A onda oblaci nestaše.
Lula mu pade iz usta na trem, tako da se začu tih udarac po daskama, a duvanski pepeo se iz nje rasu po stepeništu. Nije ni shvatio da mu je ispala. Renald se kolebao, zureći u prazno plavo nebo, shvatajući da se lecnuo ni zbog čega.
Oblaci su se opet nalazili na obzorju nekih četrdeset liga daleko. Čula se tiha grmljavina.
Rukom drhtavom i sa staračkim pegama, preplanulom od godina rada na suncu, on diže lulu sa dasaka. Samo ti se učinilo, Renalde, pomislio je. Pošandrcao si, i to je sigurno kao što je sigurno da su jaja okrugla.
Na rubu je živaca zbog useva. Zbog toga je na rubu živaca. Mada je hrabrio momke, to što se dešava jednostavno nije prirodno. Do sada je trebalo da makar nešto nikne. On četrdeset godina obrađuje ovu zemlju! Ječmu ne treba toliko vremena da nikne. Plamen ga spalio, ali ne treba. Šta se to dešava sa svetom? Čovek ne može da se osloni na to da će usevi nići, a oblaci nisu tamo gde bi trebalo da budu.
Nekako natera sebe da opet sedne u stolicu. Kolena su mu klecala. Vala, omatorio sam... pomislio je.
Celog svog života radi na imanju. Biti seljak u Krajinama nije lako, ali ako čovek naporno radi, može da stvori dobar život dok uzgaja dobre useve. „Čovek ima onoliko sreće koliko je semena posejao“, uvek je govorio njegov otac.
Pa, Renald je jedan od najuspešnijih seljaka u kraju. Toliko mu dobro ide da mu je pošlo za rukom da kupi još dva imanja pored svog i svake jeseni na tržnicu izvozi trideset kola. Sada za njega radi šest valjanih ljudi, koji oru njive i obilaze ograde. Mada, to ne znači da on ne mora da svakoga dana gaca po blatu i da im pokazuje šta znači obrađivati zemlju kako treba. Čovek ne sme dopustiti da ga malo uspeha upropasti.
Da, on obrađuje zemlju - živi od zemlje, kako je njegov otac govorio. Poznaje vremenske prilike koliko je to moguće. Oni oblaci nisu prirodni. Tiho grme, kao kada neka životinja reži u mraku. Čeka. Vreba u obližnjoj šumi.
On poskoči kada se opet začu tresak groma, za koji mu se učini da beše preblizu. Da li su ti oblaci zaista četrdeset liga daleko. Je li to pomislio? Sada kada se malo bolje zagleda, čini mu se kako će pre biti da do njih ima desetak liga.
„Nemoj da si takav“, prekorno progunđa sebi u bradu. Njegov sopstveni glas zvučao mu je dobro. Stvarno. Prijalo mu je da čuje nešto drugo sem grmljavine i povremene škripe kapaka u koje udara vetar. Zar ne bi trebalo da čuje Oejnu kako unutra sprema večeru?
„Umoran si. Tako je. Umoran.“ Tutnu ruku u džep u prsluku i izvadi kesu sa duvanom. Sa desne strane se začu nekakva blaga tutnjava. Isprva je pomislio da je reč o grmljavini, ali ta tutnjava je bila previše pravilna i previše škripava. Nije to grmljavina. To su točkovi.
I naravno, jedna velika kola s volovskom zapregom pređoše vrh Malardovog brda, odmah ka istoku. Renald je sam dao ime tom brdu. Svakom dobrom brdu potrebno je ime. Put se zove Malardov put. Dakle, zašto onda ne dati isto to ime i brdu?
Nagnu se napred u svom naslonjaču, namerno ne obraćajući pažnju na one oblake dok je čkiljio prema kolima, pokušavajući da razabere vozarevo lice. Tulin? Kovač? Šta on to radi - zašto tera kola natrpana do neba? Trebalo bi da Renaldu pravi novi plug!
Vitak za čoveka koji se bavi njegovim zanatom, Tulin je svejedno bio dvostruko mišićaviji od većine težaka. Kosa mu je bila tamna a koža preplanula kako je to obično slučaj sa Šijenarcima, a i lice mu je bilo izbrijano po njihovom običaju, ali ne nosi perčin. Tulinova porodica možda vodi poreklo od krajiških ratnika, ali on je samo običan seljak, baš kao ostali. Drži kovačnicu u Hrastovoj Vodi, pet milja istočno odatle. Renald je u zimskim večerima uživao u brojnim igrama kamenova s tim kovačem.
I Tulin stari - nije proživeo godina koliko Renald, ali poslednjih nekoliko zima ponukalo je Tulina da počne da priča o povlačenju iz zanata. Kovanje nije za starce. Naravno, nije ni obrada zemlje. Postoje li uopšte zanati za stare?
