Sedeo je na jednoj stoličici, a na stolu ispred njega bilo je rašireno nekoliko karata. U jednom uglu stola njegova kesa s duvanom stajala je preko izgužvanog lista hartije kako ga vetar ne bi odneo. Četvrtasti listić bio je izgužvan i ispresavijan od toga što ga je stalno nosio u unutrašnjem džepu kaputa.
„Pa?“, upita Radžabi. Debelog vrata i odlučne naravi, bio je smeđih očiju, širokog nosa i isturene brade. Sada je potpuno oćelavio, tako da je pomalo podsećao na veliku stenu. A imao je običaj i da se ponaša kao stena. Potrebno je mnogo truda da se on zakotrlja, ali kada se jednom zakotrlja - krvavo je teško zaustaviti ga. On se među prvima priključio Ituraldeu, uprkos tome što je samo nešto malo pre toga bio spreman da se pobuni protiv kralja.
Prošlo je skoro dve nedelje od Ituraldeove pobede kod Darlune. Previše je iskoračio kako bi postigao tu pobedu. Možda zaista previše. Ah, Alsalame, pomislio je. Nadam se da je sve ovo nešto vredelo, stari prijatelju. Nadam se da nisi jednostavno poludeo. Radžabi možda jeste stena, ali Seanšani su lavina - a mi smo ih privukli da nam padnu na glavu.
„Šta sad?“, pripita ga Radžabi.
„Čekamo", odgovori Ituralde. Svetlosti, što on mrzi čekanje. „A onda ćemo se boriti. Ili možda opet bežati. Još nisam odlučio."
„Tarabonci..."
„Neće doći", prekide ga Ituralde.
„Obećali su!“
„Jesu." Ituralde je lično otišao pred njih, održao im je govor i zamolio ih da se samo još jednom bore protiv Seanšana. Klicali su i urlali, ali nisu požurili da mu se pridruže. Oni će odugovlačiti. Već ih je pet-šest puta naveo da se bore „samo još jednom", ali oni uviđaju kuda taj rat vodi i više ne može da se osloni na njih. Ako je uopšte i mogao.
„Krvave kukavice", promrlja Radžabi. „Onda neka ih Svetlost spali! Učinićemo to sami. I ranije nam je polazilo za rukom."
Ituralde zamišljeno duboko povuče dim iz lule. Rešio je da napokon iskoristi duvan iz Dve Reke. To što mu je sada u luli poslednji su ostaci njegove zalihe; već mesecima čuva taj duvan. Dobar ukus. Najbolji koji postoji.
Opet se zagleda u svoje karte i ispruži onu manju pred sebe. Koristile bi mu bolje karte - to je sigurno. „Ovaj novi seanšanski vojskovođa", reče Ituralde, „okuplja preko tri stotine ljudi sa dobrih dve stotine damana."
„I ranije smo pobeđivali velike snage. Pogledaj samo šta smo postigli kod Darlune! Smrvio si ih, Rodele!"
A da bi to učinio, Ituralde je morao da prikupi svako zrnce lukavosti, veštine i sreće kojima je obdaren. Bez obzira na to, ostao je bez više od polovine svog ljudstva. Zato sada kao ranjena zver beži pred tom drugom i većom seanšanskom vojskom.
Ovoga puta, oni ne greše. Seanšani se ne oslanjaju isključivo na svojo rakene. Njegovi ljudi presreli su nekoliko izviđača pešadinaca, a to znači na desetine njih nije uhvaćeno. Ovoga puta, Seanšani znaju njegovo pravo brojno stanje i znaju gde se on zaista nalazi.
Njegovim neprijateljima dosadilo je da budu terani kao ovce i obmanjivani; umesto toga, počeli su da neumorno progone, izbegavajući njegove zamke. Ituralde je nameravao da se povlači sve dublje i dublje u Arad Doman; to bi njegove snage dovelo u prednost, a rasteglo seanšansko snabdevanje. Računao je da će tako moći da izdrži četiri ili pet meseci. Ali ti planovi sada su beskorisni; načinjeni su pre nego što je Ituralde otkrio da se po Arad Domanu šeta čitava prokleta vojska Aijela. Ako je verovati izveštajima - a izveštaji o Aijelima često su preterani, tako da on baš i nije siguran koliko da veruje u njih - preko stotinu hiljada Aijela zauzelo je velike delove severa, uključujući i Bandar Eban.
Stotinu hiljada Aijela. Oni vrede kao dve stotine hiljada domanskih vojnika. Možda i više. Ituralde se dobro seća Krvavog snega od pre dvadeset godina, kada je izgledalo kao da je za svakog ubijenog Aijela on gubio desetoricu vojnika.
