„Onda idi da se naspavaš." Egvena se pokoleba. „Sledeči put, sastaćemo se za tri dana. Ovde u Dvorani polaznica, mada se možemo nalaziti i u gradu. Više ne verujem ovom mestu. Ako je jedan Izgubljeni bio u našem logoru, kladim se u pola očeve gostionice da bar jedan uhodi i Belu kulu."
Sijuan klimnu. „U redu." Ona sklopi oči i ubrzo zatrepta, budeći se u Brinovom šatoru. Sveča je bila ugašena, a čula je Brina kako tiho diše na svom ležaju s druge strane šatora. Pridigla se u sedeči položaj i pogledala ka njemu, mada je bilo toliko mračno da nije videla ništa sem senki. Za divno čudo, nakon razgovora o Izgubljenima i Aša’manima, prisustvo stamenog vojskovođe pružalo joj je utehu.
Ima li još o nećemo da te izvestim, Egvena?, besposleno je pomislila Sijuan, ustajući da se iza paravana presvuče iz svoje haljine u spavaćicu. Mislim da sam se zaljubila. Je li to dovoljno zanimljivo? Njoj to deluje čudnije od očišćene opačine ili žene koja usmerava saidin.
Odmahujući glavom, ona vrati ter’angreal za snevanje u skrovište, pa se ušuška pod ćebad.
Samo ovoga puta, zaboraviće na miševe.
9
Izlazak iz Maldena
Hladan prolećni lahor milovao je Perinu lice. Takav lahor bi sa sobom trebalo da nosi mirise polena i jutarnje rose, mirise zemlje koju izdanci prevrću dok se probijaju ka svetlosti, mirise novog života i ponovnog rađanja zemlje.
Ovaj lahor sa sobom nosi samo mirise krvi i smrti.
Perin okrenu leđa lahoru, pa kleknu da pogleda točkove kola. Ta kola mi bila napravljena od debelog orahovog drveta, potamnelog od vremena. Izgledalo je kao da su u dobrom stanju, ali Perin je naučio da bude na oprezu kada je reč o stvarima iz Maldena. Šaidoi ne preziru kola i volove kao Mo preziru konje, ali oni - baš kao svi Aijeli - veruju u to da valja putovati samo s lakim tovarom. Nisu održavali ni kola ni taljige, pa je Perin prilikom Ispitivanja otkrio više skrivenih mana.
„Sledeći!“, zaurla proveravajući rub prvog točka. To je bilo upućeno gomili ljudi koji su čekali na to da razgovaraju s njim.
„Moj lorde“, začu se jedan glas. Beše dubok i grub, nalik na zvuk struganja drveta o drvo. Džerard Arganda, prvi kapetan Geldana. Mirisao je na oklop dobro premazan uljem. „Moram da ponovo istaknem potrebu za našim što skorijim polaskom. Dopusti mi da pojašem napred, s njenim veličanstvom."
„Njeno veličanstvo" odnosilo se na Alijandru, kraljicu Geldana. Perin nastavi da radi s točkom; kolarski zanat ne poznaje jednako dobro kao kovanje, ali njegov otac je sve svoje sinove naučio da prepoznaju znakove nevolja koje mogu da zadese kola. Bolje je popraviti to što stvara nevolje nego ostati bez kola na pola puta do odredišta. Perin je prelazio prstima po glatkom smeđem drvetu. Godovi su se lepo videli, pa je radoznalim prstima tražio pukotine i tačke u kojima su točkovi izloženi najvećem pritisku. Sva četiri točka delovala su mu dobro.
„Milostivi?", upita Arganda.
„Polazimo svi zajedno", odgovori mu Perin. „To je moje naređenje, Arganda. Neću da izbeglice pomisle da ih napuštamo."
Izbeglice. Ima ih preko stotinu hiljada i on mora da se stara o njima. Stotinu hiljada! Svetlosti, to je više nego što ima stanovnika u čitavim Dvema Rekama. A Perin je zadužen da sve do jednoga prehrani. Kola. Mnogi ne razumeju koliko su dobra kola važna. On leže na leđa, pripremajući se da pregleda osovine, što mu pruži pogled na oblačno nebo, delimično zaklonjeno maldenskim gradskim bedemom.
Taj grad je poprilično veliki za duboki sever Altare. Skoro da je više tvrđava nego grad, sa zastrašujućim zidinama i kulama. Sve do jučerašnjeg dana kraj oko grada bio je dom Šaido Aijelima, ali njih više nema - mnogi su nastradali dok su drugi pobegli - a njihove zarobljenike oslobodio je savez Perinovih snaga i Seanšana.
Šaidoi su mu ostavili dve stvari: miris krvi u vazduhu i stotinu hiljada zarobljenika o kojima mora da se stara. Mada mu je bilo zadovoljstvo to što im je podario slobodu, cilj kojim se vodio prilikom oslobađanja Maldena bio je daleko drugačiji od toga: njegov cilj je bio da spase Failu.
