Te oči. Bile su to oči koje su se nagledale smrti. Nije to samo mladi velmoža, več mladi vojskovođa. Ituralde ga iskosa odmeri. „Ko si ti?“
Stranac ga pogleda pravo u oči. „Ja sam Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj. I ti si mi potreban. Ti i tvoja vojska."
Nekoliko od onih sa Ituraldeom opsova, a Ituralde ih na tren pogleda. Vakeda je bio pun neverice, Radžabi iznenađen, a mladi Lidrin otvoreno sumnjičav.
Ituralde opet pogleda pridošlicu. Ponovorođeni Zmaj? Taj mladić? Valjda bi to moglo biti moguće. Većina glasina slaže se u tome da je Ponovorođeni Zmaj jedan riđokosi mladić. Mada, glasine tvrde i da je visok deset stopa, dok se u drugim glasinama kaže da mu oči svetle u polumraku. A tu su i priče kako se prikazao na nebu iznad Falmea. Krv i pepeo, Ituralde ne zna da li da veruje kako je Zmaj uopšte ponovo rođen!
„Nemam vremena da se raspravljam", nastavi stranac, lica potpuno bezizražajnog. Deluje... starije nego što izgleda. Činilo se kao da ne haje zbog toga što je okružen naoružanim vojnicima. Zapravo, to što je došao sam... trebalo je da deluje kao potpuno glup čin. Međutim, nateralo je Ituraldea da se zamisli. Samo neko poput samog Ponovorođenog Zmaja može da se ušeta u vojni logor, pri tome potpuno sam, i da očekuje pokornost.
Plamen ga spalio ako ta činjenica već sama po sebi nije naterala Ituraldea da želi da mu veruje. Ili je taj čovek to što tvrdi da jeste, ili je potpuni luđak.
„Ako izađemo van stedinga, dokazaću da mogu da usmeravam", nastavi stranac. „To bi trebalo da se računa kao nekakav dokaz. Daj mi dopuštenje i dovešću ovamo deset hiljada Aijela i nekoliko Aes Sedai, koji će ti se svi zakleti da sam to što kažem."
Glasine takođe kažu da Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja. Ljudi oko Ituraldea zakašljaše se i nelagodno skrenuše pogled. Mnogi su bili Zmajuzakleti pre nego što su se pridružili Ituraldeu. Ako izgovori prave reči, taj Rand al’Tor - ili ko god da je - mogao bi da zavadi vojnike u Ituraldeovom logoru.
„Čak i da pretpostavimo kako ti verujem", oprezno kaza Ituralde, „ne vidim zašto bi to bilo bitno. Ja moram da vodim rat, a pretpostavljam da ti imaš druge brige."
„Ti si moja briga", odvrati Al’Tor, pogleda tako oštrog da se činilo kao da će zaseći u Ituraldeovu lobanju i u njoj potražiti bilo šta što bi mu bilo od koristi. „Moraš da sklopiš mir sa Seanšanima. Ovim ratom ništa ne dobijamo. Hoću da odeš u Krajine; ne mogu da odvojim ljude da čuvaju Pustoš, a izgleda da su Krajišnici zapostavili svoje dužnosti."
„Imam naređenja", odgovori Ituralde, odmahujući glavom. Čekaj. On ne bi učinio kako taj mladić traži od njega sve i da nema naređenja. Samo što... te oči. Alsalam je imao takve oči, kada su obojica bili mlađi. Oči koje zahtevaju poslušnost.
„Tvoja naređenja", upita ga Al’Tor. „Jesu li od kralja? Zato si se tako bacao na Seanšane?"
Ituralde klimnu.
„Slušao sam o tebi, Rodele Ituralde", reče Al’Tor. „Ljudi kojima verujem i koje poštujem veruju tebi i poštuju te. Umesto da si pobegao i sakrio se, ukopao si se ovde kako bi vodio bitku u kojoj znaš da ćeš poginuti. Sve zbog odanosti koji osećaš prema svom kralju. To je za svaku pohvalu, ali vreme je da se okreneš i da se boriš u bici koja nešto znači. U bici koja znači sve. Pođi sa mnom i daću ti presto Arad Domana.“
Ituralde se oštro uspravi. „Nakon što si pohvalio moju odanost, očekuješ da ću svrgnuti sopstvenog kralja?"
„Tvoj kralj je mrtav", odbrusi Al’Tor. „Ili to, ili mu je mozak rastopoljen kao vosak. Sve sam uvereniji da ga je Grendal otela. U pometnji koja vlada ovom zemljom vidim njen uticaj. Kakva god naređenja da imaš, verovatno potiču od nje. Još nisam utvrdio zašto ona želi da se boriš protiv Senašana."
Ituralde frknu. „Pričaš o jednoj Izgubljenoj kao da ti je bila gost na večeri."
