Radžar prekorno pogleda Gavina. „Lorde Gavine, Bela kula sama određuje kako će da radi, kao i kojim će pobudama da se vodi. Nije na nama da to dovodimo u pitanje. Od kakve je koristi Zaštitnik koji preispituje naređenja svoje Aes Sedai? To je dobar način da oboje poginu."
Ti nisi Zaštitnik, Radžare. U tome je muka! Ali Gavin mu nije ništa odgovorio. Izgleda da pitanja ne muče nijednog drugog Omladinca. Za njih je svet daleko jednostavniji. Oni rade kako Bela kula i Amirlin Tron zapovedaju. Nije bitno ako je predviđeno da ih te zapovesti poubijaju.
Tri stotine mladića naspram vojske od preko pedeset hiljada prekaljenih vojnika, kojima zapoveda lično Garet Brin? Bila to volja Amirlin ili ne - to je sigurna smrt. Jedini razlog zašto su Omladinci toliko dugo preživeli bilo je to što je Gavin upoznat s navikama svog učitelja. Zna kuda će Brin poslati izviđače i zna kako da izbegne njegove potere.
I dalje je to jalov trud. Gavin nema ni izbliza dovoljno vojnika za pravi odred čija je svrha ometanje protivnika, naročito pošto je Brin ukopan u opsadi. Sem toga, tu je i začuđujuća činjenica da ta vojska uopšte nema linije snabdevanja. Otkud dopremaju hranu? Kupuju potrepštine u okolnim selima, ali ni izbliza dovoljno da se prehrane. Kako je moguće da su poneli sa sobom sve što im je potrebno, a da su se pritom kretali toliko brzo da su se bez ikakvog upozorenja pojavili usred zime?
Gavinovi napadi skoro da su potpuno beznačajni. To je dovoljno da čovek pomisli kako Amirlin samo želi da ukloni i njega i ostale Omladince. Pre Dumajskih kladenaca, Gavin je predosećao da je to posredi. Sada je u to sve sigurniji. Ali i dalje slediš njena naređenja, u mislima se obratio samome sebi.
On odmahnu glavom. Brinovi izviđači opasno se približavaju njegovom uporištu, a Gavin više ne može da ih ubija a da se pritom ne razotkrije. Vreme je da se vrati u Dorian. Možda će Aes Sedai tamo imati neki predlog kako da nastavi.
Pogrbio se i nastavio da jaše po mraku. Svetlosti, voleo bih da mogu da vidim zvezde, pomislio je.
5
Pripovest o krvi
Rand je prelazio preko izgaženog travnjaka ispred Majura, dok su barjaci lepršali pred njim a oko njega se prostirali šatori, i dok su konji rzali u svojim vezovima na zapadnoj strani logora. U vazduhu su sc osećali mirisi dobro uređenog vojnog tabora: dim i miris vojnih kazana bili su daleko snažniji od povremenog vonja konjske balege ili neopranog ljudskog tela.
Bašerovi ljudi uredno su održavali logor, vredno se baveći stotinama sitnih poslova koji omogućavaju vojsci da radi kako treba: oštrili su mačeve, mazali kožu uljem, krpili sedla i donosili vodu s potoka. Neki su s leve strane, na suprotnoj strani travnjaka, vežbali jurišanje između reda šatora i zakržljalog drveća koje je raslo duž potoka. Ljudi su ravno držali blistava koplja dok su njihovi konji gazili blatnjavo tle. Te vežbe nisu služile samo da oni ne bi zarđali, već i da se konji istrčavaju.
Kao i uvek, Randa je pratilo pravo jato. Device su ga čuvale, a Aijeli su oprezno držali na oku saldejske vojnike. Pored njega je bilo i nekoliko Aes Sedai. Sada ga stalno prate. U Šari nema mesta za njegov nekadašnji uporan zahtev da se sve Aes Sedai drže podalje od njega. Šara se tka kako ona želi i iskustvo je naučilo Randa da su mu te Aes Sedai potrebne. Više nije bitno Rta on hoće. To mu je sada jasno.
Slaba mu je uteha to što su se mnoge Aes Sedai u njegovom taboru zavetovale njemu na odanost. Svi znaju da Aes Sedai svoje zakletve poštuju onako kako to njima odgovara i da će one same odlučiti šta „odanost" njemu zapravo podrazumeva.
Elza Penfel - koja ga je toga dana pratila - bila je jedna od onih koje su mu se zavetovale. Pripada Zelenom ađahu i njeno lice bi se moglo smatrati lepim kada ne bi bilo prepoznatljivo po onoj bezvremenosti po kojoj se vidi da je ona Aes Sedai. Bila je prijatna, za jednu Aes Sedai, iako je pomogla da Rand bude otet i danima zaključan u sanduku, iz kog su ga vadile samo da bi ga povremeno tukle.
U krajičku njegovog uma, Lijus Terin zareža.