Jedna druga skupina Aijela kretala se ka njegovom položaju, ali u međuvremenu su usporili, ulogorili se, i više ne hrle ka Maldenu. Možda su ih Šaidoi koji su pobegli od bitke upozorili na to da se pred njima nalazi jedna velika vojska, koja je potukla Šaidoe iako su sa sobom imali Mudre koje usmeravaju. Izgleda kao da ta nova skupina iza Perina nema ništa više želje da se sukobi s njim nego što on ima da se sukobi s njima.
To mu daje vremena. Makar malčice.
Arganda ga je i dalje gledao. Kapetan je bio u svom uglačanom oklopnom prsniku, dok je pod rukom nosio kalpak. Taj zdepasti čovek nije bio neki gizdavac od zapovednika, već čovek prostog roda, koji je na svoj položaj došao napredujući kroz činove, počevši od običnog vojnika. Borio se dobro i slušao je naređenja. Obično.
„Arganda, neću da popustim u vezi sa ovim“, reče mu Perin, povlačeći se po mokrom tlu ispod kola.
„Možemo li makar da koristimo kapije?“, upita Arganda kleknuvši, a njegova kratka proseda kosa skoro dodirnu tle kada proviri ispod kola.
„Aša’mani su skoro mrtvi od iznurenosti", prasnu Perin. „To dobro znaš.“
„Previše su umorni za veliku kapiju", odgovori Arganda, „ali možda bi mogli da otvore malu kapiju i da kroz nju propuste manji odred. Moja gospa je iznurena od zatočeništva! Zacelo ne nameravaš da i ona pešači!"
„I izbeglice su iznurene", odvrati Perin. „Alijandra može da dobije konja za jahanje, ali krenuće kada mi ostali krenemo. Svetlost dala da to bude ubrzo."
Arganda uzdahnu, ali klimnu. Ustade taman kada Perin vrhovima prstiju pređe po osovini. On ume da jednim pogledom oceni je li drvo napregnuto, ali više voli da dodiruje. Dodir je pouzdaniji. Tamo gde drvo oslabi, uvek nastaje neka pukotina ili iver - i pod prstima se oseća da je blizu pucanja. Drvo je u tom smislu pouzdano.
Za razliku od ljudi. Za razliku od njega.
On stisnu zube. Nije želeo da razmišlja o tome. Mora nastaviti da radi, mora da radi nešto kako bi sebi skrenuo misli. On voli da radi, a u poslednje vreme nije imao mnogo prilika za to. „Sledeči!", kaza, a glas mu odjeknu ispod kola.
„Milostivi, trebalo bi da napadnemo!", hvalisavo obznani glas pored vozila.
Perin lupi glavom o izgaženu travu i sklopi oči. Bertajn Galen, lord kapetan Krilate straže u Majenu je bio ono što je Alganda u Geldanu. Sem te jedne sličnosti, dva zapovednika su različita koliko je to moguće biti. Perinu se Ispod kola pružao pogled na Bertajnove velike prelepe čizme, s kopčama izrađenim u obliku sokolova.
„Milostivi", nastavi Bertajn. „Jedan dobar juriš Krilate straže razneo bi tu aijelsku rulju, u to sam siguran. Ma s lakoćom smo izašli na kraj i sa Aijelima ovde u gradu!"
„Tada smo imali Seanšane", odvrati Perin, završavajući sa zadnjom osovinom i migoljeći se do prednje da proveri nju. Bio je u svom starom, umrljanom kaputu. Faila će ga grditi zbog toga. On bi trebalo da se ponaša i da Izgleda kao velmoža - ali zar bi ona zaista očekivala od njega da nosi nov lep kaput ako će sat vremena ležati u blatnjavoj travi gledajući osovine?
Faila ne bi ni htela da on bude u blatnjavoj travi. Perin se pokoleba, držeći jodnom rukom prednju osovinu, razmišljajući o njenoj vranoj kosi i istaknulom saldejskom nosu. Ona je sva njegova ljubav. Ona mu je sve.
Uspeo je - spasao ju je. Zašto se onda osećao kao da je sve skoro jednako loše kao što je bilo? Trebalo bi da se raduje, trebalo bi da bude ushićen, da oseća olakšanje. Tako se silno brinuo zbog nje za vreme njenog zatočeništva. A sada, kada je oslobođena i na bezbednom, kao da je i dalje sve pogrešno. Nekako. Ne ume da objasni kako.
Svetlosti! Zar ništa ne može da bude onako kako bi trebalo? On krenu rukom ka džepu, želeći da opipa onu vrpcu sa čvorovima koju je tu držao. Ali to je bacio. Prekini!, pomislio je. Vratila se. Možemo da se vratimo na ono kako je nekada bilo. Zar ne?