To nije koriščenje Moći kao oružja, ali jeste blizu. To je tanana razlika - ali biti Aes Sedai svodi se na tanane razlike. „Reci mu da ću sama otvoriti kapiju", odgovori ona.
„Izvrsno, majko", kaza joj Lelejna, pa nakloni glavu kao savršeno odana potčinjena. Izvanredno je kako se ponašanje te žene prema Egveni brzo promenilo. Mora da je shvatila kako joj jedino preostaje da u potpunosti priđe Egveni i da se odrekne svih svojih pokušaja da obezbedi moć za sebe. Tako neće ispasti licemer, a možda će i preko Egvene steći neki položaj. To pod pretpostavkom da Egveni pođe za rukom da se učvrsti kao moćna Amirlin.
To je dobra pretpostavka.
Lelejna mora da je bila razdražena promenom Romandine naravi. Žuta je čekala pored puta ispred njih, kao da ju je neko pozvao. Bila je u haljini boje svog ađaha, a kosa joj beše pokupljena u dostojanstvenu punđu. Pala je u naklon kada je Egvena stigla do nje i jedva da je pogledala Lelejnu, pre nego što je stala Egveni s desne strane, suprotno od Lelejne. „Majko", poče Romanda, „raspitala sam se u vezi sa onim što si tražila. Nije bilo nikakvog dodira sa sestrama poslatim u Crnu kulu. Nije bilo ni šapata."
„Zar ti to nije čudno?", upita Egvena.
„Da, majko. Trebalo bi da su se pomoću Putovanja već vratile odande. Trebalo bi da su bar poslale neki glas. Ova tišina je uznemirujuća."
Zaista uznemirujuća. Da stvari budu još gore, u tom izaslanstvu bile su Nisao, Mirela, Faolajn i Teodrin. Sve te žene zavetovale su se Egveni na vernost. Uznemirujuća podudarnost. To što su otišle Faolajn i Teodrin bilo joj je naročito sumnjivo. One su otišle navodno zato što nemaju Zaštitnike, ali sestre u logoru njih dve nisu smatrale u potpunosti Aes Sedai - mada se niko nije usuđivao da to kaže Egveni pravo u oči.
Zašto su baš njih četiri - od stotina Aes Sedai u logoru - određene za to izaslanstvo? Je li to obična slučajnost? Teško da je tako nešto verovatno. Ali šta to onda znači? Je li neko namerno poslao one odane Egveni? Ako je tako, zašto nisu poslali i Sijuan? Možda je to Šerijamino delo? Ta žena je priznala nekoliko stvari pre pogubljenja, ali ne i to.
Bilo kako bilo, nešto se dešava sa onim Aša’manima. Ona će morati da se postara za Crnu kulu.
„Majko", poče Lelejna, privlačeći joj pažnju. Plava nije ni pogledala svoju suparnicu. „Imam druge vesti."
Romanda tiho frknu.
„Govori", reče Egvena.
„Šerijam nije lagala", kaza Lelejna. „Ter’angreala koji se koriste za snove više nema. Svi su nestali."
„Kako je to moguće?" zatraži da čuje Egvena, dopustivši da joj se u rečima čuje tračak besa koji je osećala.
„Šerijam je bila Čuvarka, majko", smesta odgovori Lelejna. „Držale smo ter’angreale na jednom mestu, kao što je običaj u Beloj kuli, pod stražom. Ali... pa kakav bi razlog one koje su držale stražu imale da zabrane Šerijam da im priđe?"
„A šta misliš da je nameravala da nam kaže?", upita Egvena. „Ta krađa ne bi mogla dugo da se krije."
„Ne znam, majko", odgovori Lelejna, odmahujući glavom.
„One koje su držale stražu kažu da je Šerijam delovala... usplahireno... kada je uzela ter’angreale. To se dogodilo koliko sinoć."
Egvena stisnu zube, setivši se Šerijaminih poslednjih priznanja. Krađa ter’angreala bila je daleko od najgoreg što je spomenula. Elejna će pobesneti; prvobitni prsten bio je među ukradenim ter’angrealima, a Egvena čisto sumnja da će Sijuanin skriveni primerak biti od koristi kao uzorak. Već sadrži manu; primerci napravljeni po uzoru na njega verovatno će biti još nesavršeniji.
„Majko", tiše joj se obrati Lelejna. „Šta je sa Šerijaminom... drugom tvrdnjom."
„Da se jedna od Izgubljenih nalazi u Beloj kuli i da oponaša Aes Sedai?", upita Egvena. Šerijam je tvrdila kako je ter’angreale dala toj... osobi.
Lelejna i Romanda su nemo hodale, zureći pravo ispred sebe, kao da nisu u stanju ni da razmišljaju o toj mogućnosti.
