Ali ne, Al’Tor otvori oči i u njihovim dubinama kao da zablista pogled koji je govorio o krajnjem užitku. Okrenu se i mahnu rukom, a linija svetlosti kao da raseče vazduh pred njime. Ljudi oko Ituraldea opsovaše i ustuknuše. Jedno je da čovek tvrdi kako može da usmerava; kada to učini ispred tebe, nešto je sasvim drugo!
„To je kapija", kaza Al’Tor dok se linija svetlosti okretala i otvarala veliku crnu rupu u vazduhu. „U zavisnosti od snage Aša’mana, kapija može biti dovoljno široka da se kroz nju proteraju kola. Možeš kroz nju dospeti veoma brzo bilo kud, ponekad i trenutno, u zavisnosti od okolnosti. Uz pomoć nekoliko uvežbanih Aša’mana tvoja vojska bi mogla da ujutro doručkuje u Kaemlinu, a onda da svega nekoliko časova kasnija ruča u Tamčiku.“
Ituralde se počeša po bradi. „E to je stvar koju treba videti. Zaista stvar koju treba videti.“ Ako taj čovek priča istinu i te kapije zaista tako rade... „Pomoću ovoga bih mogao da očistim Seanšane iz Tarabona, a možda i iz čitave zemlje!"
„Ne“, prasnu Al’Tor. „S njima ćemo sklopiti mir. Sudeći po onome što mi izviđači govore, biće dovoljno teško privoleti ih na sporazum a da im pritom ne obećam tvoju glavu. Neću da ih dodatno uznemiravam. Nema vremena za zadevice. Čekaju nas važnije stvari."
„Ništa nije važnije od moje domovine", odgovori Ituralde. „Čak i da su ova naređenja lažna, poznajem Alsalama. On bi se saglasio sa mnom. Nećemo da trpimo stranu vojsku na tlu Arad Domana."
„Onda ću ti nešto obećati", ogovori mu Al’Tor. „Postaraću se da Seanšani napuste Arad Doman. To ti obećavam. Ali dalje se nećemo boriti protiv njih. U zamenu za to ti ćeš otići u Krajine i braniti ih od upada. Zadržavaj Troloke ako napadnu i pozajmi mi neke od tvojih zapovednika da pomognu u zavođenju reda u Arad Domanu. Lakše će biti povratiti red ako ljudi vide da njihovi vlastelini sarađuju sa mnom."
Ituralde razmisli o tome, mada je već znao šta će njegov odgovor biti. Ta kapija može da odvede njegove ljude iz te smrtonosne zamke u kojoj se nalaze. Sa Aijelima na svojoj strani - s Ponovorođenim Zmajem kao saveznikom - on zaista ima izgleda da postigne da Arad Doman bude siguran. Časna smrt je jedno - ali prilika da nastavi da se bori sa čašću... to je daleko dragocenija nagrada.
„Pristajem", kaza Ituralde i pruži ruku.
Al’Tor je prihvati. „Idi i digni logor. Do sutona ćeš biti u Saldeji."
11
Adrinova smrt
Mislim da bi trebalo da opet bude prebijen, govorila je Lirajna, mrdajući prstima u složenim pokretima znakovnog jezika kojim se služe Device. On je kao dete, a kada dete dodirne nešto opasno, dete dobije batine. Ako se dete povredi zato što nije naučeno da se drži podalje od noževa, onda je sramota na njegovim roditeljima.
Prethodne batine izgleda da ništa nisu vredele, odgovori Surijal. Prihvatio ih je kao čovek, a ne kao dete, ali nije promenio ponašanje.
Onda moramo da pokušamo ponovo, odgovori Lirajna.
Avijenda spusti svoj kamen na hrpu pored stražarskog položaja pa se okrenu. Ničim nije pokazala da vidi Device koje su pazile na ulaz u logor, a one pak ničim nisu pokazale da vide nju. Da su joj se obratile za vreme njenog kažnjavanja, ona bi bila samo još posramljenija, a njene sestre po koplju to ne bi učinile.
Takođe nije ničim pokazala da razume njihov razgovor. Premda niko ne očekuje da nekadašnje Device zaborave jezik znakova, najbolje je biti neupadljiv. Govor prstima pripada samo Devicama.
Avijenda odabra jedan veliki kamen s druge gomile, pa krenu da se vraća u logor. Nije znala jesu li Device nastavile razgovor, pošto im više nije videla šake. Ali njihov razgovor zadržao joj se u mislima. Besne su zbog toga što je Rand al’Tor bez stražara otišao da se nađe s vojskovođom Rodelom Ituraldeom. Nije to prvi put da se poneo tako glupo, ali izgledalo je kao da on nije voljan - ili nije u stanju - da nauči kako da se ponaša primereno. Svaki put kada on sebe dovede u opasnost, a da pri tome nema zaštitu, vređa Device isto kao da je svaku od njih ošamario.
