Device smesta počeše da mrdaju prstima, razgovarajući svojim tajnim jezikom znakova.
„Je li ti neko od tih Aijela mahnuo, vojniče?", zajedljivo upita Rand.
„Moj gospodaru?", upita ga čovek. „Zašto bi to učinili?"
„Oni su Aijeli. To što si ih primetio, znači da su hteli da ih primetiš - što znači da su saveznici, a ne dušmani. Obavesti Bašera da ćemo se ubrzo sastati s Ruarkom i Baelom. Vreme je da obezbedimo Arad Doman."
Ili je možda kucnuo čas da ga unište. Ponekad je teško razlučiti u čemu je razlika.
Merisa je govorila. „Grendaline namere. Ponovi mi šta znaš o njima.“ Visoka Aes Sedai - iz Zelenog ađaha, baš kao Kecuejn - bila je strogog izraza lica, ruku prekrštenih ispod nedara, i sa srebrnim češljem udenutim sa strane u crnu kosu.
Tarabonka je bila dobar izbor za osobu koja će predvoditi ispitivanja. Ili je makar najbolji izbor koji je Kecuejn imala. Merisa nije pokazivala ni najmanju nelagodu zbog toga što je tako blizu jednom od najstrašnijih stvorenja na svetu i neumorno ju je ispitivala. Doduše, jeste malo previše pokušavala da pokaže koliko je stroga. To se, na primer, videlo po tome koliko je snažno zategla kosu u punđu ili kako se razmetala svojim Zaštitnikom Aša’manom.
Prostorija se nalazila na spratu domanskog majura Randa al’Tora, čiji je spoljni zid bio napravljen od borovih oblica, a unutrašnji zidovi od dasaka, obojenih tako da budu iste tamne boje kao borovina. Ta odaja, nekada spavaća soba, potpuno je ispražnjena. Na uglačanom patosu nije bilo čak ni čilima. Zapravo, sada je jedini nameštaj u sobi izdržljiva stolica u kojoj Kecuejn sedi.
Kecuejn otpi malo čaja, namerno odajući utisak kranje staloženosti. To je bitno, naročito ako se neko ne oseća ni najmanje staloženo. Na primer, Kecuejn je tog trenutka želela da smrska šoljicu, pa da onda možda jedno sat vremena provede gazeći krhotine.
Ona opet srknu čaj.
Uzrok njenog osećaja osujećenosti - i predmet Merisinog ispitivanja - visio je u vazduhu, tkanjem Vazduha okrenut naglavačke i ruku vezanih za leđa. Zarobljenica je imala kratku talasastu kosu i tamnu put. Uprkos okolnostima u kojima se nalazila, staloženost i spokoj na njenom licu bili su ravni spokoju na Kecuejninom. U jednostavnoj smeđoj haljini - tkanje Vazduha pribilo joj je rub haljine uz noge kako joj ne bi pao preko lica - bila je vezana i pod štitom, ali opet je nekako izgledalo da zatvorenica drži sve konce u svojim rukama.
Merisa je stajala ispred nje. Narišma - jedina druga osoba u prostoriji - stajao je naslonjen uza zid.
Kecuejn nije upravljala ispitivanjem - ne još. To što je ispitivanje prepustila drugome išlo joj je na ruku; davalo joj je vremena da razmišlja i da se priprema. Ispred prostorije, Erijan, Serena i Nesuna držale su zatvoreničin štit - dve više nego što se obično smatra potrebnim.
Čovek se ne igra kada je reč o Izgubljenima.
Njihova zarobljenica je Semirhag. Čudovište za koje su mnogi mislili da je samo legenda. Kecuejn ne zna koliko je priča o toj ženi istinito, ali zna da Semirhag nije lako zastrašiti, onespokojiti ili obmanuti. I to je velika muka.
„Pa?“, zatraži da čuje Merisa. „Imaš li odgovor na moje pitanje?"
Semirhag pogleda Merisu i obrati joj se s ledenim prezirom u glasu. „Znaš li šta se dešava sa čovekom kada mu se krv zameni nečim drugim?"
„Nisam te..."
„Naravno, umire", nastavi Semirhag, sasekavši Merisine reči kao noževima. „Smrt često nastupa trenutno, a brze smrti nisu zanimljive. Putem opita, otkrila sam da neki rastvori mogu da delotvornije zamene krv, što predmetu ogleda omogućava da jedno kratko vreme nakon izmene krvi ostane u životu."
Zaćuta.
„Odgovaraj na pitanja", pripreti joj Merisa, „ili ćeš opet visiti kroz prozor i...“
„Naravno, za promenu krvi potrebna je Moć", ponovo je prekide Semirhag. „Drugi načini jednostavno nisu dovoljno brzi. Lično sam izmislila to tkanje. Može da iznenadno i trenutno izvuče svu krv iz tela i prebaci je u posudu, istovremeno uzimajući rastvor i ubacujući ga u vene."
