„Prošlo je samo nedelju dana", odvrati Ninaeva, jednom rukom držeći svoju dugu, tamnu pletenicu. Pogleda drugu ženu. „Preko deset dana nisam videla vedro nebo."
Dejđin se namršti. Pripadala je Belom ađahu i sva je bila dežmekasta i obla. Na čelu je imala kamičak, baš kao Moiraina onako davno, mada je Dejđin nosila prikladan beli mesečev kamen. Taj običaj izgleda ima nekakve veze s kairhijenskim plemkinjama, kao i četiri šarene pruge na njenoj haljini.
„Deset dana, kažeš?" upita Dejđin. „Jesi li sigurna?"
Ninaeva je bila sigurna. Ona stalno obraća pažnju na vreme; to je jedna od dužnosti seoske Mudrosti. Sada je Aes Sedai, ali to ne znači da je prestala da bude ono što je bila. Vremenske prilike uvek su prisutne u nekom krajičku njenog uma. Oseća kišu, sunce ili sneg u šaputanju vetra.
Međutim, ti osećaji u poslednje vreme uopšte nisu bili ni nalik šaputanju, već pre kao daleka vika, koja biva sve glasnija. Ili kao talasi koji se krše jedni o druge, i dalje daleko na severu, samo što je sve teže i teže ne obraćati pažnju na njih.
„Pa“, kaza Dejđin, „sigurna sam da ovo nije jedini trenutak u istoriji da je deset dana oblačno!"
Ninaeva odmahnu glavom i pocima svoju pletenicu. „To nije prirodno", odvrati. „A ono oblačno nebo nije oluja o kojoj pričam. Ta je oluja i dalje daleko, ali bliži se. I biće užasna. Gora od bilo koje druge oluje koju sam u životu videla. Daleko gora."
„Pa dobro", odgovori Dejđin, zvučeći kao da joj je malčice nelagodno, „izaći ćemo sa njom na kraj kada stigne. Hoćeš li da sedneš pa da nastavimo?"
Ninaeva pogleda punačku Aes Sedai. Dejđin je izuzetno slaba kada je o Moći reč. Ta Bela je možda najslabija Aes Sedai koju je Ninaeva u životu videla. Po običajnim pravilima - o kojima se, doduše, ne priča - to znači da bi Ninaeva trebalo da preuzme vodstvo.
Nažalost, Ninaevin položaj je i dalje pod znakom pitanja. Egvena ju je proglasom uzdigla do šala, baš kao što je uzdigla Elejnu: nije bilo nikakvog iskušavanja, niti se Ninaeva zavetovala na Štapu zakletvi. Za većinu - čak i za one koje prihvataju Egvenu kao pravu Amirlin - te omaške čine Ninaevu nečim manjim od Aes Sedai. Ne Prihvaćenom, ali ne i ravnopravnom s jednom sestrom.
Sestre oko Kecuejn pogotovu su gadne, budući da nisu pristale ni uz Belu kulu ni uz pobunjenice. A sestre koje su se zavetovale Randu još su gore; većina njih i dalje je odana Beloj kuli i ne vidi nikakve smetnje u tome da podržavaju i Elaidu i Randa istovremeno. Ninaeva se i dalje pitala šta li je Rand mislio kada je dopustio sestrama da mu se zavetuju na odanost. Nekoliko puta mu je objasnila u čemu je pogrešio - sasvim razumno - ali u poslednje vreme, razgovor s Random potpuno je kao što bi bio razgovor s nekim kamenom. Samo manje uspešan i daleko više izluđuje.
Dejđin je i dalje čekala da ona sedne. Umesto da izaziva sukob i nadmetanje volja, Ninaeva naposletku sede. Dejđin i dalje pati zbog toga što je u borbi sa Izgubljenima ostala bez svog Zaštitnika - Ibena, koji je bio Aša’man. Ninaeva je tu bitku provela potpuno obuzeta obezbeđivanjem ogromne količine saidara Randu da ga tka. Ninaeva se još sećala čiste sreće - izvanrednog ushićenja, snage i ispunjenosti čistim životom - od toga što je povukla toliko Moći. To ju je prestravilo. Drago joj je što je ter’angreal koji je koristila da bi dodirnula toliku Moć uništen.
Ali muški ter’angreal i dalje je nedirnut: pristupni ključ za moć, sa'angreal. Koliko Ninaeva zna, Randu nije pošlo za ruke za ubedi Kecuejn da mu ga vrati. I dobro što nije. Nijedno ljudsko biće, pa čak ni Ponovorođeni Zmaj, ne bi trebalo da usmerava toliko Jedne moći. Šta bi bio u iskušenju da učini...