Uhvaćen je u zamku, kao lešnik između dva kamena. Najbolje što je mogao bilo je da se povuče tu, u taj napušteni steding. To će mu dati prednost nad Seanšanima - ali samo malu. Seanšanska vojska je šestostruko veća od njegove i najneiskusniji zapovednici znaju da je borba u toj srazmeri čisto samoubistvo.
„Radžabi, jesi li nekada video majstora žonglera?" upita Ituralde, gledajući kartu.
Krajičkom oka, Ituralde vide bivolikog čoveka kako se zbunjeno mršti. „Video sam jednog zabavljača koji...“
„Ne, ne zabavljača. Majstora."
Radžabi odmahnu glavom.
Ituralde je neko vreme zamišljeno pućkao pre nego što je progovorio. „Ja jednom jesam. Bio je to dvorski bard u Kaemlinu. Vitak čovek, s britkom visprenošću možda prikladnijom nekoj krčmi, iako je bio u kitnjastoj odeći. Hardovi ne žongliraju baš često; ali njemu nije smetalo. Kako sam shvatio, voleo je da žonglira kako bi udovoljio mladoj kćeri naslednici."
Izvadi lulu iz usta, pa nabi duvan.
„Rodele“, reče mu Radžabi. „Seanšani..."
Rodel diže jedan prst, pa vrati lulu u usta pre nego što nastavi: „Bard je počeo da žonglira s tri lopte. A onda nas je zapitao mislimo li da može dodati još jednu. Podstakli smo ga klicanjem, on je nastavio da žonglira sa četiri, s pet, sa šest. Sa svakom novom loptom naše tapšanje bilo je sve glasnije, a on nas je stalno pitao mislimo li da može da doda još jednu. Mi smo, naravno, odgovarali potvrdno.
Sedam, osam, devet. Ubrzo je u vazduhu bilo deset loptica, koje su letele u obrascu tako zamršenom da nisam mogao da ih pratim pogledom. On je morao da se napreže kako bi ih zadržao u vazduhu; stalno je morao da upušta ruku i hvata lopte koje je skoro promašio. Toliko je bio usredsređen da je zaboravio da nas pita da li da dodaje nove lopte, ali gomila gostiju je lo tražila. Jedanaest! Probaj jedanaest! I tako je njegov pomoćnik bacio još jednu loptu u taj metež."
Ituralde povuče dim.
„Ispustio ih je?“, upita Radžabi.
Rodel odmahnu glavom. „Ta poslednja lopta zapravo uopšte nije bila lopta. Bilo je to neko iluminatorsko čudo; kada je stigla na pola puta do barda, blesnula je u iznenadnom prasku svetlosti i dima. Dok se nama vid razbistrio, bard je nestao, a po podu je bilo poredano deset lopti. Kada sam se osvrnuo, zatekao sam ga kako sedi za jednim stolom sa ostatkom gostiju, pije vino iz pehara i udvara se ženi lorda Findala."
Jadni Radžabi je delovao potpuno zbunjeno. On voli da odgovori na njegova pitanja budu uredno sročeni i neposredni. Ituralde se obično isto tako oseća, ali poslednjih nekoliko dana - s neprirodno oblačnim nebom i osećajem trajne sumornosti - oteralo ga je u filozofiranje.
Pruži ruku i uze pohabani, presavijeni list hartije sa stola, izvlačeći ga ispod kese s duvanom. Pruži ga Radžabiju.
„Napadni Seanšane iz sve snage", čitao je Radžabi. „Oteraj ih, nateraj ih u njihove brodove i da se vrate preko njihovog krvavog okeana. Računam na tebe, stari prijatelju. Kralj Alsalam.“ Radžabi spusti pismo. „Znam za njegova naređenja, Rodele. Nisam ušao u ovo zbog njega. Došao sam zbog tebe.“
„Da, ali ja se borim zbog njega", odgovori Ituralde. On je kraljev čovek; uvek će to biti. Ustade, lupkajući lulu da izbaci duvan iz nje i mrveći čizmom žeravicu. Spusti lulu i uze pismo od Radžabija, pa priđe vratima.
Mora da odluči. Da ostane i da se bori, ili da utekne na gori položaj, ali da time dobije na vremenu?
Straćara je stenjala, a vetar je njihao krošnje kada je Ituralde izašao u to oblačno jutro. Naravno, straćaru nisu podigli Ogijeri. Previše je klimava. Ovaj steding je odavno napušten. Njegovi ljudi digli su logor između drveća. To teško da je najbolji mogući položaj za ratni tabor, ali čovek kuva supu sa začinima koji su mu na raspolaganju; steding je bio previše zgodan da bi propustio da ga iskoristi. Neko drugi bi možda pobegao u grad i sakrio se iza bedema, ali Jedna moć je beskorisna među tim stablima. Postići da damane budu beskorisne bolje je od zidina, ma koliko visokih.