Merisa stisnu zube, gledajući Narišmu. Aša’man je bio u crnom kaputu i pantalonama, kao i obično, a duga tamna kosa beše mu povezana u pletenke sa zvončićima na krajevima. Naslonio se na zid od oblica. Dečačko lice postajalo mu je sve opasnije. Možda zbog obuke sa ostalim Merisinim Zaštitnicima - a možda i zbog vremena koje provodi s ljudima koji se usuđuju da ispituju jednu od Izgubljenih.
„Moje upozorenje..." opet poče Merisa.
„Jedan mi je ostao u životu čitavih sat vremena nakon promene krvi", opet je prekide Semirhag, potpuno smireno, kao da samo razgovara. „To smatram jednom od svojih najvećih pobeda. Naravno, čitavo vreme je bio u bolovima. Istinskim bolovima - u agoniji koju je osećao u svakoj veni u svom telu, čak i onim venama u prstima, koje su skoro nevidljive. Ne znam ni za jedan drugi način da se takva patnja istovremeno nanese svakom deliću tela"
Ona pogleda Merisu pravo u oči. „Jednoga dana, pokazaću ti to tkanje."
Merisa samo malo preblede.
Odsečnim pokretom ruke, Kecuejn izatka štit od Vazduha oko Semirhagine glave, kako bi je sprečila da sluša, a onda izatka Vatru i Vazduh u dve svetlosne kuglice, koje postavi tačno ispred očiju Izgubljene. Ta svetlost nije dovoljno jaka da je oslepi ili da joj ošteti oči, ali sprečiće je da vidi šta se dešava. To je Kecuejn sama smislila; previše sestara zagluše zarobljenike, .ili ostave im vid. Nikad se ne zna ko ume da čita sa usana, a Kecuejn nema namere da potcenjuje svoju trenutnu zarobljenicu.
Merisa pogleda Kecuejn, a razdraženost joj blesnu u očima.
„Počela si da gubiš uticaj nad njom“, odlučno kaza Kecuejn, spuštajući čaj na pod pored svoje stolice.
Merisa se pokoleba pa klimnu, delujući zaista besno. Vrlo verovatno - na samu sebe. „Ta žena... ništa ne radi na njoj“, kaza. „Ma šta joj mi radile, nikada ne menja boju glasa. Svaka kazna koje mogu da se setim dovodi samo do novih pretnji - pri čemu je svaka groznija od prethodne! Svetlosti!" Ponovo stisnu zube i prekrsti ruke, duboko dišući kroz nos. Narišma se ispravi, kao da će da joj priđe, ali ona mu odmahnu da ostane tu gde jeste. Merisa je čvrste ruke sa svojim Zaštitnicima, kao što bi trebalo da bude, premda se breca na svakog drugog ko pokuša da im stavi do znanja gde im je mesto.
„Možemo da je slomimo", reče joj Kecuejn.
„Možemo li, Kecuejn?"
„Fuj! Naravno da možemo. Ona je ljudsko biće, baš kao svi ostali."
„Istina", saglasi se Merisa. „Mada je živela tri hiljade godina. Tri hiljade, Kecuejn."
„Veći deo tog vremena provela je zarobljena", prezrivo frknu Kecuejn. „Stolećima je bila utamničena u zatvoru Mračnoga, verovatno u dubokom snu. Ako oduzmeš te godine, ispašće da nije ništa starija od nas. Čak bih rekla i da je poprilično mlađa od nekih."
Bilo je to tanano podsećanje na njene godine, o čemu se veoma retko priča među Aes Sedai. Zapravo, čitav taj razgovor o godinama beše znak koliko se Merisa oseća nelagodno zbog Izgubljene. Aes Sedai imaju iskustva u tome da deluju spokojno, ali postoji razlog zbog kojeg je Kecuejn one koje drže štit postavila van te sobe. Previše otkrivaju. Čak i obično staložena Merisa prečesto gubi vlast nad sobom za vreme tih ispitivanja.
Naravno, Merisa i ostale - baš kao sve žene u Kuli u današnje vreme - nisu u potpunosti ono što bi Aes Sedai trebalo da budu. Te mlađe Aes Sedai dopustile su sebi da omekšaju i postanu slabe, sklone zadevicama. Neke su čak dopustile sebi da ih nateraju na to da se zavetuju na vernost Randu al’Toru. Kecuejn je ponekad priželjkivala da jednostavno može da ih pošalje na pokoru od nekoliko decenija.
Ili možda to Kecuejnine godine govore iz nje. Ona je stara, zbog čega je sve netrpeljivija prema gluposti. Pre više od dva stoleća zaklela se sebi da će doživeti da dočeka Poslednju bitku, ma koliko to trajalo. Koriščenje Jedne moći produžava život, a ona je otkrila da rešenost i odlučnost mogu još više produžiti te godine. Ona je jedna od najstarijih ljudi na svetu.