Falendra se zatetura. Ona ni na koji način nije dostojna obraćanja nekome od Krvi, a kamoli visokoj gospi, kćeri carice, neka bi živela večno! Ali po izrazu lica tog čoveka videlo se da neće trpeti nikakvu raspravu. Falendra će iznaći neki način. „Uručiću joj tvoju poruku“, nastavi Falendra. „Reći ću joj da... da nisi zle volje zbog ovog napada i da želiš da se susretnete.“
„I dalje želim da se susretnemo“, reče Ponovorođeni Zmaj.
Koliko Falendra zna, Kći Devet meseca nikada nije ni znala za prvobitni sastanak. To je sve u tajnosti pripremila Anat. I zato Falendra sa sigurnošću zna da je taj čovek zaista Ponovorođeni Zmaj. Jer samo bi Ponovorođeni Zmaj mogao da se suoči s jednim od Izgubljenih i ne samo da preživi, već i da iz toga izađe kao pobednik.
Je li ona zaista to bila? Jedna od Izgubljenih? Falendra je obamrla od te zamisli. Nemoguće. Ali opet, eno Ponovorođenog Zmaja. Ako on živi, ako se on šeta zemnim šarom, onda to važi i za Izgubljene. Ošamućena je i rasejana je - to dobro zna. Potisla je sav užas koji oseća - s time će kasnije izaći na kraj. Sada mora imati vlast nad sobom. Ona natera sebe da pogleda pravo u zamrznute dragulje koji tom čoveku služe umesto očiju. Mora da zadrži makar malo dostojanstva, makar samo da bi ostale četiri preživele sul’dam malčice ohrabrila. Kao i damane, naravno. Ako sul’dam opet izgube staloženost, neće biti nikakve nade za damane.
„Reći ću joj“, kaza Falendra, a nekako joj pođe za rukom da to izgovori mirno i staloženo, „da ti i dalje želiš da se susretneš s njom. Da veruješ kako između naših naroda mora da zavlada mir. I reći ću joj da je gospa Anat bila... bila jedna od Izgubljenih.“
Krajičkom oka videla je kako jedna marat’damane gura Anat kroz rupu u vazduhu, dok se ova drži krajnje dostojanstveno, iako je zarobljena. Ona jeste uvek pokušavala da se ponaša zapovednički i više nego što joj je njen položaj dozvoljavao. Je li ona zaista to što taj čovek kaže?
Kako da Falendra pogleda u oči der’sul’dam i da joj objasni tu nesreću, ta strašna dešavanja? Žudela je da se skloni od svega toga i da se negde sakrije.
„Moramo sklopiti mir“, kaza Ponovorođeni Zmaj. „Postaraću se da se to dogodi. Reci svojoj gospodarici da će me naći u Arad Domanu; smiriću borbe protiv vaših snaga koje se tamo odvijaju. Reci joj da je to znak mojih dobrih namera, baš kao što vas oslobađam iz dobrih namera. Nije nikakva sramota kada te obmane neki Izgubljeni, a naročito ne... ono stvorenje. Na neki način, sada mi je lakše. Brinuo sam se zbog mogućnosti da se neko od njih uvukao među seanšansko plemstvo. Trebalo je da pretpostavim da će to biti Semirhag. Ona je oduvek volela izazovne poduhvate.“
Govorio je o Izgubljenima kao da su mu neverovatno poznati, a Falendra se naježila od toga.
Pogleda je. „Možeš da ideš“, kaza joj pa priđe procepu u vazduhu i prođe kroz njega. Šta bi ona dala kada bi Nensi mogla naučiti kako to da radi. Poslednja marat’damane prošla je kroz rupu koja se zatvorila, tako da su Falendra i ostale ostale same. Bile su potpuno jadne. Talha je i dalje plakala, a Malijan je izgledala kao da će joj svakog časa pozliti. Nekoliko ostalih behu krvave po licima pre nego što su se umile, tako da su im se na koži zadržale crvene mrlje i ljuspice skorene krvi. Falendri je bilo drago što joj je pošlo za rukom da ne prihvati Lečenje za sve njih. Videla je kako jedan od onih muškaraca Leči pripadnike Zmajeve družine. Ko zna kakvu bi prljavštinu te izopačene ruke ostavile za sobom?
„Budite snažne“, zapovedi ona ostalima, osećajući se daleko nesigurnije nego što je zvučala. On ju je zaista oslobodio! Gotovo da se nije smela ni nadati da će se to desiti. Najbolje da brzo pođe. Veoma brzo. Ona natera ostale da uzjaše konje koje su im dali, pa za nekoliko minuta pojahaše ka jugu, prema Ebou Daru, a svaka sul’dam jahala je sa svojom damane pored sebe.
