Egvena je zamišljeno jela, slušajući Laras i kuhinjske pomoćnice kako lupaju šerpama dok ih peru u susednoj prostoriji. Bila je iznenađena time koliko se spokojno oseća. Promenila se; nešto u vezi s njom je drugačije. Gledajući Elaidu, naposletku se suočavajući sa ženom koja joj je svih tih meseci suparnica, bila je primorana da s novog stanovišta pogleda sve što radi.
Mislila je da podriva Elaidu i otima vlast nad Belom kulom iznutra. Sada je shvatila kako uopšte ne mora da je podriva. Ta žena je sasvim u stanju da to učini sama. Ma Egvena tačno može da zamisli kako će se Predstavnice i glave ađaha poneti kada Elaida obznani svoju nameru za promeni Tri zaveta!
Elaida će s vremenom pasti, sa Egveninom pomoći ili bez nje. Egvenina dužnost kao Amirlin nije bila da ubrza taj pad - već da učini sve što može kako bi sačuvala Kulu i njene žiteljke. Ne mogu dopustiti da se još više podele. Njena dužnost je da suzbije pometnju i uništenje koji im svima prete i da obnovi Kulu. Dok je završavala supu, poslednjim zalogajem hleba mažući ostatke iz zdele, shvatila je kako mora uraditi šta god bude morala kako bi za sestre u Kuli bila snaga i ohrabrenje. Vremena ponestaje. Šta li sve Rand čini sa svetom bez vodstva? Kada će Seanšani napasti sa severa? Da bi stigli do Tar Valona, moraće da preseku preko Andora - a koliko će uništenje to izazvati? Zacelo ima nešto vremena da ujedini Kulu pre nego što do tog napada dođe, ali nema vremena za traćenje.
Egvena odnese posuđe u kuhinju i sama ga opra, zbog čega pozamašna nadzornica kuhinja klimnu u znak odobravanja. Nakon toga Egvena ode do Silvijanine radne sobe. Moraće brzo završiti sa kažnjavanjem; po svom običaju, namerava da i noćas obiđe Leanu. Egvena pokuca pa uđe i zateče Silvijanu za svojim stolom, kako na svetlosti dve srebrne svetiljke lista jedan debeli tom. Kada Egvena uđe, Silvijana crvenom trakom označi gde je stala, pa zatvori knjigu. Na izlizanoj korici pisalo je Promišljanja o raspirenom Plamenu, istorija uspona raznih Amirlin. Zanimljivo.
Egvena sede na stoličicu ispred stola - ničim ne pokazujući da je osetila oštar bol u pozadini - i spokojno ispriča šta se te večeri dogodilo, propuštajući da pomene kako je namerno prosula zdelu sa supom. Ali jeste kazala da ju je ispustila kad je Elaida pomenula ukidanje i izmenu Tri zaveta.
Silvijana je nakon toga bila veoma zamišljena.
„Pa“, reče žena ustajući i uzimajući remen, „Amirlin je rekla svoje."
„Da, jesam", reče Egvena, pa ustade i namesti se preko stola, dižući suknje i podsuknje kako bi primila batine.
Silvijana se pokoleba, a onda poče šibanje. Za divno čudo, Egvena nije osećala nikakvu želju da vrišti. Naravno, to ju je bolelo - ali jednostavno nije mogla da kuka. Kako je ta kazna besmislena!
Setila se bola koji je osetila kada je videla sestre kako se mimoilaze u hodniku i zgledaju sa strahom, sumnjom i nepoverenjem. Setila se svojih muka dok je ćutke služila Elaidu. I setila se čistog užasa koji ju je obuzeo na pomisao da svi u Kuli budu zavetima obavezani da služe takvom tiraninu.
Egvena se setila sažaljenja prema jadnoj Mejdani. Niko ne bi smeo da se tako ophodi ni prema jednoj sestri. Zatočeništvo je jedno - ali slamanje duha neke žene, poigravanje s njom i nagoveštavanje budućih muka? To je neizdrživo.
Sve je to bolelo Egvenu, kao nož u nedrima koji joj probija srce. Dok se šibanje nastavljalo, shvatila je da ništa što one mogu da učine njenom telu ne može da se poredi s bolom u duši koji je osetila kada je videla kako Bela kula pati pod Elaidinom vlašću. U poređenju s tim unutrašnjim bolovima, batine su besmislene.
I tako se zasmeja.
Nije to bio usiljen smeh. Nije to bio smeh prkosa. Bio je to smeh neverice. Smeh zbog besmislenosti. Kako mogu uopšte da misle da će to što je tuku bilo šta promeniti? To je suludo!
Šibanje stade. Egvena se okrenu. Nije valjda to sve!
Silvijana ju je zabrinuto gledala. „Dete?“, upita. „Kako si?“
„Sasvim sam dobro."
„Jesi li... sigurna? Jesi li pribrana?"
