Rand je poterao Tai’daišara u udolinu, a konjska kopita gazila su opalo lišće dok se konj probijao kroz rastinje. Ninaeva pođe za Random, pokušavajući da natera svoju krotku kobilu da održi korak s njegovim konjem. Očitaće bukvicu onom glavnom konjušaru. Kada bude završila s njim, ima sav da se puši!
I Hurin je poterao svog konja, a Aijeli su trčali oko njega, opkoljavajući ga vešto i nenametljivo. Lica su im bila zabrađena, a koplja ili lukovi u rukama. Prošavši kroz drveće i nisko rastinje, Rand zauzda Tai’daišara, gledajući preko jedne livade prema drevnom gradu Far Madingu.
U odnosu na velike gradove, nije bio prostran - niti prelep, bar ne u odnosu na čudesa koja su Ogijeri podigli, a Ninaeva videla. Ali bio je dovoljno velik i u njemu svakako ima lepih građevina i zaostavštine drevnih vremena. Podignut na ostrvu usred jezera, čak je pomalo podsećao na Tar Valon. Tri široka mosta vodila su preko mirne vode - i u grad se moglo samo preko njih.
Oko jezera je bila utaborena velika vojska, koja je lako moguće zauzimala više površine od samog Far Madinga. Ninaeva je prebrajala na desetine različitih zastavica, koje označavaju na desetine raznih plemićkih kuća. Konja je bilo bezbroj, a šatori su podsećali na letnje useve, pažljivo zasejane, koji očekuju žetvu. Krajiška vojska.
„Čuo sam za ovo mesto“, kaza Nef, prilazeći na konju, dok mu je vetar mrsio kratko ošišanu tamnosmeđu kosu. Gledao je namrgođeno, a po izrazu njegovog četvrtastog lica videlo se da nije zadovoljan. „Ono je kao steding, samo ne tako bezbedno.“
Farmadinški ogromni ter’angreal - poznat i kao Čuvar - stvara nevidljivi zaštitni mehur, koji sprečava ljude da dodirnu Jednu moć. On se može koristiti samo pomoću veoma posebnih ter’angreala - pri čemu Ninaeva slučajno nosi jedan od njih. Ali to je tek mala pomoć.
Vojska je delovala dovoljno zbijeno da se u potpunosti nalazi u mehuru koji sprečava usmeravanje, a pruža se otprilike milju od grada.
„Znače da smo došli", tiho kaza Rand, mrko gledajući. „To iščekuju. Očekuju da ja ujašem u njihovu kutiju."
„Kutiju?" kolebljivo upita Ninaeva.
„Ovaj grad je kutija", odgovori Rand. „Čitav grad i područje oko njega. Oni hoće da ja budem tamo gde mogu da me obuzdavaju - ali oni ništa ne shvataju. Mene niko ne može da obuzdava. Više ne. Dosta mi je kutija i zatvora, lanaca i konopaca. Nikada više neću biti u tuđim rukama."
I dalje zureći u grad, on pruži ruku i skide sa sedla statuicu čoveka koji visoko diže kuglu. Ninaeva se naježi. Zar on baš mora da to nosi svuda sa sobom?
„Možda mora da im se objasni", nastavi Rand. „Možda moraju da budu ohrabreni da izvrše svoju dužnost i da mi se pokore."
„Rande..." Ninaeva pokuša da se seti nečega. Ne sme dopustiti da se to ponovo dogodi!
Pristupni ključ slabašno zablista. „Hoće da me zarobe", tiho kaza on. „Da me utamniče. Da me pretuku. To su već jednom učinili u Far Madingu. Oni..."
„Rande!" oštro mu reče Ninaeva.
On zastade, pa je pogleda, kao da je prvi put u životu vidi.
„To nisu robovi kojima je Grendal spržila mozgove. To je čitav grad, pun nevinih ljudi!"
„Ne bih ja povredio žitelje tog grada", odgovori joj Rand bezosećajnim glasom. „Ona vojska je zaslužila pokaznu vežbu, a ne grad. Možda bi trebalo da na njih padne ognjena kiša. Ili da ih udari munja."
„Nisu učinili ništa sem što su zatražili da se sastaneš s njima!" reče Ninaeva, terajući konja bliže njegovom. Onaj ter’angreal čučao mu je u ruci kao otrovnica. Jednom je očistio Izvor. Kamo sreće da se tada istopio, kao što se desilo sa ženskim!
Nije bila sigurna šta će se desiti ako usmeri tkanje na zaštitni mehur oko Far Madinga, ali je pretpostavljala da će tkanje raditi. Čuvar ne sprečava da se tkanja načine; Ninaeva je sasvim lepo tkala Moć, kada ju je povukla iz svog zdenca.