Događaji koji su se toga dana odigrali mogli bi uzrokovati da joj damane budu oduzete i da joj bude zabranjeno da ikada više drži a’dam. Pošto Anat više nema, zahtevaće se da neko bude kažnjen. Šta li će visoka gospa Surot reći? Damane mrtva, a Ponovorođeni Zmaj uvređen.
Zacelo je najgore što joj se moglo desiti beše to što je izgubila a’dam. Neće valjda od nekoga kao što je ona napraviti da’kovejl? Od same pomisli na to, kiselina joj se opet diže iz želuca.
Moraće pažljivo da objasni šta se sve tog dana dešavalo. Mora da postoji neki način kako da to iznese, a da ne izgubi glavu.
Dala je reč Zmaju da će se obratiti neposredno Kćeri Devet meseca - i to će učiniti. Ali možda to neće učiniti smesta. Mora pažljivo da razmisli. Mora da razmisli veoma pažljivo.
Pribila se konju uz vrat, terajući svog ata ispred ostalih. Tako niko neće videti suze osujećenosti, bola i užasa koje su joj ispunile oči.
Tajli Kirgan, poručnik-general Svepobedničke vojske, sedela je na svom konju, povrh šumom prikrivenog vrha jednog brda i gledala ka severu. Ova zemlja je tako drugačija. Njena domovina je Maram Kašor, jedno suvo ostrvo na krajnjem jugoistoku Seanšana. Lumino drveće koje tamo raste potpuno je pravo i ogromno, a široko lišće s njihovih krošnji podseća na čelenke kose pripadnika Visoke krvi.
Ono što u ovim krajevima prolazi kao drveće, u poređenju s lumama liči na izobličeno široko žbunje. Granje tog drveća podseća na prste ostarelih vojnika, ukočene od godina držanja mačeva. Kako ono beše meštani zovu te biljke? Četkasto drveće? Baš neobično. Kad samo pomislim da su neki od njenih predaka možda potekli odatle, pre nego što su s Lutejrom Pendragom zaplovili ka Seanšanu.
Njena vojska marširala je drumom ispod brda tako da se prašina dizala visoko. Hiljade i hiljade vojnika. Manje nego što je ranije imala, ali ne mnogo manje. Dve nedelje su prošle od bitke protiv lijela, u kojoj je plan Perina ljbare onako zadivljujuće sproveden u delo. Borba rame uz rame s takvim čovekom uvek je gorko-slatko iskustvo. Slatko zbog njegove blistavosti. Gorko zbog brige da će se jednoga dana njih dvoje suočiti na bojnom polju. Tajli ne spada među ljude koji uživaju u izazovnoj borbi. Oduvek je više volela da pobedi bez velike muke.
Neke vojskovođe kažu da ako nema muke nema ni nagona za poboljšanjem. Što se Tajli tiče, ona misli da će se njeni ljudi i ona poboljšavati na terenima za obuku, a mučenje prepustiti neprijateljima.
Ne bi volela da se suoči s Perinom. Ne, ne bi volela. I to ne samo stoga što joj je on drag. Začu se tih bat kopita. Ona baci pogled u stranu taman da vidi kako Mišima tera svog konja, jednog bledog škopca, pored njenog. Kalpak mu je bio privezan za sedlo, a lice prepuno ožiljaka, zamišljeno. Njih dvoje baš su divan prizor. I na Tajlinom licu ima starih ožiljaka.
Sada kada je Tajli uzdignuta među Krv, Mišima je pozdravi s više poštovanja nego ranije. Ta poruka, uručena rakenom, bila je neočekivana. Bila je to počast na koju se još nije navikla.
„I dalje razmišljaš o bici?“, upita Mišima.
„Razmišljam“, odgovori Tajli. I nakon dve nedelje sve misli su joj bile posvećene tome. „Šta ti misliš?“
„O Ajbari, je li?“, upita Mišima. I dalje joj se obraćao kao prijatelj, iako je izbegavao da je pogleda u oči. „On je dobar vojnik. Možda previše usredsređen, previše gonjen strastima. Ali dobar.“
„Da“, odgovori Tajli, pa odmahnu glavom. „Svet se menja, Mišima, a ne možemo da predvidimo kako. Najpre ljbara, a onda neobičnosti.“
Mišima zamišljeno klimnu. „Ljudi ne žele da pričaju o njima.“
„Tih događaja ima previše da bi bili samoobmane“, odvrati Tajli. „Izviđači vide nešto.“
„Ljudi ne mogu tek tako da nestanu“, primeti Mišima. „Misliš li da je posredi Jedna moć?“