Ituralde sjaha. Baš kao većina njegovih ljudi, Ituralde je bio odeven u težačku odeću - jednostavne smeđe čakšire i kaput, pozajmljene od čoveka koji je kao deo zamke odenuo Ituraldeovu uniformu.
Čudno je bilo biti van uniforme. Čovek kakav je general Turan ne zaslužuje da gleda nekog neuglednog vojnika. Ituralde mahnu dečaku glasniku da se skloni dovoljno daleko da ne može da ih čuje, pa sam priđe Seanšanu.
„Dakle, ti si on“, kaza Turan, gledajući Ituraldea i obraćajući mu se onim sporim seanšanskim otezanjem. Bio je zdepast čovek, ni izbliza visok, šiljatog nosa. Kratko podšišana crna kosa bila mu je izbrijana u širini od dva prsta sa obe strane glave, a njegov kalpak je ležao na tlu pored njega, s tri bele perjanice. Nesigurno diže ruku u crnoj oklopnoj rukavici i obrisa krv s krajička usana.
„Jesam", potvrdi Ituralde.
„U Tarabonu te nazivaju veliki kapetan.“
„Zovu me tako.“
„To je zasluženo", kroz kašalj reče Turan. „Kako ti je to uspelo? Naši izviđači..." Kašalj ga savlada.
„Rakeni“, odgovori Ituralde kada se kašalj smirio. Čučnu pored svog neprijatelja. Sunce je i dalje bilo iver na zapadu i obasjavalo bojište tračkom zlatnocrvene svetlosti. „Vaši izviđači gledaju iz vazduha, a istinu je izdaleka lako sakriti."
„Vojska iza nas?“
„Mahom žene i deca“, odgovori Ituralde. „I poprilično seljaka. Nose uniforme s mojih vojnika, koji su ovde.“
„A šta da smo se okrenuli i napali?"
„Ne biste. Vaši rakeni su vam rekli da ste brojno nadjačani. Bolje je juriti manju vojsku ispred vas. A još je bolje krenuti ka gradu za koji vaši izviđači kažu da je jedva branjen, pa makar to značilo skoro u potpunosti iznuriti svoje ljudstvo usiljenim maršom."
Turan se opet zakašlja, klimajući glavom. „Da. Da, ali grad je bio prazan. Kako si uvukao svoje vojnike unutra?"
„Izviđači u vazduhu ne mogu da vide šta je u zgradama."
„Naredio si svojim vojnicima da se toliko dugo kriju u gradu?"
„Da", potvrdi Ituralde. „S tim da je mali broj njih svakoga dana na smenu izlazio da obrađuje polje."
Turan s nevericom odmahnu glavom. „Shvataš šta si učinio", kaza. U njegovom glasu nije bilo pretnje. Zapravo, bilo je prilično divljenja. „Visoka gospa Surot nikada neće prihvatiti ovaj neuspeh. Sada će morati da te skrši, makar samo da bi sačuvala obraz."
„Znam", odgovori Ituralde, ustajući. „Ali ne mogu vas odagnati tako što ću vas napadati dok ste utvrđeni. Moram da vas namamim da vi dođete k meni."
„Ti ne shvataš koliko nas je...“, reče mu Turan. „Ono što si danas uništio tek je lahor naspram vihora koji si izazvao. Danas je dovoljno mojih ljudi uteklo da izvesti o tvojim varkama. Neće ti ponovo uspeti."
Bio je u pravu. Seanšani brzo uče. Ituralde je bio primoran da skrati svoje napade po Tarabonu, i to zbog brzog seanšanskog odgovora na njih.
„Znaš da ne možeš da nas poraziš", tiho reče Turan. „Vidim ti to u očima, veliki kapetane." Ituralde klimnu.
„Onda zašto?", upita Turan.
„Zašto vrana leti?", upita Ituralde u odgovor.
Turan se slabašno zakašlja. Ituralde zaista zna da ne može dobiti svoj rat protiv Seanšana. Čudno, ali svaka njegova pobeda sve ga je više uveravala da će s vremenom pretrpeti neuspeh. Seanšani su pametni, dobro opremljeni i disciplinovani. Čak i više od toga - uporni su.
Turan mora da je znao kako je osuđen na propast istog trena kada su se one gradske kapije otvorile. Ali nije se predao; borio se sve dok se njegova vojska nije raštrkala, bežeći u previše smerova da bi ih Ituraldeovi iznureni vojnici uhvatili. Turan razume. Predaja ponekad nije vredna cene. Nema tog čoveka koji s dobrodošlicom dočekuje smrt, ali za jednog vojnika ima daleko gorih krajeva. Prepustiti svoju domovinu zavojevačima... pa, Ituralde to ne može da učini. Čak ni kada je nemoguće da pobedi.
