Lijus Terin je načinio jednu grešku. Umro je, ali ostavio je svet da živi, da ranjeno šepa napred. Ostavio je Točak vremena da se okreće, kruži, truli i da ga ponovo vrati u život. Ne može da pobegne od njega. Ne a da pritom ne okonča sve.
„Zašto?“, prošapta Rand kovitlacu oko sebe. Moć koja mu je dolazila kroz pristupni ključ bila je veća od one koju je imao kada je čistio saidin. Možda veća nego što je bilo koji čovek ikada imao. Dovoljno velika da rastoči Šaru i donese konačni mir.
„Zašto moramo da sve ovo činimo iznova?“, prošapta. „Već sam je izneverio. Ubio sam je. Zašto me teraš da to opet proživim?"
Munja sevnu iznad njega, a grmljavina se prolomi. Rand zatvori oči, na vrhu okomite htice, visoke na hiljade stopa, usred ledenog olujnog vetra. Kroz sklopljene kapke nazirao je koliko pristupni ključ blešti. Moć u njemu bila je jača od Svetlosti. On je sunce. On je vatra. On je život i smrt.
Zašto? Zašto mora iznova i iznova? Svet ne može da mu da nikakav odgovor.
Rand visoko diže ruke, kao provodnik Moći i sile. Otelotvorenje smrti i uništenja. On će to okončati. Sve će okončati i omogućiti čovečanstvu da se napokon odmori od svoje patnje.
Sprečiće ih da sve to stalno proživljavaju. Zašto? Zašto im je Tvorac to učinio? Zašto?
Zašto živimo iznova?, odjednom upita Lijus Terin. Glas mu je bio jasan i oštar.
Da, poče da ga preklinje Rand. Reci mi. Zašto?
Možda..., zausti Lijus Terin, iznenađujuće razborit i bez tračka ludila u glasu. Govorio je tiho i s poštovanjem. Zašto? Je li moguće... Možda je to stoga da bi nam se pružila druga prilika.
Rand se ukoči. Vetar je šibao oko njega, ali nije mogao da ga pomeri. Moć se kolebala u njemu, nalik na sekiru iznad vrata nekog zločinca. Možda ne možeš da biraš koje će ti dužnosti biti dodeljene, oglasi se Tam u njegovom umu, kao sećanje. Ali možeš da odabereš zašto ih izvršavaš.
Zašto, Rande? Zašto ideš u bitku? Čemu to?
Zašto?
Vladao je spokoj. Čak i sa olujom, s vetrovima, sa grmljavinom. Vladao je spokoj.
Zašto?, u čudu pomisli Rand. Zato što opet volimo svaki put kada živimo.
To je bio odgovor. Tada ga je sve preplavilo - proživljeni životi, učinjene greške - ljubav sve menja. U sebi je sagledao čitav svet, obasjan sjajem u njegovoj šaci. Setio se života, stotina njih, hiljade njih, kako se protežu u večnost. Setio se ljubavi, mira, radosti i nade.
U tom trenutku, nešto mu je iznenada sinulo. Ako sam ja opet živ, možda je i ona!
Zato se on bori. Zato je opet živ i to beše odgovor na Tamovo pitanje. Borim se zato što prošli put nisam uspeo. Borim se zato što želim da ispravim ono što sam pogrešio.
Želim da ovoga puta to uradim kako treba.
Moć u njemu doseže vrhunac i on je okrenu protiv nje same, zarivajući je kroz pristupni ključ. Ter’angreal beše povezan sa daleko većom silom, ogromnim sa’angrealom na jugu, podignutim s ciljem da zaustavi Mračnoga. Neki su govorili da je previše moćan. Odveć moćan da bi se iskoristio. Suviše zastrašujući.
Rand je okrenuo njegovu snagu protiv njega, mrveći tu daleku kuglu, kao da su je zgrabile neke divovske šake.
Čoedan Kal se rasprsnu.
Moć se ugasi.
Vihor zamre.
A Rand otvori oči prvi put za dugo vremena. Nekako je znao da više nikada neće čuti glas Lijusa Terina. Jer, oni nisu dva čoveka, niti su to ikada bili.
On pogleda svet ispod sebe. Oblaci su se napokon raspršili, makar samo iznad njega. Tmina se rasturila, omogućivši mu da vidi sunce.
Rand ga pogleda. A onda se nasmeši. Na kraju, iz grla mu se prolomi iskren i čist smeh.
Prošlo je previše vremena.
