„Pokušao je da me ubije", ravnim glasom odgovori Tam. „Moj rođeni sin. Nekada je bio tako nežan i veran da nijedan otac ne bi mogao da poželi boljeg sina. Noćas je usmeravao Jednu moć i okrenuo ju je protiv mene.“
Min prinese ruku ustima, osećajući kako je užas savladava. Te reči prizvaše sećanja na Randa kako se nadvija nad njom i pokušava da je ubije.
Ali to nije bio on! To je bila Semirhag. Zar ne? O, Rande, pomislila je, sada shvativši zašto kroz vezu oseća toliki bol. Šta si to uradio?
„Zanimljivo", hladnim glasom primeti Kecuejn. „A jesi li mu rekao ono što sam ti pripremila?"
„Počeo sam“, odvrati Tam, „ali sam shvatio da to neće uroditi plodom. Nije hteo da mi se otvori - i dobro je što je tako. Zar da čovek rođenom sinu priča ono što su mu napisale Aes Sedai? Ne znam šta si mu to uradila, ženo, ali umem da prepoznam mržnju kada je vidim. Moraćeš mnogo toga da objasniš..."
Tom ućuta kada ga odjednom nevidljive ruke digoše u vazduh. „Možda se sećaš onoga što sam pomenula u vezi sa uljudnošću, mladiću?", upita Kecuejn.
„Kecuejn!", pobuni se Ninaeva. „Ne moraš da...“
„Sve je u redu, Mudrosti", kaza Tam, pa pogleda Kecuejn. Min je imala prilike da je vidi kako se na taj način ponaša sa ostalima, uključujući i Randa. Njega je to uvek dovodilo do ludila, dok su drugi kojima je to radila bili skloni urlanju.
Tam ju je samo gledao u oči. „Poznavao sam ljude koji su uvek pribegavali pesnicama umesto odgovorima kada bi ih neko izazvao. Nikada nisam voleo Aes Sedai; bilo mi je drago što sam ih se otarasio kada sam se vratio na svoje imanje. Siledžija je siledžija, bez obzira na to služi li se mišicama ili nečim drugim."
Kecuejn frknu, ali te reči su je izgleda zaista pogodile, jer je spustila Tama.
„A sada", poče Ninaeva, kao da je ona bila ta koja je smirila strasti, „možda možemo da se vratimo onome što je važno. Tame al’Tore, očekivala sam da ćeš se bolje pokazati. Zar te nismo upozorile da je Rand postao nerazuman?"
„Nerazuman?" upita Tam. „Ninaeva, taj dečak je skoro poludeo. Šta mu se desilo? Znam šta bitka može da uradi čoveku, ali...“
„To je nebitno", reče Kecuejn. „Dete, shvataš li da je to možda bila naša poslednja prilika da spasemo tvog sina?"
„Da si mi objasnila kako on gleda na tebe", odvrati Tam, „to bi se možda drugačije završilo. Plamen me spalio! Tako mi i treba kada slušam Aes Sedai."
„Tako ti i treba kada si vunoglava budala, koja ne sluša ono što joj je rečeno!", ubaci se Ninaeva.
„Tako nam svima treba", javi se Min, „zato što pretpostavljamo da ga možemo naterati da radi ono što mi želimo."
Prostorijom zavlada muk.
A Min odjednom shvati da kroz vezu oseća Randa - daleko, na zapadu. „Otišao je", prošapta.
„Da", uzdahnu Tam. „Otvorio je jednu od onih kapija baš na balkonu. Ostavio me je u životu, mada sam bio spreman da se zakunem - gledajući ga u oči - da namerava da me ubije. Već sam viđao takav pogled u ljudskim očima i svaki put je jedan od nas dvojice završio krvareći na podu."
„Onda, šta se desilo?", upita Ninaeva.
„On... kao da mu je nešto iznenada odvuklo pažnju", reče Tam. „Uzeo je onu statuicu i projurio kroz kapiju."
Kecuejn izvi jednu obrvu. „A da li si, kojim slučajem, video kuda ga je ta kapija odvela?"
Na zapad, pomislila je Min. Daleko na zapad.
„Nisam siguran", priznade Tam. „Bilo je mračno, mada mi se učinilo..."
„Šta?“, upita ga Ninaeva.
„Ebou Dar", reče Min, sve ih iznenadivši. „Otišao je da uništi Seanšane. Baš kao što je kazao Devicama da će učiniti."
„Ne znam za to", reče Tam, „ali to jeste ličilo na Ebou Dar."
„Svetlost nas saklonila", prošapta Korela.
