će uvenuti.
Nekoliko mladića vadilo je panj iz jednog susednog polja, ali Ninaevino znalačko oko videlo je da oni zapravo ne pokušavaju da završe nekakav posao. Nisu vezali remenje za svog vola, niti su olabavili panj tako kopanjem zemlje oko njega. Oni štapovi u travi bili su previše debeli i glatki da bi bili držalja. Bojne palice. Bilo je to skoro smešno - ako se uzme u obzir da je Rand sa sobom poveo dve stotine Aijela - ali to ipak nešto govori. Ti ljudi očekuju nevolje i spremni su na njih. Nema sumnje da i oni osećaju oluju.
Taj kraj, blizu trgovačkih puteva i nadomak Tira, bio je manje-više siguran od razbojnika. Takođe je taman dovoljno daleko ka severu da izbegne zadevice između Ilijana i Tira. To bi trebalo da je mesto gde seljaci ne moraju da pretvaraju drvnu građu u bojne palice, niti da drže strance na oku kao da očekuju napad.