„Šta je bilo?“, razdraženo je upita Ninaeva.
„Hmm? O, ništa. Samo... kada sam poslednji put izatkala to tkanje, upotrebila sam ga da iznenadim... ja... nije bitno."
Iben. Njen Zaštitnik je bio veoma mlad - bilo mu je možda petnaest ili šesnaest godina - i bio joj je veoma drag. Iben i Dejđin igrali su se kao dečak i njegova starija sestra, umesto da se ponašaju kao Zaštitnik i Aes Sedai.
Šesnaestogodišnji dečak, pomislila je Ninaeva, mrtav. Da li Rand baš mora da ih prihvata tako mlade?
Dejđinino lice se ukoči; obuzdavala je svoja osećanja daleko bolje nego što bi to Ninaeva mogla.
Svetlost dala da se nikada ne nađem u tim okolnostima, pomislila je. Bar ne još mnogo, mnogo godina. Lan još nije njen Zaštitnik, ali namerava da ga što je pre moguće učini Zaštitnikom. Naposletku, već joj je suprug. I dalje je besna zbog toga što Mirela drži njegovu vezu.
„Dejđin, možda bih mogla da ti pomognem", reče Ninaeva i nagnu se napred, pa spusti ruku na ženino koleno. „Možda ako bih pokušala s Lečenjem..."
„Ne“, šturo odvrati ova.
„Ali..."
„Čisto sumnjam da bi mogla da pomogneš."
„Sve se može Izlečiti", tvrdoglavo kaza Ninaeva, „pa makar još mi ne znale kako. Sve sem smrti.“
„A šta bi ti to učinila, draga?“, upita je Dejđin. Ninaeva se zapitala da li ona to namerno izbegava da je oslovljava po imenu, ili je to samo nesvesna posledica njihovog odnosa. Ne može da je oslovljava s „dete“, kako bi oslovljavala pravu Prihvaćenu, ali kada bi je zvala po imenu, „Ninaeva“, to bi možda nagovestilo ravnopravnost.
„Mogu da učinim nešto“, reče Ninaeva. „Taj bol koji osečaš mora da je posledica veze, pa stoga mora da je u nekakvoj vezi s Jednom moći. Ako ti Moć nanosi bol, onda Moć može i da je odnese."
„A zašto bih ja to želela?" upita Dejđin, povrativši vlast nad sobom.
„Pa... pa, zato što je to bol. Boli."
„I trebalo bi", odgovori Dejđin. „Iben je mrtav. Da li bi ti želela da zaboraviš svoj bol kad bi se desilo da ostaneš bez onog tvog grmalja? Da svoja osećanja prema njemu odsečeš kao komad kvarnog mesa u inače dobroj pečenici?"
Ninaeva otvori usta, ali zaćuta. Da li bi? Nije tako jednostavno - njena osećanja prema Lanu su prava, a ne posledica veze. On je njen suprug i ona ga voli. Dejđin se prema svom Zaštitniku ponašala kao da ga poseduje, ali to je više podsećalo na naklonost tetke prema svom omiljenom nećaku. Nije to isto.
Ali da li bi Ninaeva želela da joj neko oduzme taj bol?
Ona sklopi usta, iznenada shvativši kolikom su čašću Dejđinine reči natopljene. „Shvatam. Žao mi je."
„Sve je u redu", nastavi Dejđin. „Ponekad mi se čini da je logika koja se krije iza toga krajnje jednostavna, ali bojim se da je drugi ne prihvataju, štaviše, neki bi možda bili mišljenja da logika tog pitanja zavisi od trenutka i od pojedinca. Da ti pokažem naredno tkanje?
„Da, molim te", mršteći se odgovori Ninaeva. Ona je toliko snažna kada je o Moći reč - jedna od najsnažnijih koje postoje - da svoju sposobnost često uzima zdravo za gotovo. To je kao što veoma visok čovek retko kada obraća pažnju na tuđu visinu; svi su niži od njega, pa su tako njihove pojedinačne visine malo važne.
Kako li je to biti kao ta žena, koja je duže bila Prihvaćena nego bilo koja druga, otkad se pamti? Žena koja je jedva uspela da zadobije šal, a i to - po mnogima - za dlaku i šapat? Dejđin je morala prema svim ostalim Aes Sedai da pokazuje poslušnost. Ako se sretne s nekom sestrom, Dejđin je uvek niža. Ako se više od dve sestre sretnu, Dejđin ih poslužuje čajem. Pred još moćnijim sestrama, od nje se očekuje da bude ponizna. Dobro, ne baš to - ona ipak jeste Aes Sedai, ali svejedno...
„Nešto nije u redu sa ovim sistemom, Dejđin", rasejano primeti Ninaeva.
