Kada se približiše jednom zelenom brdašcu, nekoliko se Aijela vrati iz izvidnice. Rand zaustavi povorku, čekajući da mu izviđači odeveni u kadinsor pritrče. Nekoliko njih nosilo je crvene poveze na glavi, označene drevnim znamenjem Aes Sedai. Izviđači nisu bili zadihani, iako su trčali sve do sastajališta i nazad.
Rand se nagnu u sedlu. „Jesu li postupili kako sam tražio? Nisu poveli više od dve stotine ljudi, ne više od četiri Aes Sedai?"
„Da, Rande al’Tore", odgovori jedan od izviđača. „Da, za divljenje je to kako su ispunili tvoje zahteve. Njihova čast je velika."
Ninaeva u glasu tog čoveka prepozna onaj čudan aijelski smisao za smešno.
„Šta je?“, upita Rand.
„Jedan čovek, Rande al’Tore", odgovori aijelski izviđač. „To je sve od čega se njihovo izaslanstvo sastoji. To je neki sitan čovečuljak, mada izgleda kao da ume da pleše kopljima. Raskrsnica je iza ovog brda."
Ninaeva pogleda preda se. Zaista, sada kada zna kuda da gleda, vidi još jedan put kako dolazi s juga i verovatno se seče s njihovim odmah iza brda.
„Kakva je ovo zamka?“, upita Nef, prilazeći na konju pored Randa. Njegovo mršavo ratničko lice bilo je zabrinuto. „Zaseda?"
Rand diže ruku, naređujući tišinu. Mamuznu škopca, a izviđači potrčaše za njim bez reči. Ninaeva samo što ne ostade sama; Mesečina je krotkiji konj nego što bi ona odabrala. Moraće da popriča s glavnim konjušarem kada se vrati u Tir.
Obiđoše brdo i zatekoše prašnjavi kvadrat na tlu, prepun ožiljaka od starih ognjišta, gde su se karavani zaustavljali da prenoće. Drum manji od onog kojim su došli zaokretao je na sever, pa na jug. Jedan jedini Šijenarac stajao je u središtu, gde su se putevi ukrštali, posmatrajući povorku što je prilazila. Njegova do ramena duga seda kosa padala je oko mršavog lica, koje je pristajalo njegovoj vižljastoj građi. Okruglo lice beše puno bora; oči su mu bile sitne i činilo se kao da čkilji.
Hurin?, iznenađeno je pomislila. Ninaeva nije videla tog hvatača lopova otkad je nju i ostale dopratio do Bele kule, nakon onog što se desilo u Falmeu.
Rand zauzda konja, omogućavajući Ninaevi i Aša’manima da ga sustignu. Aijeli se raširiše kao lišće na vetru i zauzeše stražarske položaje oko raskršća. Bila je prilično sigurna da su oba Aša’mana prigrlila Izvor, a verovatno je to važilo i za Randa.
Hurin se nelagodno promeškolji. Nije se mnogo promenio, koliko se Ninaeva sećala. Ima malo više sedih u kosi, ali odeven je u istu onu jednostavnu smeđu odeću, s mačolomcem i kratkim mačem za pojasom. Konja je vezao za jedno izvaljeno deblo u blizini. Aijeli su ga sumnjičavo gledali, kao što bi neki drugi ljudi gledali čopor stražarskih pasa.
„Ma lorde Rande!" pozva ga Hurin uzdrhtalim glasom. „To jesi ti! Pa, moram reći da si vala napredovao u svetu. Baš mi je drago što..."
On umuče kada se izdiže s tla. Iznenađeno se zagrcnu, okrećući se na nevidljivim tkanjima Vazduha. Ninaeva suzbi drhtaj. Hoće li ikada prestati da joj smeta kada muškarci usmeravaju pred njenim očima?
„Hurine, ko nas je jurio", viknu mu Rand, „kada smo bili zarobljeni u onoj dalekoj senovitoj zemlji? Kom su narodu pripadali ljudi koje sam oborio strelama?"
„Ljudi?" upita Hurin, bezmalo kreštavim glasom. „Lorde Rande, tamo nije bilo nikakvih ljudi! To jest, nismo sreli nikoga, sem gospe Selene. Sećam se samo onih žabolikih zveri, kao što su one za koje se priča da ih Seanšani jašu!"
Rand obrnu Hurina, služeći se Vazduhom i hladno ga gledajući. Onda potera konja bliže njemu. Ninaeva i Aša’mani postupiše isto tako.
„Lorde Rande, ne veruješ da sam to ja?“, upita Hurin viseći u vazduhu.
„U poslednje vreme, malo toga prihvatam onako kako mi je predstavljeno", kaza Rand. „Pretpostavljam da su te Krajišnici poslali zbog naše bliskosti?"
