Vešir je neko vreme samo stajao i gledao, da bi naposletku prišao i uhvatio Renalda za ruku. „Renalde, šta mi to radimo?“
Renald se otrgnu. „Idemo na sever. Oluja se bliži i idemo na sever.“
„Idemo na sever samo zbog oluje? Pa to je ludilo!“
Bile su to skoro iste reči koje je Renald uputio Tulinu. U daljini se oglasi grmljavina.
Tulin je bio u pravu. Usevi... nebo... hrana koja se bez upozorenja kvari. Čak i pre nego što je razgovarao s Tulinom - Renald je znao. Duboko u sebi, znao je šta se dešava. Ova oluja neće samo proleteti i nestati. Moraju se suočiti s njom.
„Vešire“, poče Renald, vraćajući se svom poslu, „radiš na ovom imanju... koliko već, petnaest godina? Ti si prvi kog sam unajmio. Jesam li bio dobar prema tebi i tvojima?“
„Bio si dobar prema meni“, odgovori Vešir. „Ili plamen me spalio, Renalde, nikada ranije nisi rešio da napustiš farmu! Ovi usevi će se pretvoriti u prah ako ih ostavimo. Ovo nije neko tamo južnjačko imanje. Kako možemo da tek tako odemo?“
„Možemo“, odgovori Renald, „zato što neće biti bitno jesmo li zasejali njive ili ne ako ne odemo.“
Vešir se namršti.
„Sine“, nastavi Renald, „uradićeš kako ti kažem i to je sve. Hajde, odlazi da dovršiš prikupljanje stoke.“
Vešir ljutito ode, ali postupio je kako mu je rečeno. Dobar je on čovek, premda usijane glave.
Renald izvuče sečivo iz ugljevlja; metal se usijao i pobeleo. On ga spusti na mali nakovanj i poče da udara po izbočenom delu, gde se sečivo sreće s glavom, kako bi ga spljoštio. Zvuk udaraca njegovog čekića po metalu kao da je bio glasniji nego što bi trebalo da bude. Udarci su odzvanjali kao grmljavina, i zvuci se stapali jedan s drugim - kao da je svaki udarac njegovog čekića zapravo deo oluje.
Dok je radio, zvuk udaraca kao da je obrazovao reči. Kao da mu je neko mrmljao u glavi, ponavljajući jednu te istu rečenicu.
Oluja dolazi. Oluja dolazi...
On je i dalje tukao po nakovnju, tako da je zadržao oštricu na kosi, ali ispravljajući sečivo i kriveći ga u kuku na kraju. I dalje nije znao zašto. Ali to nije ni bitno.
Oluja dolazi, a on mora da se spremi.
Gledajući krivonoge vojnike kako vezuju preko sedla u pokrivač umotano Tanerino telo, Falendra se opet morala suzdržati da ne zaplače i boriti protiv nagona da povrati. Ona je starija, pa mora održavati spokoj ako očekuje od preostale četiri preživele sul’dam da to čine. Pokušavala je da kaže sebi kako je preživela i gore stvari - bitke u kojima je više od jedne sul’dam poginulo, više od jedne damane. Ali to ju je navelo blizu toga da se seti kako su tačno Tanera i njena Miri otišle u smrt, pa je u mislima ustuknula od toga.
Pribijena uz nju, Nensi zacvile, a Falendra pomazi damane po glavi i pokuša da kroz a’dam pošalje umirujuća osećanja. To je često znalo da urodi plodom, ali danas nije bilo od preterane koristi. Njena osećanja su u prevelikom metežu. Kad bi samo mogla da zaboravi da je damane bila pod štitom i ko ju je pod taj štit stavio. Šta ju je pod taj štit stavilo. Nensi opet zacvile.
„Hoćeš li da uručiš poruku onako kako sam ti rekao?“, upita jedan čovek iza nje.
Ne, ne bilo koji čovek. Na zvuk njegovog glasa kiselina joj se uzburka u želucu. Ona natera sebe da se okrene i suoči s njim, da ga pogleda u te ledene čelične oči. Boja im se menjala kako je pomerao glavu; čas su bile plave, a čas sive - ali uvek kao uglačani dragulji. U životu je znala mnogo prekaljenih ljudi, ali - je li ikada upoznala čoveka toliko prekaljenog da ostane bez šake a da se već sledećeg trena ponaša kao da je izgubio rukavicu? Svečano se poklonila, trzajući a’dam tako da Nensi učini isto. Ako se sve okolnosti uzmu u obzir, za sada su se prema njima dobro ponašali, s obzirom na to da su zarobljenice, a čak su im dali i vodu za kupanje. Navodno, neće još dugo biti zarobljene. Ali ko zna šta bi tog čoveka moglo povući da promeni mišljenje? Možda je obećana sloboda zapravo deo nekakve spletke.
