Выбрать главу

Renald uze kotaricu sa jajima. Neka su bila bela, a neka smeđa. „Da, ali kuda idete, Galana?“

„Na sever, prijatelju moj“, odgovori mu Tulin. Prođe pored njega i uhvati ga za rame. „Računam da se vojska okuplja. Biće im potrebni kovači.“ „Molim te“, kaza mu Renald mašući onom kotaricom s jajima, „sačekaj bar nekoliko minuta. Oejna je upravo stavila hleb da se peče - i to one debele vekne s medom koje ti voliš. Možemo da popričamo o ovome uz jednu partiju kamenova.“

Tulin se pokoleba.

„Bolje da krenemo", tiho reče Galana. „Ona oluja se bliži.“

Tulin klimnu pa se pope na kola. „Renalde, možda bi i ti hteo da pođeš na sever. Ako pođeš, ponesi sve što možeš.“ Zastade. „Dovoljno si umešan sa alatkama koje imaš da izvedeš neke sitne prepravke, pa zato uzmi svoje najbolje kose i prepravi ih u duga koplja. Svoje dve najbolje kose; nemoj da škrtariš i da se bakćeš s nečim što nije najbolje. Uzmi svoje najbolje kose, jer će to biti oružje koje ćeš koristiti.“

Renald se namršti. „Otkud znaš da će se okupiti vojska? Tuline, plamen me spalio, nisam ja vojnik!“

Tulin produži kao da nije ni čuo tu opasku. „S dugim kopljem možeš da svučeš konjanika iz sedla i da ga probodeš. A kada malo bolje razmislim, možda od svojih lošijih kosa možeš da napraviš dva mača za sebe.“

„Šta ja znam o pravljenju mačeva? Ili o korišćenju mačeva, kad smo već kod toga?“

„Možeš da naučiš“, odvrati Tulin i okrenu se ka severu. „Svi će biti potrebni, Renalde. Svi. Dolaze po nas.“ Opet ga pogleda. „Nije tako teško napraviti mač. Uzmi sečivo kose i ispravi ga, a onda nađi parče drveta da od njega napraviš krsnicu, kako neprijateljsko sečivo ne bi skliznulo niz tvoj mač i odseklo ti ruku. Uglavnom ćeš se služiti stvarima koje već imaš.“

Renald trepnu. Prestao je da se raspituje, ali nije mogao prestati da razmišlja o tim pitanjima koja su ga mučila. Nagurala su mu se u glavi kao krdo stoke koje pokušava da se progura kroz jednu kapiju.

„Poteraj sa sobom svu svoju marvu, Renalde“, kaza mu Tulin. „Poješćeš je - ili će je tvoji ljudi pojesti - a pićeš mleko. Ako ne poteraš stoku, biće ljudi s kojima ćeš moći da trguješ u zamenu za govedinu ili ovčetinu. Zavladaće nestašica hrane, pošto se sve ovoliko kvari, a zimske zalihe su na izmaku. Ponesi sa sobom sve što imaš. Pasulj, suvo voće, sve.“

Renald se zavali i nasloni na kapiju svog dvorišta. Osećao se slabo i omlitavelo. Naposletku, natera sebe da procedi jedno jedino pitanje. „Zašto?“ Tulin se pokoleba, pa odstupi od kola i opet spusti ruku Renaldu na rame. „Žao mi je zbog toga što sam ovoliko nagao. Ja... pa, znaš kakav sam s govorancijama, Renalde. Ne znam šta je ona tamo oluja. Ali znam šta znači. Nikada nisam držao mač u rukama, ali moj otac se borio u Aijelskom ratu. Ja sam Krajišnik. A ona oluja znači da se kraj bliži, Renalde. Moramo biti tamo kada taj čas kucne.“ Zastade, pa se okrenu i pogleda ka severu, gledajući one tmurne oblake kao što bi neki seljak možda gledao guju otrovnicu koju iznenada zatekne nasred njive. „Svetlost nas sačuvala, prijatelju moj. Moramo da budemo tamo.“

To rekavši, on skloni ruku i vrati se na vozarsko sedište. Renald ih je gledao dok su terali volove da krenu i polazili na sever. Dugo ih je posmatrao, osećajući se obamrlo.

U daljini se začu prasak groma, nalik na udarac biča koji šiba brda. Vrata na kući se otvoriše i zatvoriše. Oejna izađe do njega, sede kose skupljene u punđu. Kosa joj je već godinama takva; osedela je rano, ali Renald je oduvek voleo tu boju. Kosa joj je bila pre srebrna nego siva. Baš kao oblaci.

„Je li to bio Tulin?“, upita Oejna gledajući kako kola u daljini dižu oblake prašine. Jedno crno kokošje pero lebdelo je preko puta.

„Da.“

„I nije se zadržao čak ni da proćaska?“

Renald samo odmahnu glavom.

„O, a Galana je poslala jaja!“ Uze kotaricu i poče da vadi jaja iz nje i da ih stavlja u kecelju, kako bi ih odnela u kuću. „Ona je baš dušica. Ostavi kotaricu tu negde na zemlji; sigurna sam da će poslati nekoga po nju.“

Renald je samo zurio ka severu.

