Nažalost, njene godine naučile su je da nema tog planiranja ili rešenosti od kojih život može da ispadne baš onako kako čovek hoće. Međutim, to je nije sprečavalo da postane razdražljiva kada se to ne desi. Čovek bi pomislio da je u svim tim silnim godinama naučila da bude strpljiva, ali zapravo se desilo suprotno. Što je bivala starija, to je manje voljna bila da čeka, jer zna da joj nije preostalo mnogo godina.
Svi koji tvrde da su se u starosti naučili strpljenju ili lažu, ili su izlapeli.
„Ona može biti slomljena - i biće“, ponovi Kecuejn. „Neću dopustiti da neko ko zna tkanja iz Doba legendi jednostavno dovede sebe do toga da bude pogubljen. Izvući ćemo svaku mrvicu znanja iz mozga te žene, pa makar morale da na njoj primenimo neka od njenih maštovitih tkanja."
„A’dam. Kad bi nam samo gospodar Zmaj dopustio da ga primenimo na njoj...“, kaza Merisa gledajući Semirhag ispod oka.
Ako je Kecuejn ikada bila u iskušenju da prekrši svoju reč, onda je to u vezi s tim. Kada bi samo stavila a’dam na tu ženu... ali ne - da bi se neko pomoću a’dama naterao da priča, mora mu se naneti bol. To je isto što i mučenje, a Al’Tor je to zabranio.
Semirhag je sklopila oči zbog Kecuejninog svetla, ali i dalje je bila staložena i vladala sobom. O čemu li ta žena razmišlja? Da li čeka nekoga da je izbavi? Namerava li da ih prisili da je pogube, kako bi izbegla prave muke? Zar zaista pretpostavlja da će moći da pobegne, pa se osvetiti Aes Sedai koje su je ispitivale?
Vrlo verovatno da je posredi to poslednje - i teško je ne osetiti bar tračak strepnje zbog toga. Ta žena zna o Jednoj moći nešto što nije sačuvano ili u legendama. Tri hiljade godina je mnogo, mnogo vremena. Može li se Semirhag na neki neznani način probiti kroz štit? Ako može, zašto to nije već učinila? Kecuejn se neće osećati potpuno lagodno sve dok se ne dočepa onog napitka od dvokorena.
„Tvoja tkanja - sada možeš da ih pustiš, Kecuejn", reče joj Merisa ustajući. „Smirila sam se. Bojim se da ćemo na neko vreme morati da je izbacimo kroz prozor, kao što rekoh. Možda joj možemo pripretiti bolom. Nemoguće je da zna za Al’Torove glupe zahteve."
Kecuejn se nagnu napred i pusti tkanja koja su pred očima Izgubljene postavila svetlosne kuglice, ali nije uklonila štit od Vazduha koji ju je zaglušivao. Semirhag smesta otvori oči, pa pogledom brzo pronađe Kecuejn. Da, ona dobro zna ko je glavni. Njih dve ukrstiše poglede.
Merisa nastavi da je ispituje o Grendal. Al’Tor misli da je druga Izgubljena negde u Arad Domanu. Kecuejn daleko više zanimaju neka druga pitanja, ali Cirendal je prihvatljiv početak.
Semirhag je ovoga puta na Merisina pitanja odgovarala samo tišinom, u Kecuejn je počela da razmišlja o Al’Toru. Mladić se njenom podučavanju odupire jednako tvrdoglavo kao Semirhag ispitivanju. O, istina, naučio je neke sitnice - kako da se prema njoj ponaša sa izvesnim poštovanjem, kako da se makar pretvara da je uljudan. Ali ništa više.
Kecuejn mrzi kada mora da prizna da je pretrpela neuspeh. A ovo nije neuspeh, ne još, ali blizu je toga. Tom mladiću je suđeno da uništi čitav svet - a možda i da ga spase. Prvo je neizbežno, a drugo je uslovno. Volela bi da je obratno, ali želje su korisne koliko i novčići od drveta. Možeš da ih bojiš kako god hoćeš, ali ostaće drvo.
Stisnu zube i odagna mladića iz misli. Mora da gleda Semirhag. Svaki put kada ta žena progovori, to bi mogao biti nekakav znak. Semirhag je pogleda pravo u oči, ne obraćajući pažnju na Merisu.
Kako da slomiš jednu od najmoćnijih žena koje su ikada postojale? Ženu koja je počinila bezbrojna zverstva u čudesnim danima pre oslobađanja Mračnoga? Zagledavši se u te oči crne kao oniks, Kecuejn nešto shvati. Al’Torova zabrana mučenja Semirhag potpuno je besmislena. One neće moći bolom slomiti tu ženu. Semirhag je velika mučiteljka među Izgubljenima - žena koju smrt i bol zanimaju.