Učinio je ono što se moralo učiniti. A Arad Doman sada mora da se bori. Izgubiće, ali njihova deca će uvek znati da su njihovi očevi ipak pružali otpor. Taj otpor će biti važan za stotinu godina, kada kucne čas za pobunu. Ako kucne.
Ituralde ustade, nameravaj ući da se vrati svojim vojnicima koji su ga čekali.
Turan poče da se upinje kako bi dohvatio svoj mač. Ituralde se pokoleba, pa se okrenu nazad.
„Hoćeš li da to učiniš?“, upita Turan.
Ituralde klimnu, pa isuka svoje sečivo.
„Bila mi je čast“, reče Turan, pa sklopi oči. Ituraldeovo sečivo - obeleženo čapljom - trenutak kasnije odrubi Turanu glavu. I njegovo sečivo bilo je obeleženo čapljom koja se jedva videla na ono malo blistave oštrice što je Seanšanu pošlo za rukom da izvuče iz kanija. Baš je šteta što njih dvojica nisu mogli da ukrste mačeve - mada su proteklih nekoliko nedelja na neki način upravo to činili, samo u drugačijoj razmeri.
Ituralde očisti mač, pa ga vrati u kanije. Kao poslednji oproštaj, isuka Turanov mač i zabi ga u tle pored palog vojskovođe. Ituralde onda opet uzjaha, pa klimnuvši glasniku u znak oproštaja, krenu nazad preko polumračnog polja zastrtog leševima.
Gavrani su počeli da se hrane.
„Pokušala sam da ohrabrim nekoliko slugu i stražara", tiho je govorila Leana, sedeči pored rešetke svoje ćelije. „Ali teško je.“ Nasmeši se i krajičkom oka pogleda Egvenu koja je ispred ćelije sedela na stoličici. „Ovih dana se ne osećam zavodljivo."
Egvena se u odgovor kiselo nasmeši. Činilo se da je razume. Leana je nosila istu haljinu u kojoj je zarobljena, i koja još nije oprana. Svakog trećeg jutra ona je skida sa sebe i služi se jutarnjim vedrom vode - nakon što se obriše vlažnom krpom - da u svom lavoru očisti haljinu. Ali ne može se mnogo bez sapuna. Uplela je kosu u pletenicu kako bi bila makar malo uredna, ali ništa nije mogla da uradi sa svojim iskrzanim noktima.
Leana uzdahnu, razmišljajući o onim jutrima koje je provodila u uglu svoje ćelije, skrivena s vidika, potpuno naga dok je čekala da joj se haljina i podsuknja osuše. To što je Domanka ne znači da voli da paradira gola kao od majke rođena. Pravo zavođenje zahteva umeće i istančanost; golotinja nije ni jedno ni drugo.
Njena ćelija i nije tako loša kakve ćelije mogu da budu - imala je mali ležaj, dobijala je obroke i mnogo vode, a noćnu posudu praznih su joj svakoga dana. Ali nikada joj nisu dozvoljavali da izlazi i uvek su je dve sestre držale pod štitom. Jedina osoba koja joj je dolazila u posetu - izuzev onih koje su pokušavale da od nje izvuku znanje o Putovanju - bila je Egvena.
Amirlin je zamišljeno sedela na stoličici. A ona jeste Amirlin. Nemoguće je razmišljati o njoj ni na koji drugi način. Kako jedno dete može tako brzo da nauči tako mnogo? Ta prava leđa, taj staložen izraz lica. Biti na vlasti nije toliko zasnovano na moći koju imaš, već na nagoveštajima koliko moći imaš. Zapravo, to je umnogome nalik na odnos prema muškarcima.
„Jesi li... nešto čula?“, upita Leana. „Šta nameravaju da rade sa mnom?"
Egvena odmahnu glavom. Dve Žute sestre koje su na obližnjoj klupi sedele i čavrljale, upalile su svetiljku na stolu pored njih. Leana nije odgovorila ni na jedno od pitanja koja su joj njene tamničarke postavljale, a zakon Kule je veoma strog kada je reč o ispitivanju sestara. Ne mogu da je povrede, naročito ne pomoću Moći. Ali mogu je jednostavno ostaviti da čami i da truli.
„Hvala ti što uveče dolaziš da me obiđeš", kaza Leana Egveni, pa proturi ruku kroz rešetku da joj stisne šaku. „Mislim da tebi imam da zahvalim na lome što nisam sišla s uma.“
„Zadovoljstvo mi je“, odgovori Egvena, mada joj se u očima video tračak iscrpljenosti koju nesumnjivo oseća. Neke sesetre koje su obilazile Leanu pomenule su batine koje Egvena dobija kao „pokoru“ zbog svoje neposlušnosti. Baš je čudno kako jedna polaznica može da se tuče dok je podučavaju, a zatvorenica koju ispituju ne može. A Egvena je skoro svake noći dolazila da obiđe Leanu, iako prima batine.