Al’Tor ga pogleda pravo u oči. „Sećam se svakog od njih - njihovih lica, njihovog ponašanja, govora i dela - kao da sam ih hiljadu godina poznavao. Ponekad ih se sećam bolje nego sopstvenog detinjstva. Ja sam Ponovorođeni Zmaj."
Ituralde trepnu. Plamen me spalio, pomislio je. Verujem mu. Krvavi pepeo! „Hajde... hajde da vidimo taj tvoj dokaz."
Naravno, neki su se bunili protiv toga, a najviše Lidrin, koji je mislio da je to suviše opasno. Ostali su bili uzdrmani. Evo čoveka kojem su se zavetovali a da ga nikada nisu ni upoznali. Činilo se kao da oko Al’Tora postoji nekakva... sila, koja privlači Ituraldea i zahteva da on postupi po naređenju. Pa, najpre će videti taj dokaz.
Poslali su glasnike po konje kako bi izjahali iz stedinga, ali Al’Tor je nastavio da priča kao da je Ituralde već njegov čovek. „Možda je Alsalam još u životu", govorio je Al’Tor dok su čekali. „Ako jeste, uviđam da ti ne bi želea njegov presto. Hoćeš li Amadiciju? Biće mi potreban neko da tamo vlada i da pazi na Seanšane. Beli plaštovi se sada tamo bore. Nisam siguran hoću li moći da zaustavim taj sukob pre Poslednje bitke."
Poslednja bitka. Svetlosti! „Neću je prihvatiti ako ubiješ tamošnjeg kralja", odgovori Ituralde. „Ako su ga Beli Plaštovi već ubili, ih ako su ga Seanšani ubili, onda možda i hoću."
Kralj! Šta on to priča? Plamen te spalio!, u mislima je prekorio sebe. Bar sačekaj da vidiš dokaz pre nego što počneš da prihvataš prestole! Taj čovek se tako ponaša i priča o događajima kao što je Poslednja bitka - događajima kojih se čovečanstvo hiljadama godina pribojava - kao da su to stavke u dnevnom logorskom izveštaju.
Vojnici stigoše s konjima, pa Ituralde uzjaha, kao i Al’Tor, Vakeda, Radžabi, Anker, Melarned, Lidrin i još nekoliko nižih zapovednika.
„Doveo sam veliki broj Aijela u tvoju zemlju", obratio mu se Rand al’Tor kada pojahaše. „Nadao sam se da ću pomoću njih ponovo uspostaviti red, ali potrebno im je više vremena nego što sam ja želeo. Nameravam da obezbedim članove Saveta trgovaca; možda ću biti u prilici da nametnem mir čitavom području kada ih sve budem držao u šaci. Šta ti misliš?"
Ituralde nije znao šta da misli. Obezbeđivanje Saveta trgovaca? To mu zvuči kao otimanje. U šta je to Ituralde upao? „To bi moglo da upali", čuo je sebe kako odgovara. „Svetlosti, kada se sve uzme u obzir, to je verovatno najbolji plan."
Al’Tor klimnu, gledajući ispred sebe dok su izlazili kroz palisadu i kretali stazom koja je vodila do ivice stedinga. „Svejedno ću morati da obezbedim Krajine. Paziću na tvoju domovinu. Plamen spalio one Krajišnike! Šta li su to namerili? Ne. Ne, ne još. Mogu da čekaju. Ne, on će poslužiti. On može da izdrži. Poslaću ga sa Aša’manima." Al’Tor se odjednom okrenu i pogleda Ituraldea. „Šta bi mogao da postigneš kada bih ti dao stotinu ljudi koji mogu da usmeravaju?"
„Luđaka?"
„Ne, većina njih su prisebni", odgovori Al’Tor - i izgleda da se nije uvredio. „Koliko god da su poludeli pre nego što sam očistio opačinu, to je i dalje prisutno - uklanjanje opačine nije ih izlečilo - ali vrlo mali broj njih je duboko zašao u ludilo. A sada kada je saidin čist, stanje im se neće pogoršavati."
Saidin? Čist? Ako bi Ituralde imao svoje ljude koji mogu da usmeravaju... Na neki način, svoje damane. Ituralde se počeša po bradi. Sve mu to brzo nadolazi - ali vojskovođa mora da bude brz na pameti. „Dobro bih ih iskoristio", odgovori. „Veoma dobro."
„Odlično", odgovori Al’Tor. Izašli su iz stedinga; vazduh je bio drugačiji. „Moraćeš da držiš na oku veliku površinu, ali mnogi od onih koje ću poslati s tobom mogu da otvaraju kapije."
„Kapije?", upita ga Ituralde.
Al’Tor ga pogleda, pa onda kao da stisnu zube i sklopi oči, drhteći kao da mu je loše. Ituralde se ispravi u sedlu, iznenada na oprezu i hvatajući se mača. Otrov? Da nije taj čovek ranjen?