Tam se blago nasmeši.
„Šta je bilo?" upita ga Rand.
„Ah, sine", odgovori on, odmahujući glavom, držeći široke i vredne šake sklopljene ispred sebe, „zaista su to uradili. Napravih su kralja od tebe. Šta se desilo sa onim krakatim dečakom, onako razrogačenih očiju za Bel Tin? Gde je onaj kolebljivi dečko kog sam sve one godine odgajao?"
„Mrtav je“, smesta odgovori Rand.
Tam lagano klimnu glavom. „Vidim. Ti... dakle... mora da znaš... za..."
„Da mi ti nisi otac?", pretpostavi Rand.
Tam klimnu i spusti pogled.
„Znao sam za to još od onog dana kada sam otišao iz Emondovog Polja", odgovori Rand. „Buncao si o tome. Neko vreme nisam želeo da poverujem u to, ali na kraju su me ubedili."
„Da", kaza Tam. „Vidim kako. Ja...“ Čvršće stisnu šake. „Sine, nikada mi nije bila namera da te lažem. Ili... pa, valjda ne bi trebalo da te zovem tako, zar ne?"
Možeš da me zoveš sinom, pomislio je Rand. Ti si moj otac, ma šta drugi govorili. Ali nije mogao da istera te reči iz sebe.
Ponovorođeni Zmaj ne može da ima oca. Otac bi bio slabost koja se može zloupotrebiti, čak i više nego žena kao Min. Ljubavnice su očekivane. Ali Ponovorođeni Zmaj mora da bude prilika iz legendi, stvorenje veliko skoro kao sama Šara. I ovako mu je dovoljno teško da natera ljude da mu se pokoravaju. Kako li bi tek bilo da se pročuje da mu je otac uz njega? Da se pronese glas kako se Ponovorođeni Zmaj oslanja na jednog čobanina?
Onaj tihi glas u njegovom srcu je vrištao.
„Dobro si postupio, Tame“, reče mu Rand, i ne shvativši da je progovorio. „Verovatno si mi spasao život time što si krio istinu od mene. Da su ljudi znali da sam nahoče i da sam pronađen kod Zmajeve planine - pa, glas o tome bi se raširio. Lako je moguće da bih bio ubijen još kao dete.“
„O“, izusti Tam. „Pa, onda mi je drago što sam to učinio.“
Rand uze pristupni ključ - i on ga teši - pa ustade. Tam žurno skoči iz stolice, sve se više ponašajući kao samo još jedan potčinjeni ili sluga.
„Tame al’Tore, učinio si veliku stvar'“, kaza mu Rand. „Štiteći me i odgajajući me, započeo si novo Doba. Ovaj svet ti duguje neizmerno. Postaraću se da budeš obezbeđen do kraja života."
„Zahvaljujem se na tome, milostivi", odgovori Tam. „Ali to nije neophodno. Imam sve što mi je potrebno."
Da li se on to krišom ceri? Možda to jeste bio nadmen govor. U sobi je bilo zagušljivo, pa se Rand okrenuo, prešao preko lepog tepiha i opet otvorio balkonska vrata. Sunce je zaista zašlo, a mrak pao na grad. Svež lahor s pučine dunu preko njega kada je prišao ogradi balkona i zagledao se u noč.
Tam priđe i stade pored njega.
„Bojim se da sam izgubio tvoj mač", iznenada reče Rand, a onda se oseti glupo zbog toga.
„U redu je", odgovori mu Tam. „Svejedno ne znam jesam li ga i zaslužio."
„Jesi li zaista bio majstor sečiva?"
Tam klimnu. „Valjda. Ubio sam čoveka koji je to bio - i to pred svedocima - ali nikada nisam oprostio sebi zbog toga. Mada je to bilo nužno."
„Ono što je nužno uraditi najčešće je ono što nam se najmanje dopada da radimo."
„To je živa istina", odgovori Tam, pa tiho uzdahnu i nasloni se na ogradu. U mraku ispod balkona počela su da se pale svetla u prozorima. „Ovo je tako čudno. Moj sin je Ponovorođeni Zmaj. Sve one priče koje sam slušao dok sam putovao po svetu - ja sam deo njih."
„Pomisli samo kako je meni", primeti Rand.
Tam se zasmeja. „Da. Da, pretpostavljam da u potpunosti razumeš šta hoću da kažem, zar ne? Zar to nije smešno?"
„Smešno?" Rand odmahnu glavom. „Ne, nije. Moj život ne pripada meni. Ja sam marioneta za Šaru i proročanstva, napravljen tako da igram kako mi sviraju, sve dok mi ne preseku strune."
Tam se namršti. „To nije tačno, sine. Ovaj, milostivi."
