Moramo da ostanemo, pomislio je Ituralde, posmatrajući svoje ljude kako rade, kako se ukopavaju i dižu palisadu. Mrzeo je što mora da seče drveće u stedingu. Svojevremeno je poznavao nekoliko Ogijera i poštovao ih je. Ti ogromni hrastovi verovatno su zadržali nešto malo snage iz vremena kada su Ogijeri tu živeli. Zločin je poseći ih. Ali čovek radi ono što mora. Bežanje bi mu možda donelo više vremena, ali isto tako je moguće da bi ga koštalo vremena. Ima nekoliko dana pre nego što ga Seanšani napadnu. Ako mu pođe za rukom da iskopa bunar, možda bi mogao da ih primora na opsadu. Pokolebali bi se od ulaska u steding, a šuma će doneti prednost Ituraldeovoj manjoj vojsci.
Mrzi to što je dopustio da ga pribiju u jedno mesto. Verovatno je baš zato toliko dugo razmišljao, premda je duboko u sebi već znao kako je kucnuo čas da prestane da beži. Seanšani su ga naposletku sustigli.
Nastavio je da hoda duž redova vojnika, klimajući glavom ljudima koji su radili, kako bi svi mogli da ga vide. Ostalo mu je četrdeset hiljada ratnika, što je pravo čudo, ako se uzme u obzir s kakvom su izgledima bili suočeni. Ti ljudi bi trebalo da su pobegli. Ali viđali su ga kako dobija nemoguću bitku za nemogućom bitkom, bacajući loptu za loptom u vazduh, praćen sve glasnijim i glasnijim pljeskom. Mislili su da je on nezaustavljiv. Nisu shvatali da kada čovek baca sve više loptica u vazduh nije samo predstava to što postaje upečatljivo.
I pad koji neumitno dolazi na kraju biva upečatljiviji.
Svoje tmurne misli zadržao je za sebe dok su on i Radžabi šetali kroz logor podignut sred šume i proveravali šta je s palisadama. Posao lepo napreduje; ljudi su postavljali široka debla u tek iskopane jarke. Nakon što je završio s pregledom, Ituralde je klimnuo, kao samome sebi. „Ostaćemo ovde, Radžabi. Prenesi to dalje."
„Neki od ostalih kažu da ćemo zacelo izginuti ako ostanemo ovde“, odgovori Radžabi.
„Greše“, reče mu Ituralde.
„Ali...“
„Ništa nije sigurno, Radžabi", kaza mu Ituralde. „Napuni ovo drveće unutar palisade strelcima; biće skoro jednako delotvorni kao da su u kulama. Moraćemo da napravimo brisani prostor napolju. Saseci što je moguće više stabala oko palisade, pa onda postavi brvna iza nje, da služe kao prepreke za drugu liniju povlačenja. Istrajaćemo. Možda grešim u vezi sa onim Tarabontima, pa će nam priteći u pomoć. Ili možda kralj ima negde neku skrivenu vojsku, koja će nas odbraniti. Krv i pepeo, možda ćemo se potpuno sami ovde boriti protiv njih. Videćemo koliko im se dopada da se bore bez svojih đamana. Preživećemo."
Radžabi se vidno ispravi i postade samouvereniji. Ituralde je znao da je on očekivao takav govor. Baš kao svi ostali, Radžabi veruje Malom Vuku. Oni su ubeđeni kako on ne može da pretrpi neuspeh.
Ituralde je znao da nije tako. Ali ako ćeš već da pogineš, onda učini to dostojanstveno. Mladi Ituralde često je sanjao o bitkama i slavi ratovanja. Stari Ituralde zna da u vojevanju nema slave. Ali ima časti.
„Moj lorde Ituralde!", doviknu mu jedan glasnik, trčeći duž unutrašnje strane nedovršene palisade. Bio je to dečak, dovoljno mlad da ga Seanšani verovatno ostave u životu. Inače bi Ituralde tog dečaka i ostale poput njega poslao odade.
„Da?“, upita Ituralde okrećući se. Radžabi je pored njega stajao kao omanja planina.
„Neki čovek", zadihano odgovori dečak. „Izviđači su ga uhvatili kako ulazi u steding."
„Dolazi da se bori za nas?" upita Ituralde. Nije neuobičajeno da vojska privlači nove vojnike. Uvek ima onih koje mami slava, ili makar redovni obroci.
„Ne, milostivi", kaza mu dečak, boreći se za dah. „Kaže da je došao da vidi tebe."
„Seanšanin?", graknu Radžabi.
Dečak odmahnu glavom. „Ne, ali ima lepu odeću."
Dakle, glasnik nekog velmože. Domanac, ili možda tarabonski odmetnik. Ko god da je teško da će pogoršati okolnosti u kojima su. „I kažeš da je došao sam?"