Ona misli da sam sišla s uma zbog pritiska, shvatila je Egvena. Tuče me, a ja se smejem.
„Sasvim sam pribrana", odgovori Egvena. „Ne smejem se zato što sam sišla s uma, Silvijana. Smejem se zato što je potpuno besmisleno to što me tučeš."
Žena se namršti.
„Zar ti to ne vidiš?“, upita je Egvena. „Zar ne osećaš bol? Zar ne osećaš patnju dok gledaš kako se Kula ruši oko tebe? Zar neke batine mogu da se porede s tim?“
Silvijana ništa nije odgovorila.
Sada shvatam, pomislila je Egvena. Nisam razumela šta to Aijeli rade. Pretpostavljala sam da moram biti čvršća i da će me to naučiti kako da se smejem bolu. Ali uopšte nije reč o čvrstini. Ne smejem se zbog snage. Smejem se zbog razumevanja.
Kada bi pustila da Kula padne, kada bi dopustila da Aes Sedai propadnu - taj bol bi je uništio. Mora to da spreči, jer ona je Amirlin Tron.
„Ne mogu odbiti da te kaznim“, kaza joj Silvijana. „To valjda shvataš."
„Naravno", odgovori Egvena. „Ali molim te, podseti me nešto: šta si ono kazala u vezi sa Šemerin? Kako je Elaidi uspelo da joj oduzme šal?“
„Bilo je to zato što je Šemerin to prihvatila", odgovori Silvijana. „Ponašala se kao da zaista jeste ostala bez šala. Nije se borila."
„Ja tu grešku neću učiniti, Silvijana. Elaida može da kaže šta god hoće - ali to ne menja ono što jesam, niti ono što smo svi mi. Čak i da pokuša da izmeni Tri zaveta, biće onih koje će se odupirati i koje će se držati onoga što je ispravno. I zato - kada tučeš mene, ti tučeš Amirlin Tron, a to bi valjda trebalo da je dovoljno zabavno da se obe smejemo."
Kazna se nastavi, a Egvena prigrli bol, uze ga u sebe, oceni da je beznačajan, mučena nestrpljenjem da se kazna što pre završi.
Čeka je mnogo posla.
3
Putevi časti
Avijenda je sa svojim sestrama po koplju i nekim izviđačima koji su pripadali Izdanku Krvi čučala povrh jednog niskog i travom obraslog brda i posmatrala izbeglice. Baš su jadni bili ti domanski mokrozemci, lica toliko prljavih da se jasno videlo kako več mesecima nisu bili u šatoru za znojenje, a njihova izgladnela deca bila su toliko nejaka da nisu mogla ni da plaču. Jedna jadna mazga vukla je jedna jedina kola među stotinu ljudi koji su se nekako upirali da prežive; ono što nisu natovarili na te taljige, nosili su sami. Nije bilo mnogo ni jednog ni drugog. Vukli su se ka severoistoku, duž jedne staze koja se baš i nije mogla nazvati putem. Možda je u tom smeru i neko selo. Možda samo beže od nemira koji su zahvatili priobalne krajeve.
Brdoviti krajolik bio je potpuno brisan prostor, ako se izuzme poneki šumarak tu i tamo. Izbeglice nisu videle Avijendu i njene saputnike, iako su ovi bili svega stotinak koraka daleko. Nikada joj nije bilo jasno kako mokrozemci mogu da budu tako slepi. Zar ne gledaju, zar ne vide ništa čudno na obzorju? Zar ne vide da prolaze tako blizu tom brdu, gotovo da prizivaju izviđače da ih uhode? Trebalo je da na to brdo pošalju svoje izviđače pre nego što su mu se približili.
Zar ne mare? Avijenda se naježi. Kako čovek može da ne mari za oči koje ga posmatraju, koje možda pripadaju čoveku ili Devici s kopljem u ruci? Zar su toliko željni da se probude iz sna? Avijenda se ne boji smrti, ali veoma je velika razlika između prihvatanja smrti i priželjkivanja.
Gradovi, pomislila je, u njima je nevolja. Gradovi su smrdljiva i zagnojena mesta, kao rane koje se ne zaceljuju. Neki su bolji od drugih - za divljenje je ono što je Elejna postigla s Kaemlinom - ali i u najboljim gradovima okuplja se previše ljudi i gradovi ih uče da se navikavaju na to da borave na jednom mestu. Da su te izbeglice navikle na putovanje i naučile da se služe sopstvenim nogama, a ne da se oslanjaju na konje - kao što to mokrozemci prečesto čine - onda im ne bi bilo onoliko teško da napuste svoje varoši. Među Aijelima, zanatlije se obučavaju da umeju da se brane, deca danima mogu da preživljavaju prepuštena sama sebi, a čak i kovači mogu brzo prevaliti velike razdaljine. Za sat vremena, čitava septa može da bude na putu, noseći na leđima baš sve što im je potrebno.