To je sada prošlost. Elza se zavetovala. To je dovoljno da dopusti Randu da je iskoristi. Druga žena koja je danas pored njega daleko je manje predvidljiva. Pripada Kecuejninoj pratnji. Korela Hovajn - vitka Žuta, plavih očiju, razbarušene tamne kose i sa osmehom koji joj se nije skidao s lica - nije se zavetovala da će raditi kako joj on kaže. Uprkos tome, bio je na iskušenju da joj veruje, budući da je jednom pokušala da mu spase život. Rand je preživeo samo zahvaljujući njoj, Samicu i Dameru Flinu. Jedna od dve rane na Randovom boku koje neće da se zacele - dar onog bodeža Padana Fejna, koji na sebi nosi kletvu - i dalje ga je podsećala na taj dan. Neprestani bol tog gnojnog zla širio se preko jednakog bola starije rane ispod te koju je Rand zadobio kada se pre sveg tog silnog vremena borio protiv Išamaela.
Ubrzo će se iz jedne od tih rana - ili možda iz obe - Randova krv proliti na stenje Šajol Gula. Nije bio siguran hoće li ga to ubiti ih ne; koliko se raznovrsnih činilaca nadmeće da Randu oduzme život, čak ni Met ne bi mogao da kaže ko od njih ima najbolje izglede.
Čim je Rand pomislio na Meta, boje mu se uskomešaše pred očima i obrazovaše prikazu jednog vitkog smeđeokog čoveka sa šeširom širokog oboda kako baca kockice ispred omale gomile okupljenih vojnika, koji su ga posmatrali. Met se cerio i izgledalo je kao da se pravi važan, što za njega nije bilo neobično, mada nije izgledalo kao da nakon njegovih bacanja novac prelazi iz ruke u ruku.
Te prikaze mu dolaze svaki put kada bi pomislio na Meta ili Perina i Rand je prestao da se bori protiv njih. Ne zna zbog čega mu se te stvari prikazuju; verovatno je njegova priroda ta’verena nekako u dodiru s druga dva ta’verena iz njegovog rodnog sela. O čemu god da je reč, navikao se na to. Samo još jedna alatka. Izgleda da je Met i dalje s Družinom, ali da više nije ulogoren u nekom šumovitom kraju. Na osnovu onog ugla teško je bilo reći, ali izgledalo je kao da se nalazi ispred nekog grada. Ako ništa drugo, u blizini je neki veliki put. Rand već duže nije u Metovom društvu video onu sitnu tamnoputu ženu. Ko je ona? Kuda je otišla?
Prikaza izblede. Uz malo sreće, Met će mu se brzo vratiti. Biće mu potreban Met i njegovo vojničko umeće pred Šajol Gulom.
Jedan od Bašerovih komornika - čovek gustih brkova, krivih nogu i zdepastog tela - ugleda Randa i hitro mu priđe. Rand odmahnu Saldejcu; trenutno nema živaca za izveštaje o snabdevanju i potrepštinama. Komornik smesta pozdravi i povuče se. Rand bi se nekada iznenadio što je tom brzinom poslušao, ali takve stvari više ga ne iznenađuju. Sasvim je prikladno da mu se vojnici pokoravaju. Rand je kralj, premda trenutno ne nosi Krunu mačeva.
Rand pređe preko travnjaka, sada prepunog šatora i konjskih vezova. Izašao je iz logora, prolazeći pored nedovršenog bedema od nabijene zemlje. Ušuškan u jedan šumarak, odmah sa desne strane bio je deo tla određen za putovanje, četvrtast komad zemlje ograđen konopcima kako bi tu mogle da se otvaraju kapije a da to bude bezbedno.
Baš tog trenutka jedna kapija visila je u vazduhu - prolaz ka nekom drugom mestu. Omanja skupina ljudi prolazila je kroz kapiju i stupala na tle po kom su bile razbacane šišarke. Rand je mogao da vidi tkanje od kog je kapija bila sačinjena; ova je izatkana pomoću saidina.
Većina ljudi u toj družini bila je u šarolikoj odeći Morskog naroda - muškarci golih nedara, bez obzira na hladan prolećni vazduh, a žene u širokim jarkim bluzama. Svi su nosili šalvare, i imali su naušnice u ušima ili nosevima, sa zamršenim ukrasima po kojima se mogao razaznati društveni položaj svakoga od njih.
Dok je čekao Morski narod, jedan od vojnika koji su čuvali tle određeno za Putovanje priđe Randu sa zapečaćenim pismom. Pismo je preko Aša’mana poslao jedan od Randovih ljudi sa istoka. I zaista, kada ga je otvorio, video je da ga je uputio Darlin, tairenski kralj. Rand ga je ostavio s naređenjima da okupi vojsku i da se pripremi za pohod u Arad Doman. Prošlo je već dosta kako je to prikupljanje vojske već završeno i Darlin se pita - opet - kakva su mu naređenja. Zar niko ne ume da jednostavno radi šta mu je rečeno?