„Da, gospodine."
Hrabar čovek. „Onda ga dovedi", naredi Ituralde.
„Gde ćeš ga primiti, milostivi?"
„Šta?“, prasnu Ituralde. „Zar misliš da sam ja nekakav vajni bogati trgovac s palatom? Primiču ga ovde, nasred polja. Idi po njega, ali nemoj da žuriš. I postaraj se da bude pod stražom."
Dečak klimnu i otrča. Ituralde mahnu nekim vojnicima i posla ih da trkom dovedu Vakedu i ostale zapovednike. Šimron je mrtav, spalila ga je ognjena kugla neke damane. To je baš šteta. Ituralde bi radije zadržao njega nego mnoge druge.
Većina zapovednika stigla je pre stranca. Vižljasti Anker. Jednooki Vakeda, koji bi inače bio zgodan čovek. Zdepasti Melarned. Mladoliki Lidrin, koji je nakon očeve smrti nastavio da sledi Ituraldea.
„Šta to čujem?", upita Vakeda, prekrstivši ruke pre nego što mu je prišao. „Ostajemo u ovoj mrtvačnici? Rodele, nemamo dovoljno vojske da se odupremo. Ako Seanšani dođu, bićemo u klopci."
„U pravu si", jednostavno odgovori Ituralde.
Vakeda se okrenu prema ostalima, a onda opet pogleda Ituraldea. Nešto malo njegove razdraženosti iščilelo je naspram Ituraldeovog iskrenog odgovora. „Pa... zašto onda ne bežimo?" Sada se hvalisao daleko manje nego pre svega nekoliko meseci, kada je Ituralde otpočeo ovaj pohod.
„Neću da vas lažem", kaza im Ituralde, gledajući svakog ponaosob. „U gadnom smo stanju. Ali ako se damo u beg, bićemo u gorem stanju. Više nema rupa u kojima možemo da se krijemo. Ovo drveće pruža nam prednost i možemo da se utvrdimo. Zahvaljujući stedingu, damane će biti beskorisne, a već je to dovoljan razlog da ostanemo. Ovde ćemo se boriti."
Anker klimnu; činilo se da razume koliko su okolnosti u kojima se nalaze ozbiljne. „Vakeda, moramo da mu verujemo. Za sada nas je vodio kako treba.“ Vakeda klimnu. „Valjda."
Krvave budale. Pre četiri meseca, polovina njih ubila bi ga na licu mesta zato što je ostao veran kralju. Sada misle da on može da postigne nemoguće. Baš šteta; počeo je da se nosi mišlju kako bi mogao da ih sve vrati kao Alsalamove odane podanike. „U redu“, kaza i upre prstom ka raznim tačkama duž utvrda. „Evo šta ćemo kako bismo ojačali slabe tačke. Hoću da...“
Ućuta kada ugleda jednu grupu kako se približava preko čistine. Onaj dečak je, praćen odredom vojnika, vodio jednog čoveka u crvenoj i zlatnoj odeći. Nešto u vezi sa tim pridošlicom privuče Ituraldeov pogled. Možda je reč o njegovoj visini; mladić je bio visok kao da je Aijel i svetle kose, baš kao oni. Ali nijedan Aijel ne bi nosio tako lep crveni kaput sa istaknutim zlatovezom. Za bokom mu je visio mač, a po tome kako je pridošlica hodao Ituraldeu se činilo da ume da ga koristi. Koračao je odlučno i rešeno, kao da misli da su vojnici oko njega počasna straža. Dakle, reč je o velmoži - i to velmoži koji je navikao da zapoveda. Zašto je onda došao lično, umesto da pošalje glasnika?
Mladi velmoža stade malo ispred Ituraldea i njegovih vojskovođa, pa pogleda svakoga od njih pre nego što se usredsredi isključivo na Ituraldea. „Kodel Ituralde?" upita. Kakav je to naglasak? Andorski?
„Da“, oprezno odgovori Ituralde.
Mladić klimnu. „Bašerov opis bio je tačan. Izgleda da se ukopavaš ovde. Zar zaista očekuješ da ćeš se odupreti seanšanskoj vojsci? Mnogostruko je brojnija od tvoje, a tvoji tarabonski saveznici ne deluju... spremno i željno da ti priskoče u odbranu."
Ko god da je, dobro je obavešten. „Nemam naviku da o svojoj odbrani razglabam sa strancima." Ituralde se zagleda u mladog velmožu. Snažan je - vitak i prekaljen, mada je to zbog kaputa teško oceniti. Više je koristio desnu ruku, ali kada se malo bolje zagledao, Ituralde je primetio da nema levu šaku. Obe podlaktice bile su mu istetovirane nekom čudnom crveno-zlatnom tetovažom.