Nema sumnje da su mokrozemci čudan soj, ali svejedno je osećala sažaljenje prema tim izbeglicama. To osećanje ju je iznenadilo. Premda ona nije bezdušna, njena dužnost je drugde, s Random al’Torom. Nema razloga da je boli srce zbog skupine nekih mokrozemaca koje nikada nije upoznala. Ali vreme provedeno s njenom prvosestrom Elejnom Trakand naučilo ju je da nisu svi mokrozemci meki i nejaki. Samo većina njih. Postoji đi u staranju za one koji ne mogu da se staraju o sebi.
Posmatrajući te izbeglice, Avijenda pokuša da ih vidi kao što bi ih videla Elejna, ali i dalje se mučila da razume Elejnin oblik vodstva. To nije jednostavno vodstvo kakvo je prisutno među Devicama na pljačkaškom pohodu - koje je istovremeno i nagonsko i probitačno. Elejna ne bi držala te izbeglice na oku i pogledom tražila znakove opasnosti ili skrivene vojnike. Elejna bi se osećala odgovornom za njih, bez obzira na to što oni ne pripadaju njenom narodu. Našla bi neki način da im dopremi hranu, a možda bi i naredila svojim vojnicima da im nađu bezbedan kraj gde bi mogli da podignu selo - i čineći to, zadobila bi deo te zemlje za sebe. Avijenda bi nekada takve misli ostavila za poglavare klanova i gospodarice krovova. Ali ona više nije Devica - i s time se pomirila. Sada živi pod drugim krovom. Osećala je duboku posramljenost zbog toga što se tako dugo odupirala toj promeni.
Ali sada je zbog toga u nevolji. Kakva joj je čast preostala? Više nije Devica, ali nije u potpunosti Mudra. Čitavo njeno ja nalazilo se u onim kopljima, njena ličnost bila je ukovana u njihove čelične glave baš kao ono što čeliku daje snagu. Od detinjstva je bila ubeđena da će biti Far Dareis Mai. I zaista, priključila se Devicama čim je to bilo moguće. Bila je ponosna na život kojim je živela i na svoje sestre po koplju. Nameravala je da služi svom klanu i septi sve do dana kada naposletku padne na svoje koplje, krvareći svoju poslednju vodu na suvo tle Trostruke zemlje.
Ovo nije Trostruka zemlja i imala je prilike da čuje neke algai’dsisvai kako se pitaju da li će se Aijeli ikada vratiti tamo. Životi su im se promenili. Ona toj promeni ne veruje. Promena ne može da se primeti ili proburazi kopljem; tiša je od svakog izviđača i smrtonosnija od svakog ubice iz potaje. Ne, ona promenama nikada neće verovati, ali prihvatiće ih. Naučiće Elejnine običaje i naučiće da razmišlja kao poglavar.
Naći će čast u svom novom životu. Nekako.
„Oni nisu pretnja“, prošapta Hern, čučeći sa Izdankom krvi nasuprot Devicama.
Ruark je budno posmatrao izbeglice. „Mrtvi hodaju", reče poglavar Taardad Aijela, „a ljudi nasumično stradaju od Slepnikovog zla, pri čemu im se krv kvari kao voda u zagađenom zdencu. Ono su možda neki jadnici koji beže od ratnog stradanja - a možda su i nešto drugo. Držaćemo se dalje od njih."
Avijenda baci pogled na sve dalju povorku izbeglica. Mislila je da Ruark nije u pravu; ti ljudi nisu ni aveti ni čudovišta. Uvek može da se primeti nešto... pogrešno kada je o takvima reč. Od njih se uvek ježi, kao da će svakog časa biti napadnuta.
Ipak, Ruark je mudar. U Trostrukoj zemlji, gde i najsitnija grančica ume da bude smrtonosna, čovek nauči da bude oprezan. Skupina Aijela skliznu niz padinu i kroči na uvelom travom prekrivenu ravnicu ispod brda. Čak i nakon toliko vremena provedenog u Mokrim zemljama, Avijendi je taj krajolik i dalje delovao čudno. Drveće je tu visoko i dugih grana, s previše pupoljaka. Kada su Aijeli prelazili preko žute prolećne trave koja se probijala između zimskog opalog lišća, sve joj je to delovalo toliko puno vode da je napola očekivala da će vlati i lišće popucati pod njenim stopama. Zna da mokrozemci govore kako to proleće počinje neprirodno sporo, ali tu je već daleko plodnije nego u njenoj domovini.