„Renalde?“, upita Oejna. „Šta je s tobom, stari panju?“

„Uglačala je svoje šerpe za tebe“, reče joj. „One s bakarnim dnom. Ostavila ih je na kuhinjskom stolu. Tvoje su, ako ih hoćeš.“

Oejna je ćutala, a onda on začu oštro pucanje i osvrnu se. Ona je pustila kecelju, a jaja su ispadala iz nje, padala na zemlju i lomila se.

Veoma smirenim glasom, Oejna upita: „Je li kazala još nešto?“

On se počeša po glavi, na kojoj baš i nije ostalo mnogo kose. „Kazala je da se oluja bliži i da moraju na sever. Tulin je rekao da bi i mi trebalo da pođemo.“ Ostali su da tako stoje još jedan trenutak. Oejna je podigla rub kecelje, uspevši tako da sačuva većinu jaja. Ona koja su joj ispala nije ni pogledala. Samo je zurila ka severu.

Renald se okrenu. Oluja je opet skočila napred - i kao da je nekako postala mračnija.

„Renalde, mislim da bi trebalo da ih poslušamo“, kaza mu Oejna. „Idem... idem da odredim šta bi trebalo da ponesemo iz kuće. Ti idi da okupiš ljude. Jesu li kazali koliko će dugo biti odsutni?“

„Ne“, odgovori on. „Nisu ni kazali zašto. Samo da moramo na sever, zbog oluje. I... da je ovo kraj.“

Oejna oštro uzdahnu. „Pa, ti samo okupi ljude. Ja ću se pobrinuti za kuću.“ Ona odjuri unutra, a Renald se natera da se okrene od oluje. Obiđe kuću i uđe u zadnje dvorište dozivajući težake. Sve su to bili stameni i valjani ljudi.

Njegovi sinovi otišli su svojim putem da traže sreću u životu, ali njegovih šest najamnih radnika bili su mu bliski skoro kao da su mu pravi sinovi. Merk, Favidan, Rinin, Vešir i Adamad okupili su se oko njega. I dalje omamljen, Renald je dvojicu poslao da prikupe stoku, dvojicu da strpaju u džakove ono žita i drugih potrepština koje su ostale od zime i na kraju je poslednjeg poslao da dovede Gelenija, koji je otišao do sela da bi kupio novo seme, čisto za slučaj da setva nije uspela zbog semena koje su oni imali.

Njih petorica se rastrčaše. Renald je na tren ostao da stoji u dvorištu, a onda je otišao u ambar po svoju pokretnu kovačnicu i isterao ju je na sunce. To nije bio samo nakovanj, već mala ali potpuna kovačnica, napravljena tako da može da se premešta. Držao ju je na točkovima; u ambaru ne može da se kuje. Sva ona pleva mogla bi da se zapali. Uhvati držalja, pa je odgura do niše ozidane od dobrih cigala na jednom kraju dvorišta da tu može obavljati sitnije popravke kada mu je potrebno.

Sat vremena kasnije vatra je bila dobro raspaljena. Nije bio vešt kao Tulin, ali od svog oca je naučio da je velika stvar ako čovek ume nešto sam da opravi. Ponekad čovek jednostavno ne može da protraći sate i sate, koliko je potrebno da se ode do grada i nazad, samo da bi se popravila polomljena šarka.

Oblaci su još tu. Pokušavao je da ih ne gleda dok je ostavljao kovačnicu i vraćao se u ambar. Ti oblaci kao da su imali oči koje mu zure preko ramena.

U ambaru se svetlost probijala kroz pukotine u zidovima i padala na plevu i seno. Svojim rukama je digao tu zgradu pre nekih dvadeset pet godina. Nameravao je da zameni neke iskrivljene daske na krovu, ali sada neće biti vremena za to.

Kada je stigao do zida na kom su bile okačene alatke, krenuo je da traži svoju treću po oštrini kosu, ali onda je stao. Duboko uzdahnuvši, umesto nje je sa zida skinuo najbolju. Vratio se do kovačnice i izbio držalje s kose.

U trenutku kada je bacio držalju u stranu, prišao mu je Vešir - najstariji od njegovih radnika - vodeći dve koze. Kada je Vešir video sečivo kose na nakovnju, lice mu se natmurilo. Vezao je koze za ogradu, a onda dotrčao do Renalda, ali ništa nije govorio.

Kako napraviti koplje? Tulin je kazao da mogu poslužiti za obaranje konjanika. Pa, moraće da zameni držalje dugim i pravim jasenovim kopljištem. Račvasti kraj kopljišta biće širi od dna sečiva i oblikovan u grub šiljak, okovan limom kako bi bio snažniji. A onda će morati da zagreje sečivo i da otprilike na polovini napravi kuku kojom može da svuče čoveka iz sedla, a možda i da ga usput poseče. Gurnu sečivo u užareno ugljevlje kako bi ga zagrejao, a onda krenu da priveže kecelju.