Ali nije bilo mračno i selom nije vladala tišina. Bilo je obasjano rasplamsalim lučama koje je nosilo desetak stamenih prilika. Na svetlosti tih buktinja i umirućeg sunca, Gavin je video da su svi u smeđe-crnim uniformama. Nije mogao da vidi znamenje trostruke zvezde na njima, ali znao je da je tu.
Sa svog dalekog vidikovca, Gavin je gledao kako nekoliko odocnelih izlazi iz svojih domova, delujući prestravljeno i zabrinuto dok su se prikupljali i sa ostalima na zakrčenom trgu. Ti seljani su nevoljno prihvatili naoružane ljude. Žene su čvrsto držale decu, a muškarci pazili da sve vreme gledaju u zemlju. „Ne želimo nevolje", govorilo je njihovo držanje. Nesumnjivo su od drugih sela čuli da ti zavojevači poštuju red. Vojnici plaćaju za ono što uzmu, a nijedan mladić nije bio prisiljen da im se pridruži - mada nikoga nisu ni odbili. To je zaista čudna zavojevačka vojska. Međutim, Gavin zna šta ljudi misle. To je vojska koju predvode Aes Sedai, pa ko zna šta je neobično ili obično kada je o njima reč.
Hvala Svetlosti, s tim odredom nije bilo sestara. Vojnici su bili učtivi, ali strogi dok su redali seljane i odmeravali ih. A onda su po dva vojnika ušla u svaku kuću i ambar, da ih pregledaju. Ništa nije bilo oteto i ništa nije bilo slomljeno. Sve je bilo krajnje uredno i srdačno. Gavin je skoro mogao da čuje kako se zapovednik tih vojnika izvinjava seoskom starešini.
„Gavine?“, upita Džisao. „Ima ih jedva desetak. Ako pošaljemo Rodikov odred da dođe sa severa, preseći ćemo im odstupnicu sa obe strane i uhvatiti ih između nas. Smrklo se toliko da nas neće primetiti. Možemo da ih sredimo a da se ne oznojimo."
„A seljani?" upita Gavin. „Tamo ima dece."
„To nas ranije nije sprečavalo."
„To je bilo nešto drugo", odgovori Gavin i odmahnu glavom. „Poslednja tri sela koja su pretražili vode pravo prema Dorlanu. Ako ovaj odred ne stane, naredni će se zapitati šta su oni to bezmalo otkrili. Privući ćemo pažnju čitave vojske."
„Ali..."
„Ne“, tiho odvrati Gavin. „Džisao, moramo znati kada da se povučemo."
„Dakle, došli smo čak ovamo ni za šta.“
„Došli smo čak ovamo zbog prilike", odgovori Gavin, povlačeći se s vrha brda i pazeći da mu se prilika ne ocrta naspram obzorja.
„A sada kada sam video kakva je to prilika, rešio sam da je ne iskoristimo. Samo budala pušta strelu s tetive samo zato što je ptica ispred njega."
„A zašto da ne puštaš strelu ako je ptica tu, ispred tebe?", upita Džisao pridruživši se Gavinu.
„Zato što ponekad plen nije vredan strele", odgovori Gavin. „Hajde."
Ispod brda, čekajući u mraku i noseći zamračene svetiljke, bili su baš ljudi za kojima su vojnici u onom selu tragali. Garet Brin mora da je bio veoma zle volje kada je saznao da se negde u blizini kriju neprijateljske snage. Marljivo se trudio da ih istera na čistac, ali okolina Tar Valona bila je načičkana selima, šumama i zaklonjenim dolinama u kojima lako može da se sakrije malen pokretan odred vojske. Gavinu je zasad pošlo za rukom da njegove Omladince ne primete dok povremeno napadaju Brinove vojnike ili ih hvataju u zasedu. Međutim, ne može mnogo toga da se uradi sa svega tri stotine ljudi, naročito kada je čovek suočen s jednim od Velikih kapetana. Je li mi suđeno da se borim protiv svih koji su mi bili učitelji? Gavin prihvati uzde svog konja i nemo izdade naredbu za povlačenje tako što diže desnicu, pa odsečno pokaza od sela. Njegovi ljudi pođoše bez primedaba, sjahavši i zarad tišine i bezbednosti vodeći konje za sobom.
Gavin je mislio da je preboleo Hamarovu i Kulinovu smrt; lično ga je Brin naučio da bojno polje ponekad iznenada od saveznika stvara neprijatelje. Gavin se borio protiv svojih nekadašnjih učitelja i Gavin ih je pobedio. To je sve.
Međutim, u poslednje vreme njegov um kao da je bio rešen da iskopa te leševe i da ih vuče sa sobom. Zašto baš sada, posle toliko vremena?