Avijenda verovatno ima neki mali toh prema svojim sestrama po koplju. Podučavanje Randa al’Tora aijelskim običajima bilo je njeno zaduženje, a ona je krajnje očigledno u tome pretrpela veliki neuspeh. Nažalost, ona ima daleko veći toh prema Mudrima, bez obzira na to što i dalje ne zna iz kog razloga. Njena manja dužnost prema svojim sestrama po koplju moraće da sačeka odgovarajuće vreme.
Ruke su je bolele od nošenja kamenja. Bilo je glatko i teško; morala je da ga kopa iz rečice pored majura. Imala je snage da zađe u tu reku samo zahvaljujući vremenu koje je provela sa Elejnom - kada je bila primorana da se kupa u vodi. Bar se u tome nije osramotila. I bar je ta reka mala - mokrozemci je čak pogrešno nazivaju potokom. Potok je sićušni planinski mlaz vode u koji čovek može da umoči šake ih da napuni mešinu. Bilo šta dovoljno široko da mora da se prekorači sasvim sigurno je reka.
Dan je, po običaju, bio oblačan, a logor potišten. Ljudi koji su pre svega nekoliko dana bili užurbani - kada su Aijeli stigli - sada su daleko pospaniji. Tabor ni u kom slučaju nije neuredan; Davram Bašer je previše pažljiv zapovednik da bi dopustio tako nešto, bez obzira na to što je mokrozemac. Međutim, ljudi se ipak kreću sporije. Čula je neke od njih kako se žale da im natmureno nebo kvari raspoloženje. Kako su mokrozemci čudni! Kakve veze vremenske prilike imaju s nečijim raspoloženjem? Mogla bi da razume da mi neraspoloženi zato što nema pljačkaških pohoda u izgledu, ili zato što je lov pošao po zlu. Ali da su neraspoloženi zbog oblaka na nebu? Zar se hlad ovde tako malo ceni?
Ona odmahnu glavom i nastavi svojim putem. Odabrala je kamenje koje če joj napeti mišiće. Da je učinila bilo šta drugo, značilo bi da svoju kaznu prihvata olako, a ona to nikada ne bi učinila - mada je svaki korak nanosio bol i njenoj časti. Morala je da pređe čitav logor, da je svi vide kako radi beskoristan posao! Radije bi da pred svima njima bude naga, izvan znojnog šatora. Radije bi da pretrči hiljadu krugova, ili da je pretuku toliko da ne može da stoji.
Stiže do zida majura i spusti kamen, sakrivši uzdah olakšanja. Mokrozemski vojnici iz Bašerove vojske čuvali su ulaz u majur, kao što su one dve device čuvale drugi kraj Avijendine staze. Dok se saginjala da pokupi jedan veliki kamen s druge hrpe pored zida, čula ih je kako razgovaraju.
„Plamen me spalio, što je vruće“, požalio se jedan od njih.
„Vruće?" odgovori drugi, gledajući oblačno nebo. „Šališ se.“
Prvi stražar mahnu rukom da se rashladi, boreći se za dah i znojeći se. „Zar je moguće da ti to ne osećaš?“
„Mora da imaš groznicu, ili već nešto takvo."
Prvi stražar samo odmahnu glavom. „Samo ne volim vrućinu - i to je sve.“ Avijenda diže svoj kamen i poče da se vraća preko travnjaka. Nakon izvesnog razmišljanja, zaključila je da je jedno svojstvo neophodno da bi neko bio mokrozemac: a to je - sklonost ka kukanju. Prvih meseci koje je provela u mokrozemlju, to je smatrala sramotnim. Da li taj stražar ne mari zbog toga što kalja obraz ispred svog saborca time što otkriva svoju slabost?
Svi su oni takvi, čak i Elejna. Da ju je čovek slušao kako priča o bolovima, mučnini i besu od osećaja osujećenosti koji joj njena trudnoća donosi, pomislio bi da je na samrti! Međutim, ako Elejna kuka, onda Avijenda odbija da to shvati kao znak slabosti. Njena prvosestra ne bi se ponašala tako besramno.
Stoga mora da postoji nekakva skrivena čast u tome. Možda mokrozemci otkrivaju svoje slabosti saborcima u znak ponude prijateljstva i poverenja. Ako tvoji prijatelji znaju za tvoje slabosti, biće u prednosti ako ikada zaplešeš kopljima s njima. Ili je možda kupanje mokrozemski način ukazivanja poniznosti, baš kao što gai'šaini stiču čast pokornošću.