Hurin klimnu, preznojavajući se. Ninaeva se sažali nad njim. On je potpuno odan i posvećen Randu. Proveli su mnogo vremena zajedno, jureći za Fejnom i Rogom Valera. Na povratku u Tar Valon jedva da joj je polazilo za rukom da ućutka Hurinove priče o ovom ili onom velikom poduhvatu koji je Rand postigao. Vitkog hvatača lopova verovatno je veoma uznemiravalo to što se čovek kog obožava tako ponaša prema njemu.
„Zašto samo ti?“, tiho ga upita Rand.
„Pa", uzdišući odgovori Hurin, „rekli su..." Pokolebao se, kao da je zbog nečega rasejan. Glasno je udahnuo kroz nos. „E sad... to je... to je čudno. Nikada nisam nanjušio ovako nešto."
„Šta?“, upita Rand.
„Ne znam", odgovori Hurin. „Vazduh... prilično se oseća na smrt, na veliko nasilje, samo nije tako. Mračnije je. Užasnije." On vidno zadrhta. Hurinova sposobnost da oseti miris nasilja jedna je od onih neobičnih stvari koje Kula ne može da objasni. To nije bilo nešto u vezi s Moći, ali očigledno nije ni nešto prirodno.
Randu izgleda nije bilo stalo do toga šta Hurin oseća. „Hurine, reci mi zašto su poslali samo tebe."
„Krenuo sam da ti to kažem, lorde Rande. Vidiš, ovde smo da bismo razgovarali o uslovima."
„O uslovima pod kojima bi se vaše vojske vratile tamo gde im je mesto", kaza Rand.
„Ne, lorde Rande", nelagodno odgovori Hurin. „Uslovima za dogovor o pravom sastanku s njima. Pretpostavljam da je taj deo u njihovom pismu malčice nejasan. Kazali su da ćeš se možda razbesneti kada me zatekneš ovde potpuno samog."
„Pogrešili su", odgovori mu Rand tišim glasom. Ninaeva shvati da se napreže kako bi ga čula, naginjući se u sedlu.
„Hurine, ja više ne osećam bes", reče mu Rand. „Bes mi ne služi ničemu korisnom. Zašto su potrebni uslovi pod kojima bismo se sastali? Pretpostavljao sam da će moja ponuda da povedem samo mali odred biti prihvatljiva."
„Pa, lorde Rande", reče Hurin, „vidiš, oni zaista žele da se sastanu sa tobom. Mislim, prešli smo sav ovaj put - marširali po krvavoj zimi, izvinjavam se, Aes Sedai - ali bila je to krvava zima! I to gadna, mada joj je trebalo dosta vremena da stigne do nas. Bilo kako bilo, prešli smo taj put zbog tebe, lorde Rande. Zato, vidiš, oni žele da se sastanu s tobom. Veoma."
„Ah?"
„Pa, kada si poslednji put bio u Far Madingu..."
Rand diže jedan prst. Hurin ućuta, a sve se umiri. Kao da čak i konji zadržaše dah.
„Krajišnici su u Far Madingu?“, upita Rand.
„Da, lorde Rande.“
„Hoće da se tamo sastanem s njima?“
„Da, lorde Rande. Vidiš, moraćeš da uđeš unutar Čuvareve zaštite i da...“
Rand odsečno odmahnu rukom, prekidajući Hurina. Kapija se smesta otvori. Ali izgleda nije vodila ka Far Madingu, već samo malo unazad, prema putu kojim su Rand i ostali do maločas jahali.
Rand pusti Hurina, pa mahnu Aijelima da ga puste da uzjaše, a onda protera Tai’daišara kroz kapiju. Šta se to dešava? Svi ostali pođoše za njim. Kada Rand prođe, smesta otvori drugu kapiju, koja je izlazila na jednu malu šumovitu udolinu. Ninaevi se učini da joj je poznata; tu su se ulogorili nakon njihove posete Far Madingu, s Kecuejn.
Čemu prva kapija?, zbunjeno je pomislila Ninaeva. A onda joj je sinulo. Čovek ne mora da se upoznaje s područjem kako bi Putovao nedaleko odatle - a Putovanje na neko mesto upoznaje čoveka s njim dovoljno dobro da on može da na njemu otvara kapije.
Tako se Rand onim prvim kratkim Putovanjem upoznao s tim mestom dovoljno dobro da otvara kapije kad god želi - štedeći vreme koje bi inače utrošio na to da ga upozna! To je bilo izvanredno pametno i Ninaeva je osetila kako crveni zbog stida što se ona nije ranije setila te mogućnosti. Koliko li dugo Rand zna za to? Je li se možda onaj glas u njegovoj glavi setio toga?