Ne, ona se neće zbog toga slomiti, sve i da su im ta sredstva dopuštena. Gledajući u te oči, Kecuejn se naježi, shvativši da u tom stvorenju pomalo vidi sebe. Drevnost, lukavost i nepopustljivost.
Dakle, to dovodi do jednog pitanja upućenog njoj. Da joj je taj zadatak zadat, kako bi Kecuejn slomila samu sebe?
Ta zamisao bila je toliko onespokojavajuća da je osetila olakšanje kada je nekoliko trenutaka kasnije Korela prekinula ispitivanje. Vitka i vesela Muranđanka bila je odana Kecuejn i tog popodneva imala je dužnost da drži Al’Tora na oku. Koreline vesti da će se Al’Tor ubrzo sastati sa aijelskim poglavarima okončala je ispitivanje, pa su tri sestre koje su održavale štit ušle i odvuke Semirhag u prostoriju gde će je vezati i tokovima Vazduha zapušiti joj usta.
Kecuejn je posmatrala Izgubljenu kako odlazi, nošena tkanjima Vazduha, i odmahnula glavom. Semirhag je samo početak tog dana. Vreme je da se uhvati u koštac s mladićem.
6
Kad se gvožđe istopi
Rodel Ituralde se nagledao bojnih polja. Neke stvari uvek su iste. Leševi u hrpama leže kao krpe. Gavranovi su željni jela. Čuje se stenjanje, krici, jadikovke i mumlanje onih dovoljno nesrečnih da dugo umiru.
Svako bojno polje takođe ima svoj pečat. Bitka se može pročitati kao trag divljači. Leševi koji su popadali u uznemirujuće pravim redovima govore o pešadijskom jurišu naspram oblaka strela. Raštrkana izgažena tela posledica su pešadije koja se razdvojila pred teškom konjicom. U ovoj bici veliki broj Seanšana smrvljen je o zidove Darlune, gde su se očajnički borili. Nabijeni mi u kamen. Jedan deo zida bio je potpuno srušen, kada su neke damane pokušale da pobegnu u grad. Seanšani bi više voleli da su mogli da se bore na ulicama i među kućama. Nisu uspeli da na vreme pobegnu.
Ituralde je kroz čitav taj metež jahao svog škopca. Bitka je uvek neuredna, ledine uredne bitke vode se u pričama ili istorijskim knjigama. Učenjaci su ih pročistili i skresali, u svojoj potrazi za sažetošću. „Napadač pobedio, pedeset tri hiljade ubijeno" ili „Branilac odoleo, dvadeset hiljada palih".
Šta li će biti napisano o toj bici? To će zavisiti od onoga ko bude pisao. Neće pomenuti krv koja je u toj meri natopila zemlju da je tle postalo blatnjavo. Tela »lomljena, proburažena i unakažena. Tle koje su pobesnele damane rascepile. Možda će se setiti brojeva; to je pisarima uvek važno. Pola od Ituraldelovih stotinu hiljada vojnika bilo je mrtvo. Na ma kom drugom bojnom polju postideo bi se i pobesneo na sebe zbog pedeset hiljada poginulih. Ali suočio se s trostruko brojnijim neprijateljem, koji je pri tome imao damane.
Sledio je mladog glasnika koji je došao po njega - dečaka od možda dvanaest godina, odevenog u crveno-zelenu seanšansku uniformu. Prođoše pored jednog palog barjaka, koji je visio sa slomljenog kopljišta, vrha zarivenog u blato. Na njemu se videlo sunce preko kojeg preleće šest galebova. Ituralde mrzi to što ne zna kuće i imena ljudi protiv kojih se bori, ali s tim strancima Seanšanima tako nešto nije bilo moguće razaznati.
Bojno polje bilo je išarano senkama koje je bacalo zamiruće večernje sunce. Ubrzo će tama prekriti leševe, a preživeli će na neko vreme moći da se pretvaraju da je travnata ravnica grob za njihove prijatelje - kao i za ljude koje su njihovi prijatelji pobili. Obiđe jedno brdašce, pa naiđe na raštrkane izginule pripadnike seanšanske elite. Većina mrtvih nosila je one bubolike kalpake. Pokrivljene, popucale ili ulubljene. Mrtve oči slepo su zurile iz otvora iza iskrenutih čeljusti.
Seanšanski vojskovođa bio je živ, ali jedva. Kalpak mu je bio zbačen sa glave, a usne krvave. Sedeo je oslonjen o jednu veliku mahovinom prekrivenu stenu, a leđa mu je držao jedan smotani plašt. Izgledalo je kao da čeka da mu donesu jelo. Naravno, tu sliku je narušavala njegova iskrenuta noga i slomljeno kopljište koje mu je štrčalo iz trbuha.