„Ja na to ne mogu da gledam drugačije."
Tom prekrsti ruke na glatkoj kamenoj ogradi. „Valjda te razumem. Sećam se sličnih osećanja iz vremena kada sam bio vojnik. Znaš li da sam se borio protiv Tira? Čovek bi pomislio da će me mučiti bolne uspomene zato što sam došao ovamo. Ali jedan neprijatelj počesto liči na drugog. Nisam zlopamtilo."
Rand spusti pristupni ključ na ogradu, ali čvrsto ga držeći. Nije se naslanjao; ostao je da stoji pravih leđa.
„Ni vojnik nema mnogo izbora kada je o njegovoj sudbini reč", nastavi Tam, besposleno lupkajući prstom po ogradi. „Važniji ljudi donose sve odluke. Pa, ljudi kao što si ti, rekao bih."
„Ali moje odluke donosi Šara umesto mene", pobuni se Rand. „Ja imam manje slobode nego većina vojnika. Ti si mogao da pobegneš, da se odmetneš iz vojske. Ili da makar napustiš vojsku na zakonit način."
„A ti ne možeš da bežiš?", upita ga Tam.
„Mislim da mi Šara to ne bi dozvolila", odgovori Rand. „Ovo što ja radim previše je važno. Samo bi me naterala da se vratim u stroj. To se dogodilo već desetak puta."
„A da li bi ti zaista želeo da pobegneš?", upita ga Tam.
Rand ništa nije odgovarao.
„Mogao sam ja da napustim one ratove. Ali istovremeno - nisam mogao. Ne a da pri tome ne izdam sebe. Mislim da je isto tako i kod tebe. Zar je bitno da li možeš da pobegneš, kada znaš da to svejedno nećeš da učiniš?"
„Umreću na kraju svega ovoga", kaza Rand. „I nemam izbora."
Tam se uspravi i namršti. Rand se za tren oka oseti kao da mu je opet dvanaest godina. „Ne želim da slušam takve priče", reče mu Tam. „Bez obzira na to što si ti Ponovorođeni Zmaj, neću da ih slušam. Uvek imaš izbora. Možda ne možeš da biraš kuda si primoran da ideš, ali svejedno imaš izbora."
„Ali kako?"
Tam uhvati Randa za rame. „Izbor se ne sastoji baš uvek od onoga šta ćeš da radiš, sine - već od onoga zašto ćeš to da činiš. Kada sam bio vojnik, bilo je nekih ljudi koji su se borili samo radi novca. Drugi su se borili iz odanosti - odanosti prema svojim saborcima, kruni ili čemu već. Vojnik koji pogine zarad novca i vojnik koji pogine zbog odanosti isto su mrtvi, ali ima razlike između njih. Jedna smrt nešto znači, druga ne znači ništa.
Ne znam je li tačno da ti moraš da pogineš da bi se sve ovo odigralo kako treba. Ali i ti i ja znamo da ti nećeš pobeći od toga. Mada se jesi promenio, vidim da su neke stvari ostale iste. Zato neću da slušam kukanje o tome."
„Nisam kukao...", poče Rand.
„Znam“, prekide ga Tam. „Kraljevi ne kukaju, već promišljaju." Zvučalo je kao da navodi nečije reči, ali Rand nije imao predstavu čije. Za divno čudo, Tam se na tren zasmeja. „Nije bitno", nastavi. „Rande, mislim da ti možeš da preživiš ovo. Ne mogu da zamislim da ti Šara neće podariti malo spokoja, ako se uzme u obzir šta činiš za sve nas. Ali ti si vojnik koji ide u rat - a prvo što vojnik nauči jeste to da će možda poginuti. Možda ne možeš da biraš koje će ti dužnosti biti dodeljene, ali možeš da odabereš zašto ih izvršavaš. Zašto ideš u bitku, Rande?"
„Zato što moram."
„To nije dovoljno dobar razlog", reče mu Tam. „Vrane pozobale onu ženu! Voleo bih da mi se ranije obratila. Da sam samo znao..."
„Koju ženu?"
„Kecuejn Sedai", odgovori mu Tam. „Ona me je dovela ovamo, rekavši mi da moram da popričam s tobom. Ranije nisam hteo da dolazim jer sam mislio da je poslednje što ti je potrebno to da tvoj otac gazi preko tvog bojnog polja!"
Tam nastavi, ali Rand prestade da ga sluša.
Kecuejn. Tam je došao zbog Kecuejn. To nije bilo zbog toga što je Tam primetio Ninaevu i iskoristio priliku. Ne zbog toga što je želeo da obiđe svog sina. Već zbog toga što ga je ta žena obrlatila da dođe.