„Da, milostivi", kaza mu Balver. „Ali to zacelo može biti neko mesto kom se može prići bez zavlačenja pod kola.“
„To je posao koji mogu da radim dok ljudi razgovaraju sa mnom", odgovori mu Perin. „Nisu ti potrebne moje ruke, već samo moj jezik. A taj jezik ti kaže da zaboraviš na Aijele."
„Ali...“
„Balvere, ništa više ne mogu da uradim", odlučno mu reče Perin, gledajući ga kroz paoke. „Idemo na sever. Završio sam sa Šaidoima; što se mene tiče, mogu svi da budu spaljeni."
Balver opet napući one svoje tanke usne i u mirisu mu se samo na tren oseti blaga razdraženost. „Naravno, milostivi", odgovori i brzo se pokloni, pa ode.
Perin se izmigolji ispod kola i diže na noge, pa klimnu jednoj mladoj ženi koja je pored reda kola stajala u prljavoj haljini i iznošenim cipelama. „Idi po Lajnkona", kaza joj on. „Kaži mu da pogleda ovaj točak. Mislim da se ležaj istanjio i da će prokletinja svakog časa da otpadne."
Devojka klimnu, pa otrča. Lajnkon je majstor kolar, toliko nesrećan da je bio u poseti rođacima u Kairhijenu kada su Šaidoi napali. Sva snaga volje kao da je skoro u potpunosti ubijena u njemu od batina. Možda je trebalo da on pregleda kola, ali Perin nije bio siguran koliko može imati poverenja da će on taj pregled obaviti kako treba, pošto mu je pogled sve vreme onako izgubljen. Ali izgleda da sasvim dobro popravlja stvari kada mu se ukaže na kvarove.
Zapravo, istina je da Perin oseća da nešto radi, da napreduje, sve dok se kreće. Ne razmišlja o drugi stvarima. Kola je lako popraviti. Napokon - kola nisu ljudi.
Perin se okrenu i baci pogled preko praznog tabora, istačkanog ognjištima i bačenim ritama. Faila se vraćala prema gradu; određivala je neke od svojih sledbenika da izvide okolinu. Ona je upečatljiva. Prelepa. Ta lepota nije bila Harno u njenom licu ili vitkom stasu, već i u lakoći kojom je zapovedala ljudima i u tome što je uvek smesta znala šta da radi. Pametna je kako Perin nikada nije bio.
On nije glup; samo voli da razmišlja o stvarima. Ali nikada nije umeo s ljudima, za razliku od Meta ili Randa. Faila mu je pokazala kako ne mora da bude s ljudima, pa ni sa ženama, sve dok može da natera jednu osobu da ga razume. Nije morao da bude dobar na rečima s bilo kime drugim, sve dok k njom može da priča.
Ali sada ne zna šta da kaže. Brinuo se zbog onoga što joj se desilo u zatočeništvu, ali nisu ga te moguće stvari mučile. Razbesnele su ga, ali ništa od svega toga što joj se desilo nije bila njena krivica. Čovek radi ono što mora kako bi preživeo. Poštovao ju je zbog te njene snage.
Svetlosti!, pomislio je. Opet razmišljam! Moram da nastavim s poslom. „Sledeći!“, zaurla, pa se sagnu da nastavi pregledanje kola.
„Momče, da sam ti video samo lice i ništa drugo“, začu se jedan srdačan glas, „pomislio bih da smo izgubili ovu bitku.“
Perin se iznenađeno okrenu. Nije znao da je Tam al’Tor jedan od onih koji su čekali da razgovaraju s njim. Gomila se proredila, ali još je bilo nešto glasnika i slugu. Iza njih je jedan stameni i mišićavi čobanin stajao oslonjen na svoj bojni štap dok je čekao. Kosa mu je bila potpuno srebrna. Perin je pamtio vreme kada je bila crna kao katran. To je bilo kada je Perin bio samo dečak, pre nego što je znao šta je čekić ili kovačnica.
Perinovi prsti pođoše ka čekiću za pojasom i dodirnuše ga. Odabrao ga je radije nego sekiru. Bila je to ispravna odluka, ali opet je u bici za Malden izgubio vlast nad sobom. Je li to ono što ga muči?
Ili ga muči to što je uživao u ubijanju?
„Šta ti treba, Tame?“, upita ga.
„Samo donosim izveštaj, moj lorde“, odgovori Tam. „Dvorečani su spremni za put i svako je uprtio po dva šatora za svaki slučaj. Zbog dvokorena nismo mogli da se služimo vodom iz grada, pa sam poslao neke momke do akvedukta da tamo napune burad. Koristila bi nam kola da ih dovezemo odatle."
„Odmah“, odgovori Perin, smešeći se. Napokon neko ko radi ono što je potrebno, a da ga prethodno ne pita! „Reci Dvorečanima kako nameravam da ih vratim kućama što je pre moguće. Čim se Grejdi i Niejld budu dovoljno oporavili da otvore kapiju. Doduše, to može da potraje."
