„Oslobodiću te, Leana“, obeća Egvena, i dalje je držeći za ruku. „Elaidina strahovlada ne može da potraje. Uverena sam da neće potrajati dugo.“
Leana klimnu, pa je pusti i ustade. Egvena se uhvati za rešetke i povuče samu sebe na noge, malčice se mršteći zbog tog pokreta. Klimnu Leani u znak pozdrava, pa se kolebljivo namršti.
„Šta je bilo?“, upita Leana.
Egvena pusti rešetke i zagleda se u dlanove. Kao da su bili obloženi nečim blistavim, nalik na vosak. Mršteći se, Leana pogleda rešetke i zapanji se kada ugleda Egvenine otiske u gvožđu.
„Šta za ime Svetlosti..." poče Leana, gurajući prstom jednu rešetku, koja se povi kao topao vosak na rubu zdele sa svećom.
Kamenje pod Leaninim nogama odjednom se pomeri i ona oseti kako tone. Vrisnu, a grudve rastopljenog voska zakapaše s tavanice i počeše da joj se rasprskavaju preko lica. Nisu bile tople, ali jesu bile nekako tečne. I boje kamena!
Ona oštro uzdahnu od straha, pa se zatetura i skliznu kada joj noge još dublje utonuše u previše sklizak pod. Jedna šaka zgrabi njene; diže pogled i vide da je to Egvena drži. Rešetke su se rastopile dok je Leana gledala, tako što se gvožđe iskrivilo, pa pretvorilo u tečnost.
„Upomoć!“, vrisnu Egvena Žutima napolju. „Plamen vas spalio! Prestanite da zurite!"
Leana se borila da nađe uporište, prestravljeno pokušavajući da se duž rešetaka povuče prema Egveni. Hvatala se samo za vosak. Jedno parče rešetke otkinu se i ostade u ruci, gnjecavo joj cureći kroz prste, dok se pod krivio pod njom i usisavao je.
A onda je niti Vazduha zgrabiše i istrgnuše. Sve se zaljulja kada je baciše pravo u Egvenu, tako da se mlađa žena preturi. Dve Žute - sedokosa Musarin i niska Gelarna - skočile su na noge, okružene sjajem saidara. Musarin je zvala u pomoć, razrogačeno gledajući kako se ćelija topi.
Leana se uspravi, sklanjajući se s Egvene, haljine i nogu prekrivenih onim čudnim voskom, pa se zatetura što dalje od ćelije. Pod u hodniku delovao je čvrsto. Svetlosti, kako samo priželjkuje da i ona može da prigrli izvor! Ali previše je napojena dvokorenom, a štit i da ne spominje.
Egvena se uz Leaninu pomoć diže na noge. Prostorijom je vladao muk, dok je svetiljka treperila, a sve one zurile u ćeliju. Topljenje se zaustavilo, a prečage su se raspolutile, tako da su se gornje polovine zaledile s kapima čelika na krajevima, dok su se donje polovine savile ka unutrašnjosti ćelije. Mnoge prečage spljoštene su do kamenja dok je Leana uzmicala. Pod u ćeliji bio je ulubljen, a kamen rastegnut. To kamenje bilo je izbrazdano od Leaninih noktiju.
Leana ustade, dok joj je srce divlje tuklo u nedrima, shvatajući da je samo nekoliko trenutaka prošlo. Šta da rade? Da prestravljeno pobegnu? Da li će se i ostatak hodnika rastopiti?
Egvena zakorači napred i nogom lupi jednu prečagu. Prečaga joj se oduprla. Leana načini korak napred, a haljina joj zaškripa kada komadići kamena - kao da je reč o malteru - spadoše s nje. Spusti ruku da otrese suknju, ali oseti da je tkanina obložena grubom stenom, a ne voskom.
„Ovakvi događaji sve su češći", spokojno primeti Egvena, gledajući dve Žute. „Mračni postaje snažniji. Poslednja bitka se bliži. Šta vaša Amirlin čini u vezi s tim?"
Musarin je pogleda; visoka i ostarela Aes Sedai delovala je duboko uznemireno. Leana se povede za Egvenom, terajući sebe da bude smirena dok je prilazila Amirlin, i dok su joj komadići kamena padali s haljine.
„Da, pa“, odvrati Musarin. „Ti ćeš se vratiti u svoju sobu, polaznice. A ti...“ Pogleda najpre Leanu, a onda ostatke ćelije. „Moraćemo... da te premestimo."
„A i da mi date novu haljinu pretpostavljam", odvrati Leana, prekrštajući ruke.
Musarin samo na tren pogleda Egvenu. „Odlazi. Ovo više nisu tvoja posla, dete. Mi ćemo se pobrinuti za zarobljenicu."