EPILOG
Okupani Svetlošću
Egvena je radila na svetlosti dve bronzane svetiljke. Bile su napravljene u obliku žena koje drže podignute dlanove, a u njima gori plamen.
Mirna žuta svetlost odražava se u oblinama njihovih šaka, ruku i lica. Da li one simbolišu Belu kulu i Plamen Tar Valona? Ili su samo predstave Aes Sedai koje tkaju Vatru? Možda su samo zaostavština ukusa neke prethodne Amirlin.
Svetiljke su stajale na krajevima stola. Napokon pravog stola, s pravom stolicom na kojoj može da sedi. Nalazila se u Amirlininoj radnoj sobi, očišćenoj od svakog traga Elaide. Radna soba je zbog toga bila ogoljena, zidova praznih, u drvenim pločama koje nisu bile ukrašene slikama niti tapiserijama, dok na stočićima nije bilo nikakvih umetničkih dela. Čak su i police za knjige bile ispraženjene, da nešto Elaidino ne bi uvredilo Egvenu.
Čim je Egvena videla da je to učinjeno, naredila je da se sve Elaidine stvari sakupe i stave pod bravu, a da nad njima stražare žene u koje ona ima poverenja. Među tim stvarima možda su skriveni neki nagoveštaji u vezi sa Elaidinim namerama. Možda su to jednostavno skrivene beleške zadenute između stranica nekih knjiga, ostavljene da se kasnije pogledaju. Ili je možda reč o povezanosti između vrsta knjiga koje je čitala ih predmeta koje je držala u fiokama. Ali Elaida nije u njihovim rukama i ne mogu da je ispituju, tako da nije moguće znati kakve će se njene spletke u nekom docnijem trenutku vratiti da se obiju Beloj kuli o glavu. Egvena namerava da pregleda te predmete, a onda da razgovara sa sve ijednom Aes Sedai koje su bile u Kuli i da odgonetne kakve sve nagoveštaje ti predmeti kriju. Za sada su joj ruke pune posla. Ona odmahnu glavom, listajući Silvijanin izveštaj. Ta žena se zaista pokazala marljivom i delotvornom Čuvarkom i daleko veštijom nego što je Šerijam ikada bila. Žene koje su ostale verne Beloj kuli imaju poštovanja prema Silvijani, a Crveni ađah je izgleda prihvatio - barem delimično - Egveninu mirovnu ponudu, koju im je uputila kada je jednu od njih odabrala za svoju Čuvarku.
Naravno, Egvena je na dnu svoje gomilice pisama imala dva pisma puna strogog neodobravanja - jedno je bilo od Romande, a drugo od Lelejne. Obe su povukle svoju neopipljivu podršku skoro jednako brzo kao što su joj dale. Trenutno se raspravljaju oko toga šta da se radi s damanama koje je Egvena zarobila prilikom njihovog napada na Belu kulu, a ni jednoj ni drugoj se ne dopadaju Egvenine namere da ih obuči da budu Aes Sedai. Izgleda da će je Romanda i Lelejna još godinama mučiti.
Spustila je izveštaj. Bilo je kasno po podne, a svetlost se probijala kroz proreze na namaknutim kapcima na njenom balkonu. Nije ih otvarala, zato što je više volela da bude u tišini i polumraku. Samoća joj baš prija.
Za sada joj ne smeta to što ta prostorija nije preterano ukrašena. Istina, malo previše podseća na radnu sobu nadzornice polaznica, ali nema tih tapiserija koje bi mogle suzbiti sećanje na te dane, kada je Silvijana lično Egvenina Čuvarka. Ali to je sasvim u redu. Zašto bi Egvena i želela da odagna sećanja na te dane? Tad su se odigrale neke od njenih pobeda u kojima najviše uživa.
Mada joj svakako ne smeta to što može da sedne a da se ne lecne.
Blago se nasmeši i stade da čita sledeći Silvijanin izveštaj. Onda se namršti. Većina pripadnica Crnog ađaha u Kuli uspela je da pobegne. Taj izveštaj, ispisan Silvijaninim urednim krasnopisom, govorio je kako im je pošlo za rukom da zarobe neke Crne u časovima nakon Egveninog uzdizanja, ali samo one najslabije. Većina njih - šestdesetak Crnih sestara - utekla je. Uključujući i jednu Predstavnicu, kao što je Egvena već primetila, čije se ime nije nalazilo na Verininom spisku. Evanelejnin nestanak bio je snažan nagoveštaj da je ona zapravo Crna.