Pretpostavljao je da ga savest grize zbog toga što je sada suočen s Brinom, svojim prvim i najuticajnijim učiteljem umeća ratovanja. Gavin odmahnu glavom dok je vodio Izazivača preko sve mračnijeg krajolika; vodio je svoje ljude dalje od puta, za slučaj da su Brinovi izviđači postavili osmatrače. Pedeset ljudi oko Gavina kretalo se što je tiše moguće, a rastresita zemlja prigušivala je bat konjskih kopita.
Ako je Brin bio zatečen otkrićem da neko napada njegove izvidnice, Gavin je bio jednako zatečen kada je otkrio one tri zvezde na uniformama ljudi koje je pobio. Kako su neprijatelji Bele kule privoleli sebi najveći vojni um u svem Andoru? I šta kapetan-zapovednik Kraljičine garde radi ratujući na strani pobunjenih Aes Sedai? Trebalo bi da je u Kaemlinu i da brani Elejnu.
Svetlost dala da je Elejna stigla u Andor. Nemoguće da je i dalje s pobunjenicama - ne kada njena domovina nema kraljicu. Njena dužnost prema Andoru veća je do njene dužnosti prema Beloj kuli.
A šta je s tvojom dužnošću, Gavine Trakande?, u mislima se obratio samome sebi.
Nije siguran šta mu je od dužnosti i časti ostalo. Možda ga savest grize zbog Hamara, možda ga muče košmari o ratovanju i smrti kod Dumajskih kladenaca, zbog toga što lagano shvata da se možda zavetovao na odanost pogrešnoj strani. On je odan Elejni i Egveni. Zašto se onda i dalje bori u bici za koju ne mari i pomaže strani - po svemu sudeći - suprotstavljenoj onoj koju su Elejna i Egvena odabrale?
One su samo prihvaćene, pomislio je. Elejna i Egvena nisu odabrale ovu stranu - samo rade ono što im je naređeno. Ali stvari koje mu je Egvena pre onoliko meseci kazala, dok su bili u Kairhijenu, govore u prilog tome da je tu odluku donela svojevoljno.
Ona je odabrala stranu. Hamar je odabrao stranu. Izgleda da je i Garet Brin odabrao stranu - a Gavin i dalje želi da bude na obe strane. I zbog toga je rastrzan.
Sat vremena pošto je otišao od sela, Gavin izdade naređenje da svi uzjašu i pođu putem. Uz malo sreće, Brinovi izviđači neće se setiti da pretraže okolinu sela. Ako to učine, neće moći a da ne primete tragove pedeset konjanika. To ne može da se izbegne. Sada bi mu najbolje bilo da stigne do čvrstog tla, gde će njihove tragove sakriti hiljadu godina saobraćaja. Dva para vojnika jahala su ispred odreda, a dva iza - kako bi osmatrali šta se dešava. Ostatak odreda je bio nem, mada su njihovi konji sada gromoglasno galopirali. Niko nije postavio pitanje zašto se povlače, premda je Gavin dobro znao da se to pitaju, baš kao što se pitao Džisao.
Dobri su to ljudi. Možda predobri. Dok su jahali, Radžar potera svog konja pored Gavinovog. Pre svega nekoliko meseci Radžar je bio mladić, ali Gavin sada o njemu ne može da misli drugačije nego kao o vojniku. Prekaljenom i iskusnom. Neki ljudi stiču iskustvo godinama i dugim životom. Drugi stiču iskustvo tako što mesecima gledaju kako im prijatelji ginu.
Gavin diže pogled ka nebu. Nedostajale su mu zvezde. Krile su se od njega iza oblaka - baš kao što se Aijeli kriju iza crnih velova. „Radžare, kada smo to pogrešili?", upita Gavin dok su jahali.
„Pogrešili, lorde Gavine?“, upita Radžar. „Ne znam da smo išta pogrešili. Nismo mogli da znamo koja će sela ona izvidnica odabrati da pretraži, niti da neće krenuti duž starog Kolskog druma, kako si se ti nadao. Možda su neki zbunjeni, ali pametno je što smo se povukli."
„Ne pričam o napadu", odvrati Gavin, odmahujući glavom. „Pričam o čitavim krvavim okolnostima. Ti ne bi trebalo da odlaziš u pljačkaške napade radi snabdevanja, ili da provodiš vreme ubijajući izviđače; do sada je trebalo da si postao Zaštitnik neke nove Aes Sedai." A ja bi trebalo da se vratim u Kaemlin i da budem sa Elejnom.
„Točak tka kako Točak želi", odgovori niži čovek.
„Pa, utkao nas je u rupu", progunđa Gavin i opet baci pogled ka tmurnom nebu. „A Elaidi se baš i ne žuri da nas iz te rupe izvuče."