Bilo kako bilo, ona zna da mora sprečiti Randa da svoj bes - ili šta god da oseća - usmeri na svoje saveznike. „Rande“, tiho mu kaza. „Neće biti povratka ako ovo učiniš."
„Ninaeva, meni već nema povratka", odgovori joj on, napetog pogleda. Te njegove oči menjale su boju - ponekad su delovale sivo, a ponekad plavo. Tog dana su bile kao sivo železo. On nastavi bezizražajnim glasom: „Moje stope stale su na ovu putanju onog trena kada me je Tam našao kako plačem na planini."
„Danas ne moraš nikoga da ubiješ. Molim te."
On se okrenu i opet pogleda grad. Lagano, na sreću, pristupni ključ prestade da sija. „Hurine!", dreknu.
Mora da je blizu pucanja, pomislila je Ninaeva. U glasu mu se čuje bes.
Hvatač lopova potera konja do čela povorke. Ali Aijeli se nisu približavali. „Da, lorde Rande?"
„Vrati se svojim gospodarima u njihovoj kutiji", obrati mu se Rand, obuzdavši svoj glas. „Prenesi im moju poruku."
„Kakvu poruku, lorde Rande?"
Rand se pokoleba, pa vrati pristupni ključ na svoje mesto. „Reci im da neće proći dugo vremena pre nego što Ponovorođeni Zmaj pođe na Šajol Gul. Ako žele da se sa čašću vrate na svoje položaje, omogućiću im da se vrate u Pustoš. U suprotnom, mogu da ostanu da se kriju ovde. Neka pokušaju da objasne svojoj deci i unučadi zašto su oni bili stotinama liga daleko od svojih položaja u trenutku kada je Mračni ubijen a proročanstva ispunjena."
Hurin je delovao uzdrmano. „Da, lorde Rande."
To rekavši, Rand okrenu konja i potera ga nazad prema čistini. Ninaeva pođe za njim, previše lagano. Ma koliko Mesečina bila lepa, za tren oka bi tu prelepu kobilu dala za poslušnog dvorečanskog konja na koga čovek može da se osloni, kao što je Bela.
Hurin je ostao tu gde je i bio. Delovao je potreseno. Očigledno da njegov ponovni susret s „lordom Random" nije prošao ni izbliza onako kako je on očekivao. Ninaeva stisnu zube kada drveće zakloni pogled na njega. Rand je otvorio novu kapiju, koja je vodila pravo u Tir.
Izjahali su na tle određeno za Putovanje, ispred konjušnica Kamena Tira. U Tiru je bilo vruće i vlažno, iako je nebo bilo oblačno, a vladala je zbrka od zvukova ljudi na obuci i od kreštanja galebova. Rand je dojahao do mesta gde su konjušari čekali, pa potpuno kamenog lica sjahao.
Kada je Ninaeva sjahala s Mesečine i pružila uzde jednom zajapurenom konjušaru, Rand je prošao pored nje. „Potraži statuu“, kaza joj.
„Šta?“, iznenađeno upita ona.
On stade, pa je pogleda. „Pitala si gde je Perin. Ulogoren je s vojskom u senci jedne ogromne srušene statue, u obliku mača zarivenog u zemlju. Siguran sam da ti ovdašnji učenjaci mogu reći gde je to; veoma je upečatljiva."
„Kako... kako to znaš?“
Rand samo slegnu. „Jednostavno znam.“
„Zašto mi to govoriš?", upita ona, prelazeći rame uz rame s njim dvorište od nabijene zemlje. Nije očekivala da će joj to kazati - stekao je naviku da krije sve što zna, pa makar to znanje bilo beznačajno.
„Zato što“, odgovori on, koračajući prema glavnoj utvrdi, glasa bezmalo pretihog, „ja... imam dug prema tebi zbog toga što ti mariš kada ja ne mogu. Ako potražiš Perina, reci mu da će mi uskoro biti potreban."
To reče, pa je ostavi.
Ninaeva je stajala u dvorištu konjušnice i posmatrala ga kako odlazi. U vazduhu se osećala vlaga, kao da je kiša padala, a ona je osećala da joj je kišica upravo promakla. Nije porosilo dovoljno da pročisti vazduh ili napravi blato na tlu, ali jeste dovoljno da ovlaži kamen u dubokom hladu. S njene desne strane, ljudi su pod tmurnim nebom galopirali i uvežbavali konje, jašući po peščanom tlu između ogradica. Kamen je jedina tvrđava za koju ona zna a da ima vežbalište za konjicu - mada, Kamen je daleko od obične tvrđave.
Tutanj kopita podsećao je na grmljavinu neke daleke oluje, tako da ona nije mogla da ne baci pogled prema severu. Osećala je kao da je oluja tamo bliže nego što je ranije bila. Pretpostavljala je da se prikuplja iznad Pustoši, ali sada nije tako sigurna u to.