„Zahvalni smo na tome, milostivi", reče Tam. Baš je bilo čudno što mu se on obraća s titulom. „Ali mogu li da na trenutak nasamo popričam s tobom?"
Perin klimnu, primećujući da Lajnkon dolazi - njegovo šepanje bilo je uočljivo - da pregleda kola. Perin se s Tamom pomeri od skupine slugu i stražara, zalazeći u senku maldenskog zida. Mahovina je bila zelenija u podnožju ogromnih blokova od kojih je bedem bio podignut; baš je čudno to što je mahovina daleko zelenija od izgaženog i u blato nabijenog korova pod njegovim nogama. Ovog proleća kao da ništa sem mahovine nije zeleno.
„Šta je bilo, Tame?", upita Perin čim su se odmakli dovoljno daleko.
Tam protrlja lice; bilo je obraslo kratkom sedom bradom. Perin je poslednjih nekoliko dana žustro terao svoje ljude, tako da nije bilo vremena za brijanje. Tam je bio u običnom plavom vunenom kaputu, tako da je debela čoja verovatno bila dobrodošao štit od planinskog povetarca.
„Perine, momci se pitaju“, kaza Tam, sada malo manje ozbiljno, pošto su sami, „jesi li ozbiljno mislio ono što si kazao o odustajanju od Maneterena?"
„Jašta", odgovori Perin. „Taj barjak je samo nevolje donosio otkad je prvi put razvejan. To mogu da znaju i Seanšani i svi ostali. Ja nisam kralj."
„Jedna kraljica ti se zavetovala na vernost, kao svom gospodaru."
Razmislio je o Tamovim rečima - i o tome kako da najbolje odgovori. Nekada su ljudi zbog tog njegovog ponašanja mislili da je zaostao. Sada ljudi pretpostavljaju da njegova promišljenost znači da je Perin lukav i oštrouman. Kako nekoliko kitnjastih reči ispred imena znaju da naprave veliku razliku!
„Mislim da si postupio ispravno kada si to uradio", reče Tam, što Perina iznenadi. „Nazvati Dve Reke Maneterenom ne samo da bi razbesnelo Seanšane, već i samu kraljicu Andora. To bi nagovestilo kako nameravaš da pod svojom vlašću držiš više nego samo Dve Reke, i da možda želiš i da osvojiš sve zemlje koje su nekada potpadale pod Maneteren."
Perin odmahnu glavom. „Tame, neću ništa da pokoravam. Svetlosti! Ne nameravam da držim te zemlje za koje ljudi kažu da su moje. Što pre Elejna stupi na presto i pošalje pravog lorda u Dve Reke, to bolje. Onda ćemo moći da završimo sa ovim ’lordom Perinom’ i da se sve vrati kako je bilo."
„A kraljica Alijandra?", upita Tam.
„Može da se zavetuje Elejni", tvrdoglavo odgovori Perin. „Ili možda neposredno Randu. On izgleda voli da sakuplja kraljevstva, kao deca igračke."
U Tamovom mirisu osećalo se da je zabrinut. I to duboko. Perin skrenu pogled. Stvari bi trebalo da su jednostavnije. Trebalo bi da budu. „Šta je bilo?"
„Samo sam mislio da te je to prošlo", odgovori Tam.
„Ništa se nije promenilo od onog vremena pre nego što je Faila oteta", reče mu Perin. „I dalje mi se ne dopada ni onaj barjak s vučjom glavom. Mislim da je možda vreme da se i taj skine."
„Perine, momče, ljudi veruju u taj barjak", tiho mu kaza Tam. Govorio je i ponašao se tiho, ali to je teralo ljude da ga slušaju kada progovori. Naravno, takođe je obično pričao veoma pametne stvari. „Povukao sam te u stranu jer sam želeo da te upozorim. Ako pružiš priliku za povratak u Dve Reke, neki momci će otići - ali ne mnogo njih. Većinu sam čuo kako se kunu da će te slediti sve do Šajol Gula. Znaju da se Poslednja bitka bliži - zar to neko ne zna sa svim ovim znamenjima u poslednje vreme? Ne nameravaju da izostanu." Pokoleba se. „A računam da ne nameravam ni ja." U mirisu mu se osećala rešenost. „Videćemo", mršteći se odgovori Perin. „Videćemo."
Poslao je Tama s naređenjima da uzme jedna kola i da ih odveze po tu burad s vodom. Vojnici će ga poslušati; Tam je Perinov prvi kapetan, mada to Prinu deluje sumanuto i kao okrenuto naglavačke. Ne zna mnogo o njegovoj prošlosti, ali Tam se nekada davno borio u Aijelskom ratu; držao je mač u rukama pre nego što se Perin rodio. A sada on sluša Perinova naređenja.