„Sa iskušavanjem? Čini mi se prikladnim da postoji nekakvo ispitivanje kojim bi se utvrdilo da li neko zavređuje da bude uzdignut, a izvođenje teških tkanja pod pritiskom deluje mi kao nešto što sasvim zgodno ispunjava tu potrebu."
„Nisam na to mislila", odgovori Ninaeva. „Mislim na sistem koji određuje kako se ophodimo. Jedne prema drugima."
Dejđin pocrvene. Nepristojno je pominjati tuđu snagu - na ma koji način. Ali - pa, Ninaevi nikada nije preterano dobro polazilo za rukom da postupa u skladu s tuđim očekivanjima. Naročito kada od nje očekuju gluposti. „Sediš tu“, nastavi, „i znaš koliko i bilo koja druga Aes Sedai - kladila bih se da znaš više od mnogih - a čim neka balava Prihvaćena stigne do šala, moraš da radiš kako ti ona kaže."
Dejđin još više pocrvene. „Trebalo bi da nastavimo."
To jednostavno nije u redu - ali Ninaeva pusti da tema zamre. U tu jamu je već jednom upala, kada je naučila Srodnice da drže do sebe pred Aes Sedai. Nije prošlo dugo pre nego što su počele da se suprotstavljaju i Ninaevi, što nije bila njena namera. Baš i nije bila sigurna da bi htela da dovede do slične pobune među Aes Sedai.
Pokuša da se vrati učenju, ali onaj osećaj dolazeće oluje stalno ju je terao da gleda ka prozoru. Soba u kojoj se nalazila bila je na spratu i iz nje se pružao dobar pogled na logor napolju. Bila je puka slučajnost to što je Ninaeva primetila Kecuejn; ona siva punđa načičkana naizgled naivnim ter’angrealima bila je raspoznatljiva čak i s daljine. Ta žena je prelazila dvorište, i to prilično žustrim koracima, a pratila ju je Korela. Šta li ona to radi?, zapitala se Ninaeva. Postala je sumnjičava zbog Kecuejninog koraka. Šta li se to dogodilo? Nešto u vezi s Random? Ako se taj čovek opet povredio... „Izvini, Dejđin", kaza Ninaeva i ustade. „Upravo sam se setila da se moram pobrinuti za nešto."
Ova se trznu. „O. Pa dobro, Ninaeva. Pretpostavljam da možemo nastaviti neki drugi put."
Tek kada je žurno izašla iz sobe i spustila se niz stepenište, Ninaeva je shvatila da ju je Dejđin zapravo oslovila po imenu. Nasmešila se izlazeći na travnjak.
Aijeli su u logoru. To samo po sebi nije neuobičajeno; Randa često čuva odred Devica. Ali ovi Aijeli su muškarci, u prašnjavosmeđim kadinsorima i s kopljima u rukama. Popriličan broj njih nosio je na glavama poveze s Randovim znamenjem.
Zato je Kecuejn bila u tolikoj žurbi; ako su stigli aijelski poglavari klanova, onda će Rand hteti da se susretne s njima. Ninaeva je besno gazila preko travnjaka - koji uopšte nije bio preterano travnat. Rand je nije pozvao.
Verovatno ne zbog toga što ne želi da bude prisutna, već zato što je jednostavno preveliki vunoglavac, pa se nije setio. Bio on Ponovorođeni Zmaj ili ne, taj se čovek retko kada seti da svoje namere podeli s drugima. Pomislila bi da je on nakon sveg ovog vremena shvatio koliko je važno da dobije savet od nekoga malog iskusnijeg od sebe. Koliko je samo puta otet, ranjen ili zatočen zbog svoje ishitrenosti?
Možda mu se svi u logoru klanjaju i ulizuju, ali Ninaeva zna da je on zapravo samo čobanin iz Emondovog Polja. I dalje upada u nevolje isto onako kao kada su on i Metrim zbijali šale kao dečaci. Samo što on sada može da čitave narode baci u pometnju, a ne samo da usplahiri seoske devojke.
Na suprotnoj, severnoj strani travnjaka - tačno naspram majura, blizu bedema - aijelske pridošlice dizale su svoj logor, sa sve smeđim šatorima. Razmeštali su ih drugačije od Saldejaca; umesto pravih redova Aijeli više vole male skupine, uređene po društvima. Neki Bašerovi ljudi u prolazu su pozdravljali Aijele, ali niko od njih nije ni prstom mrdnuo da im pomogne. Aijeli umeju da budu prgavi, a mada se Ninaevi čini da su Saldejci daleko manje nerazumni od većine, ipak jesu Krajišnici. Čarke sa Aijelima za njih su ranije bile način života, a Aijelski rat nije bio tako davno. Za sada se svi oni bore na istoj strani, ali to ne sprečava Saldejce da se ponašaju makar malčice opreznije sada kada je stigao veliki broj Aijela.