Kazala je Randu da bi trebalo da zaboravi na taj pristupni ključ. Bilo je to kao da priča s kamenom. Krupnim, riđokosim, glupavim kamenom gvozdenog izraza lica. Ninaeva frknu sebi u bradu, a Dejđin na to izvi jednu obrvu. Ta žena je veoma dobra u ovladavanju svojim jadom, mada je Ninaeva - čija je soba u tom domanskom majuru bila odmah pored njene - noću slušala kako plače kada je sama. Nije lako izgubiti Zaštitnika.
Lan...
Ne, najbolje je da trenutno ne razmišlja o njemu. Lan će biti dobro. Biće u opasnosti tek na kraju svog putovanja, koje će se protezati preko hiljada milja. Tek na tom kraju on namerava da se baci na Senku, kao jedna jedina strela puštena na zid od cigala.
Ne!, pomislila je. Neće biti sam. Pobrinula sam se za to.
„U redu", kaza Ninaeva, terajući sebe da se usredsredi, „hajde da nastavimo." Ničim nije pokazivala kako smatra da je Dejđin uticajnija od nje. Čini joj uslugu, skrećući joj pažnju s jada. Makar joj je Korela tako objasnila. Svakako da Ninaeva nema koristi od njihovih sastanaka. Ona nema šta da dokaže, jer jeste Aes Sedai, ma šta ostale mislile ili htele da kažu.
Sve je to samo obmana da bi se pomoglo Dejđin. To je to. Ništa drugo.
„Evo osamdeset prvog tkanja", reče Bela. Sjaj saidara blesnu oko nje i ona stade da usmerava stvarajući veoma zamršeno tkanje Vatre, Vazduha i Duha. Zamršeno, ali beskorisno. To tkanje stvara tri vatrena prstena u vazduhu, koji sijaju nekakvom neobičnom svetlošću, ali čemu to? Ninaeva već zna kako da stvori ognjene kugle i svetlosne lopte; zašto traći vreme učeći tkanja koja su samo ponavljanje onoga što već zna, samo teže i zamršenije? I zašto svaki prsten mora biti neznatno drugačije boje?
Ninaeva nehajno mahnu rukom, ponavljajući tkanje tačno do najsitnijih pojedinosti. „Zaista", kaza, „ovo mi deluje najbeskorisnije! Čemu sve to?"
Dejđin napući usne. Ništa ne reče, ali Ninaeva je znala kako Dejđin misli da bi sve to za Ninaevu trebalo da bude daleko teže nego što jeste. Nakon nekog vremena, žena progovori. „Ne sme da ti se mnogo toga kaže o iskušavanju. Jedino što smem da ti kažem jeste da ćeš morati da ponoviš ova tkanja - i to do tančina - a dok to činiš, bićeš pod neverovatnim pritiscima. Shvatićeš kada dođe taj trenutak."
„Čisto sumnjam", ravnim glasom odgovori Ninaeva, tri puta ponavljajući tkanja dok je govorila. „Sem toga - kako mi se čini da sam ti već deset puta rekla - neću prolaziti kroz iskušavanje. Već sam Aes Sedai."
„Naravno da jesi, draga."
Ninaeva stisnu zube. Bila je to loša zamisao. Kada je prišla Koreli - koja bi trebalo da je pripadnica Ninaevinog ađaha - ta žena je odbila da je prihvati kao sebi ravnu. Bila je prijatna u vezi s tim, kao što Korela često i jeste prijatna, ali njen stav je bio jasan. Čak je delovala kao da je puna saosećanja. Saosećanja! Kao da je Ninaevi potrebno njeno sažaljenje. Iznela je zamisao da bi Ninaevinoj verodostojnosti bilo od pomoči kada bi naučila stotinu tkanja koje svaka Prihvaćena mora da nauči za iskušenje nakon koga postaje Aes Sedai.
Muka je u tome što je to Ninaevu postavilo u okolnosti u kojima se prema njoj ponašaju bezmalo kao da je opet učenica. Ona zaista uviđa koliko je korisno znati tih stotinu tkanja - premalo je vremena provela učeći ih, a znaju ih doslovce sve sestre. Međutim, kada je prihvatila to podučavanje, nije joj bila želja da nagovesti kako ona sebe vidi kao učenicu! Krenula je rukom ka pletenici, ali zaustavila se. To što očigledno pokazuje šta oseća još je jedan činilac koji utiče na to kako se druge Aes Sedai ponašaju prema njoj. Kad bi samo imala ono bezvremeno lice! Bah!
Dejđinino naredno tkanje načinilo je zvuk nalik na nekakvo pucanje, a tkanje je opet bilo nepotrebno zamršeno. Ninaeva ga i ne razmišljajući ponovi, istovremeno ga učeći napamet.
Dejđin se na tren zagleda u tkanje, a na licu joj se videlo da je rasejana.