49
Samo još jedan čovek
Rand je hodao, patrljka gurnutog u džep kaputa, glave pognute, i s pristupnim ključem umotanim u belo platno i zadenutim za pojas. Niko nije obraćao pažnju na njega. On je bio samo još jedan čovek na ulicama Ebou Dara. Ni po čemu poseban, sem što beše viši od većine. Kosa mu je crvenkasto-zlatna, po čemu bi se reklo da možda ima nešto aijelske krvi. Ali u poslednje vreme, mnogo je čudnih ljudi pobeglo u grad, tražeći seanšansku zaštitu. Šta znači jedan više ili manje?
Sve dok čovek nije u stanju da usmerava, on ili ona naći će tu postojanost. Bezbednost. To mu je smetalo. Oni su njegovi neprijatelji. Oni su osvajači. Njihove zemlje ne bi trebalo da su mirne. Trebalo bi da su užasne i pune patnje zbog ugnjetavanja. Ali uopšte nije tako.
Ne ako neko ne može da usmerava. Ono što Seanšani čine s takvim ljudima jeste užasavajuće. Ispod te naizgled srećne površine nije sve tako lepo - ali opet je zapanjujuće kako se dobro ponašaju prema ostalima.
Krpari su se u velikim skupinama utaborili ispred grada. Njihova kola se već nedeljama nisu pomerila i činilo se kao da obrazuju sela. Dok se Rand kretao među njima, čuo je kako neki razmišljaju da se tu skrase. Naravno, drugi su se protiv toga pobunili. Oni su Krpari, Putujući narod. Kako će na nađu Pesmu ako je ne traže? To je deo njih koliko i Put lista.
Rand ih je sinoć slušao oko jedne logorske vatre. Dočekali su ga s dobrodošlicom i nahranili, ne pitajući ga ko je. Sakrio je zmaja na šaci, a pristupni ključ je pažljivo ugurao u džep na kaputu, gledajući kako ta vatra sagoreva.
Nikada nije bio u Ebou Daru; posetio je samo brda na severu, gde se borio protiv Seanšana koristeći Kalandor. To je bilo mesto gde je doživeo neuspeli. Sada se vratio u Altaru. Ali zašto?
Ujutru, kada su se gradske kapije otvorile, ušao je unutra zajedno sa ostalima koji su stigli preko noći. Krpari su ih sve uveli; izgleda da oni dobijaju hranu od Seanšana da bi hranili odocnele putnike. Bilo je to samo jedno od njihovih brojnih zaduženja. Oni popravljaju posuđe, šiju uniforme i rade raznorazne druge poslove. U zamenu za to, prvi put u svojoj dugoj istoriji imaju zaštitu nekog vladara.
Proveo je dovoljno vremena sa Aijelima da bi prihvatio malo njihovog prezira prema Krparima. Ali taj prezir je bio u sukobu s njegovim znanjem da Tuata’ani - po mnogo čemu - poštuju starije aijelske običaje. Rand se seća kako je to bilo živeti kao oni. U vizijama koje su mu se ukazale u Ruideanu, sledio je Put lista. Takođe je video Doba legendi. Na nekoliko kratkih trenutaka, proživeo je te živote, živote drugih ljudi.
Hodao je zakrčenim ulicama, i dalje pomalo ošamućeno. Sinoć je svoj lepi crni kaput zamenio za običan smeđi plašt, iskrzanih skuta i ponegde zakrpljen. To nije bio krparski plašt, već samo ogrtač što je neki Krpar sašio za čoveka koji se nikada nije vratio po njega. Zahvaljujući tom ogrtaču, manje je upadljiv, bez obzira na to što sada mora da nosi pristupni ključ zadenut za pojas, umesto u dubokom džepu. Krpari su mu takođe dali štap za šetnju, koji je Rand koristio tako što se pogrbio i oslanjao na njega. Možda je upečatljiv zbog visine. On želi da za te ljude bude nevidljiv.
Umalo je ubio sopstvenog oca. Na to ga nisu prisilili ni Semirhag, niti Lijus Terin. Nema izgovora. Nema rasprava. On, Rand al’Tor, pokušao je da ubije rođenog oca. Povukao je Moć, načinio tkanja i skoro ih usmerio.
Randov bes je nestao; zamenilo ga je gađenje; želeo je da sebe očvrsne. Morao je da bude čvrst. Ali eto dokle ga je čvrstina dovela. Lijus Terin je mogao svoje zločine opravdati ludilom. Rand nema ništa, nigde ne može da se sakrije, nema nikakvo utočište od sebe.
Ebou Dar. To je jedan veliki grad, prepun ljudi, podeljen napola velikom rekom. Rand je šetao zapadnom stranom, kroz trgove omeđene prelepim statuama i ulice što su vodile između redova belih kuća, pri čemu su mnoge od njih bile nekoliko spratova visoke. Često je prolazio pored ljudi koji su se tukli pesnicama ili noževima, a niko nije ni pokušavao da ih razdvoji. Čak su i žene nosile noževe u draguljima ukrašenim kanijama što su im visile oko vrata iznad velikih izreza tih haljina koje su nosile preko šarenih podsukanja.