Tulinova kola približavala su se putem od nabijene zemlje, pravo prema Renaldovom dvorištu ograđenom belom ogradom. E to je čudno, pomislio je Renald. za kolima je išla uredno povezana povorka životinja: pet koza i dve krave muzare. Kavezi puni crnih kokošaka bili su vezani za stranice kola natrpanih nameštajem, vrećama i buradima. Tulinova mlada kći, Mirala, sedela je na sedištu s njim, pored njegove supruge - jedne zlatokose žene s juga. Udata je za Tulina dvadeset pet godina, ali Renald na Galanu gleda kao na „onu južnjačku curu“.
Čitava porodica bila je u tim kolima, a sa sobom su vodili svoju najbolju marvu. Očigledno se sele. Ali kuda? Možda idu u posetu nekim rođacima? On i Tulin nisu odigrali partiju kamenova već... oh, tri nedelje. Nema mnogo vremena za odlaske u goste kada nastupa proleće i kada se užurbano seje. Neko mora da prekiva plugove i oštri kose. Ko će to da radi ako se ognjište u Tulinovoj kovačnici ugasi?
Renald tutnu prstohvat duvana u lulu kada Tulin zaustavi kola ispred njegovog dvorišta. Vitki sedokosi kovač pruži uzde svojoj kćeri pa siđe s kola, a kada mu stope dodirnuše zemlju, oblačić prašine diže se u vazduh. Iza njega se oluja još komešala u daljini.
Tulin otvori kapiju, pa priđe tremu. Delovao je rasejano. Renald otvori usta da ga pozdravi, ali Tulin mu se prvi obrati.
„Renalde, zakopao sam najbolji nakovanj u Galaninoj staroj leji s jagodama", reče krupni kovač. „Znaš gde je to, zar ne? Tamo sam zakopao i svoje najbolje alatke. Dobro su podmazane i u mom najboljem kovčegu, postavljenom tako da ne prodire vlaga. To bi trebalo da spreči da ne zarđaju. Bar na neko vreme.“
Renald zatvori usta, držeći napola napunjelu lulu. Ako je Tulin zakopao svoj nakovanj... pa, to znači da ne namerava duže da se vraća. „Tuline, šta...“
„Ako se ne vratim“, prekide ga Tulin, bacajući pogled ka severu, „hoćeš li da iskopaš moje stvari i da se postaraš da se neko brine o njima? Prodaj ih nekome ko će ih voleti, Renalde. Ne želim da baš bilo ko udara po tom nakovnju. Znaš, trebalo mi je dvadeset godina da prikupim te alatke.“
„Ali Tuline!“, izusti Renald. „Kuda to ideš?“
Tulin se opet okrenu prema njemu, pa se jednom rukom nasloni na ogradu trema i smrtno ozbiljno ga pogleda onim svojim smeđim očima. „Nailazi oluja“, odgovori mu. „Pa računam da moram da krenem na sever.“ „Oluja?“, upita Renald. „Misliš na onu na obzorju? Tuline, deluje baš gadno - plamen mi kosti spalio, baš gadno - ali nema svrhe bežati od nje. I ranije je bilo gadnih oluja.“
„Ne ovakvih, stari prijatelju", odvrati Tulin. „Ovakva oluja ne može da se zanemari.“
„Tuline“, upita Renald, „o čemu ti to pričaš?“
Pre nego što Tulin stiže da odgovori, Galana doviknu iz kola: „Jesi li mu rekao za šerpe?“
„Ih“, izusti Tulin, „Galana je uglačala one šerpe s bakarnim dnom koje su se oduvek dopadale tvojoj ženi. Eno ih na kuhinjskom stolu i čekaju Oejnu, ako hoće da ode po njih.“ To rekavši, Tulin klimnu Renaldu i krenu nazad ka kolima.
Renald je zgranuto sedeo. Tulin je oduvek bio neposredan; voleo je da kaže šta mu je na umu, pa da tera dalje. Delimično se i zbog toga dopadao Renaldu. Ali kovač takođe ume da proleti kroz razgovor kao lavina kroz stado ovaca, tako da svi za njim ostaju zatečeni.
Renald skoči na noge, pa ostavi lulu na stolici i pođe za Tulinom u dvorište i prema kolima. Plamen ga spalio, pomislio je Renald, gledajući sa strane i opet primećujući uvelu travu i žbunje. Naporno se trudio oko tog dvorišta.
Kovač je proveravao da li su kavezi sa kokoškama i dalje dobro privezani za stranice njegovih kola. Renald ga sustiže, pa pruži ruku, ali Galana mu skrenu pažnju.
„Evo, Renalde“, reče ona s kola. „Uzmi ovo.“ Pruži mu kotaricu s jajima, a jedan pramen zlatne kose ispade joj iz punđe. Renald prihvati korpu. „Daj ih Oejni. Znam da ste kratki sa živinom zbog onih lisica jesenas.“