Da se ta livada nalazi u Trostrukoj zemlji - okružena brdima koja mogu da služe kao osmatračnice i skloništa - neka septa bi je smesta zauzela i počela tu da obrađuje zemlju. A ovde je to samo još jedno od hiljadu raznih nedirnutih polja. Za to su opet krivi oni gradovi. Najbliži grad je predaleko od tog mesta, tako da ono nije zgodno da se podigne mokrozemska farma.
Osmoro Aijela hitro pređe preko livade, brzo i tiho se krećući između brdašaca. Konji nikada ne mogu biti ravni ljudskim nogama, naročito kada se uzme u obzir njihov gromoglasni topot. Grozne zveri - zašto ih mokrozemci uporno jašu? Potpuno zbunjujuće. Avijenda je mogla da lagano počne da shvata kako jedan poglavar ili kraljica razmišljaju, ali znala je da nikada neće moći u potpunosti razumeti mokrozemce. Jednostavno su previše čudni. Čak i Rand al’Tor.
Naročito Rand al’Tor. Nasmeši se razmišljajući o njegovim iskrenim očima. Prisetila se njegovog mirisa - mokrozemski sapuni, koji mirišu na ulje, pomešani sa onim mirisom tela koji je bio samo njegov. Udaće se za njega. U vezi s tim bila je rešena koliko i Elejna; sada kada su prvosestre, mogu da se udaju za njega zajedno, kako i priliči. Samo, kako Avijenda može sada da se uda i za koga? Njena čast nekada je bila u njenim kopljima, ali Rand al’Tor ih sada nosi za pasom, prekovana u kopču za opasač, koju mu je sopstvenom rukom dala.
Jednom joj je ponudio brak. Muškarac! Ponudio brak! Još jedan od onih čudnih mokrozemskih običaja. Čak i da zanemari koliko je to čudno - čak i da zanemari uvredu koju njegova prosidba predstavlja za Elejnu - Avijenda nikada ne bi mogla da prihvati Randa al’Tora za svog supruga. Zar on ne razume da žena u brak mora da unese čast? Šta obična učenica može da ponudi? Zar bi on da mu ona dođe kao neko niži od njega? Potpuno bi je posramilo da to učini!
Mora da on to ne razume. Čini joj se da on nije okrutan, već samo tupav. Doći će mu kada ona bude bila spremna, a onda će mu položiti venac pred noge. Ali ona to ne može da učini sve dok ne bude znala ko je.
Zamršeni su putevi đi’e’toha. Avijenda zna kako da kao Devica izmeri čast, ali kod Mudrih je potpuno drugačije. Mislila je da je u njihovim očima zadobila makar nešto malo časti. Na primer, dopustile su joj da mnogo vremena provede sa svojom prvosestrom u Kaemlinu. Ali onda su, iznenada, Dorinda i Nadera stigle i obavestile Avijendu da je zanemarila svoju obuku. Zgrabile su je kao da je dete uhvaćeno kako prisluškuje ispred šatora za znojenje, pa su je odvukle da se priključi ostatku svog klana dok je odlazio za Arad Doman.
A sada... sada se Mudre prema njoj ponašaju s manje poštovanja nego ikada ranije! Ništa je ne podučavaju. Nekako je, što se njih tiče, načinila pogrešan korak. Utroba joj se prevrtala zbog toga. Posramiti sebe pred Mudrima skoro je jednako loše kao pokazati strah pred nekim ko je hrabar kao Elejna!
Mudre su za sada dozvolile Avijendi da zadrži malo časti time što su je pustile da trpi kazne, ali muka je u tome što ona zapravo ne zna kako se uopšte posramila. Naravno - kada bi pitala, samo bi nanela sebi još veću sramotu. Dok ne razreši tu muku, neće moći da izmiri svoj toh. Da stvari budu još gore, nalazi se u ozbiljnoj opasnosti da opet načini istu grešku. Dok to ne razreši, ostaće učenica i nikada neće moći da donese častan svadbeni venac pred Randa al’Tora.
Avijenda stisnu zube. Neka druga žena možda bi zaplakala, ali šta bi to vredelo? Kakvu god grešku da je načinila, sama je tu bedu navukla sebi na glavu i njena dužnost je da to ispravi. Ona će povratiti čast i udače se za Randa al’Tora pre nego što on pogine u Poslednoj bici.