„Uručiću tvoju poruku s potrebnom pažnjom i marljivošću“, poče ona, a onda joj se jezik zaveza. Koju počasnu titulu da za njega upotrebi? „Moj gospodaru Zmaju“, žurno završi. Reči joj sasušiše jezik, ali on samo klimnu tako da to mora da je bilo dovoljno.
Jedna od marat’damane pojavi se kroz onu nemoguću rupu u vazduhu - mlada žena kose uvezane u dugu pletenicu. Nosila je toliko nakita kao da pripada Krvi, kao i crvenu tačku posred čela - ni manje ni više. „Rande, koliko dugo nameravaš da se zadržavaš ovde“, zapovednički zatraži da čuje kao da je taj mladić ledenog pogleda običan sluga, a ne ono što jeste. „Koliko smo blizu Ebou Dara? Znaš, to mesto vrvi od Seanšana i verovatno ga obilaze rakenima u letu.“
„Je li te Kecuejn poslala da to pitaš?“, upita je on, a ona blago pocrvene. „Ne još dugo, Ninaeva. Nekoliko minuta.“
Mlada žena tada skrenu pogled na ostale sul’dam i damane, koje su se sve ugledale na Falendru, pretvarajući se da marat’damane koji ih posmatraju ne postoje, a naročito da ljudi u crnim kaputima ne postoje. Ostale su se sredile najbolje što su mogle. Surja je oprala krv s lica, kao i s lica svoje Tabi, a Malijan im je privezala zavoje tako velike da je izgledalo kao da nose neobične šešire. Sijar je uspela da očisti najveći deo žuči koju je povratila na nedra svoje haljine.
„I dalje mislim da bi trebalo da ih Izlečim“, odjednom reče Ninaeva. „Povrede glave mogu dovesti do čudnih stvari, koje nisu smesta očigledne.“ Surja, namrštivši se, pomeri Tabi iza sebe - kao da hoće da zaštiti damanu. Kao da to uopšte može. Tabine blede oči razrogačiše se od užasa.
Falendra preklinjući pruži ruku ka visokom mladiću. Ka Ponovorođenom Zmaju, izgleda. „Molim te. Biće izviđane čim stignemo do Ebou Dara.“ „Digni ruke, Ninaeva“, kaza joj mladić. „Ako ne žele Lečenje, ne žele ga.“ Marat’damane se namršti na njega i stisnu pletenicu tako snažno da joj zglavci na prstima pobeleše. On opet pogleda Falendru. „Put koji vodi ka Ebou Daru nalazi se sat vremena istočno odavde. Ako se potrudite, možete da stignete do grada u suton. Štitovi koji su stavljeni na damane iščileće za otprilike pola sata. Ninaeva, da li to važi za štitove izatkane od saidara?“ Žena se nemo namršti na njega. „Ninaeva, da li bi tako trebalo da bude?“
„Pola sata“, naposletku odgovori ona. „Ali ništa od svega ovoga nije kako bi trebalo da bude, Rande al’Tore. Vraćanje tih damana nije kako treba - i ti to znaš.“
Na tren, pogled kao da mu postade još ledeniji. Ne stroži. To bi bilo nemoguće. Ali tog dugog trenutka, oči kao da su mu bile ledene pećine. „Lako je bilo razlučiti kako šta treba da se radi kada sam morao da se staram o tek nekoliko ovaca“, tiho joj odvrati. „Sada je to malo teže.“ Okrećući se, diže glas. „Logane, vrati sve kroz prolaz. Da, da, Merisa. Ne pokušavam da ti zapovedam. Hoćeš li se udostojiti da nam se pridružiš? Ubrzo će se zatvoriti.“
Marat’damane, one koje sebe nazivaju Aes Sedai, počeše da prolaze kroz onaj suludi otvor u vazduhu, baš kao i ljudi u crnim kaputima, Aša’mani, a svi su se izmešali sa onim vojnicima kukastih noseva. Nekoliko tih vojnika završi s vezivanjem Tanere za sedlo. Konje im je obezbedio Ponovorođeni Zmaj. Baš je neobično da im on daje darove nakon onoga što se dogodilo.
Mladić strogog pogleda opet se okrenu prema njoj. „Ponovi uputstva koja sam ti dao.“
„Naređeno mi je da se vratim u Ebou Dar s porukom za naše vođe tamo.“ „Za Kćer Devet meseca“, strogo je ispravi Ponovorođeni Zmaj. „Moju poruku uručićeš njoj.“