„Da, pretpostavljam da je govorila istinu", odgovori Egvena. „Uvukli su se ne samo u naš logor, već i među plemstvo Andora, Ilijana i Tira. Zašto ne i u Belu kulu?" Nije dodala da je Verinina knjiga sadržala potvrdu prisustva jedne od Izgubljenih. Činilo joj se da je najbolje držati u tajnosti sve razmere Verininih beleški.
„Ne bih previše brinula o tome", reče Egvena. „S obzirom na napad na Kulu i na naš povratak, čini se verovatnim da će ta Izgubljena - koja god da je - smatrati pametnim da se iskrade i nađe lakšu metu za svoje spletke."
Izgleda da ta primedba nije baš utešila Lelejnu i Romandu. Njih tri stigoše do ruba logora Aes Sedai, gde su ih čekali konji, kao i veliki odred vojnika i po jedna Predstavnica iz svakog ađaha, sem Plavog i Crvenog. Plavih nije bilo zato što je Lelejna jedina preostala u logoru; razlog zašto nije bilo Crvenih bio je očigledan. Egvena je delimično i zbog toga odlučila da nosi crvenu haljinu - kao tanani nagoveštaj da bi svi ađasi trebalo da budu predstavljeni u onome što će upravo preduzeti. To je za dobro svih.
Dok se Egvena pela u sedlo, primetila je da je Gavin opet prati, s pristojne udaljenosti. Odakle se on stvorio? Nisu pričali od ranog jutra. Čim se ona popela u sedlo, popeo se i on - i dok je okretala konja da izjaše iz logora, praćena Lelejnom, Romandom, Predstavnicama i vojnicima, Gavin ju je s bezbedne udaljenosti sledio. Egvena nije znala šta da radi s njim.
Vojni logor beše mahom napušten. Šatori su bili prazni, tle izgaženo stopama i kopitarna, a u taboru gotovo da i nije bilo vojnika. Egvena prigrli Izvor čim izađoše iz svog logora, držeći ga i pripremajući tkanja za slučaj da ih neko napadne dok jašu. I dalje ne veruje da Elaida neće iskoristiti kapiju kako bi omela napad. Istina, lažna Amirlin je verovatno zauzeta posledicama seanšanskog napada. Ali takva očekivanja - poput pretpostavke da je bezbedna - zaslužna su za to što je Egvena bila zarobljena. Ona je Amirlin. Ne može da dovodi sebe u opasnost. To je izluđujuće, ali ona dobro zna da je sada došao kraj njenim samostalnim delima i postupanju kako god želi. Pre svih onih nedelja mogla je da bude ubijena, a ne samo zarobljena. Salidarska pobuna bi tada posustala, a Elaida bi i dalje bila Amirlin.
Zato je njen odred dojahao do bojnih redova ispred sela Darein. Bela kula se i dalje pušila, a širok oblak dima u prstenu se dizao iz središta ostrva, zaklanjajući beli toranj. Čak i s tolike udaljenosti, na građevini su se videle posledice seanšanskog napada. Garave rupe nalikovale su na kvarne tačke na inače zdravoj jabuci. Kula skoro da je ječala dok ju je ona gledala. Stajala je tako dugo i videla tako mnogo toga. Sada je ranjena toliko duboko da krvari i dan nakon tog događaja.
Ali i dalje stoji. Svetlost ih blagoslovila, stoji. Diže se visoko, ranjena ali čitava, upirući prema suncu skrivenom iza oblaka na nebu. Stoji prkoseći svima onima koji bi da je skrše, kako iznutra tako i spolja.
Brin i Sijuan su čekali na Egvenu iza vojske. Njih dvoje su baš neusaglašen par. Vojskovođa prekaljen u bitkama, osedeo po slepoočnicama i s licem nalik na neprobojni oklop. Snažnim licem, oštrih crta. A pored njega Sijuan, sićušna žena u bledoplavoj haljini, lica ljupkog, koja deluje dovoljno mlado da Brinu bude unuka, uprkos tome što su skoro istih godina. Sijuan se nakloni u sedlu kada Egvena priđe, a Brin pozdravi. U pogledu mu se i dalje videla uznemirenost. Izgleda da oseća sramotu zbog svoje uloge u spasavanju, mada Egvena nije ljuta na njega. On je častan čovek. Ako je bio na silu nateran da pođe kako bi pazio lakomislene Sijuan i Gavina, onda Brin zaslužuje pohvalu zbog toga što ih je sačuvao u životu.
Kada im se Egvena pridružila, primetila je da Sijuan i Brin jašu blizu jedno drugome. Da li je Sijuan napokon priznala sebi da je taj čovek privlači? I... Brin se sada nosi na izvestan dobro poznati skladan način. Bilo je to toliko neznatno da je lako moguće da joj se to samo pričinjava, ali kada se tome doda odnos između njih dvoje...