Egvena stisnu zube, ali onda se okrenu Leani. „Ne gubi nadu“, reče joj i žurnim koracima ode nih hodnik.
Iscrpljena i uznemirena zbog onog mehura zla koji je rastopio kamen, Egvena je žustro hodala prema krilu Kule u kom su bile polazničke odaje. Šta treba da te glupače shvate da nema vremena za razmirice!
Bilo je kasno, tako da je hodnicima hodalo veoma malo žena, a nijedna od njih nije bila polaznica. Egvena je prošla pored nekoliko slugu koje su žurile da završe s kasnim noćnim zaduženjima, u svojim papučama tiho hodajući po pločicama. Ti delovi kule bili su nastanjeni taman dovoljno da po zidovima gore svetiljke, fitilja skraćenih tako da odaju narandžastu svetlost. Stotinu uglačanih pločica presijavalo se od treperavog plamena, tako da su Egveni ličile na oči dok je prolazila pored njih.
Teško joj je bilo da pojmi kako se to tiho veče pretvorilo u zamku koja umalo da nije ubila Leanu. Ako čovek više ne može da veruje ni tlu kojim hoda, čemu onda može? Egvena odmahnu glavom, previše iznurena i bolna da bi u tom trenutku razmišljala o mogućim rešenjima. Jedva da je primetila kad su pločice na podu promenile boju iz sive u tamnosmeđu. Samo je nastavila dalje, u to krilo Kule, brojeći vrata pored kojih je prolazila. Njena su sedma po redu...
A onda se ukopa i namršteno pogleda dve Smeđe sestre: Menadrin - Saldejku - i Negainu. Njih dve su šapatom razgovarale, mršteći se na Egvenu dok je prolazila pored njih. Šta one traže u polazničkim odajama?
Samo malo. Polazničke odaje ne bi trebalo da su popločane smeđim pločicama. Taj deo trebalo bi da je popločan neuglednim sivim pločicama. A vrata u hodniku previše su razmaknuta. Ovo joj uopšte ne liči na polazničke odaje! Zar je toliko umorna da je otišla u potpuno drugom smeru?
Vratila se, opet prošavši pored dve Smeđe sestre. Našla je jedan prozor i pogledala napolje. Pravougaono belo krilo Kule pružalo se oko nje, baš kao što bi i trebalo. Nije se izgubila.
Zbunjeno baci pogled nazad niz hodnik. Menadrin je prekrstila ruke, gledajući Egvenu tamnim očima. Negaina, visoka i vretenasta, ljutitim koracima priđe Egveni. „Šta tražiš ovde u ovo doba noći, dete?“, htede da čuje. „Da li te je neka sestra pozvala? Trebalo bi da spavaš u svojoj sobi."
Egvena bez reči pokaza ka prozoru. Negaina mršteći se baci pogled napolje - pa se ukoči i ote joj se tih uzdah. Pogleda u hodnik, pa opet napolje, kao da ne može da veruje gde se nalazi.
Za nekoliko minuta, pometnja je zavladala čitavom Kulom. Zaboravljena Egvena stajala je sa strane u jednom hodniku, sa skupinom pospanih polaznica, dok su se sestre napeto raspravljale, pokušavajući da reše šta da rade. Izgleda da su dva dela Kule zamenila mesta, pa su usnule Smeđe sestre premeštene iz svojih odaja na višim spratovima dole u krilo. Polazničke sobe - nedirnute - postavljene su u deo u kom su bile odaje Smeđih sestara. Niko se nije sećao nikakvog pokreta ili potresa kada je do te promene došlo, a premeštaj je bio potpun. Red podnih pločica bio je razdeljen po sredini, pa se onda stopio s pločicama iz premeštenog dela Kule.
Postaje sve gore i gore, pomislila je Egvena kada su Smeđe sestre rešile da se ipak - zasad - pomire s tom promenom. Ne mogu valjda da premeste sestre u sobe koje služe za polaznice.
Zbog toga će Smeđe biti razdeljene - polovina njih biće u krilu, a polovina u svojim starim odajama - s gomilom polaznica među njima. Ta podela je izvanredan primer manje vidljivih podela koje su ađasi pretrpeli. Na kraju su potpuno iznurenu Egvenu i ostale polaznice poslali na spavanje - mada je ona sada morala da se popne uz mnogo stepenika da bi stigla do svog kreveta.
7
Namere za Arad Doman
„Bliži se oluja", primeti Ninaeva, gledajući kroz prozor. „Da“, odgovori Dejđin iz svoje stolice pored ognjišta, i ne trudeći se da pogleda napolje. „Rekla bih da si možda u pravu, draga. Kunem no, čini mi se da je već nedeljama tmurno!"