„Kad bih ja odlučivala", nastavi Sorilea, „mislim da bih je zaklala i ostavila njen leš da se suši u prašini. To što se ona održava u životu isto je kao i držati otrovnicu kao mezimca."
„Fuj!“, mršteći se odgovori Kecuejn. „U pravu si kada je reč o opasnosti, ali sada bi bilo još gore da je ubijemo. Al’Tor ne može - ili neće da mi da tačan broj Izgubljenih koje je ubio, ali nagoveštava da je bar pola njih i dalje u životu. Oni će biti prisutni u Poslednjoj bici i boriće se u njoj, a svako tkanje koje naučimo od Semirhag znači da oni imaju jedno tkanje manje kojim mogu da nas iznenade."
Sorilea nije delovala ubeđeno u to, ali više nije pritiskala. „A predmet?", upita. „Mogu li da ga vidim?"
Kecuejn smesta zausti da odrečno odbrusi. Ali... Sorilea ju je naučila Putovanju, što je jedna neverovatno moćna alatka. To je bilo pružanje ruke. Kecuejn mora da sarađuje s tim ženama, a najviše sa Sorileom. Al’Tor je preveliki posao za jednu ženu.
„Pođite sa mnom", kaza Kecuejn i izađe iz sobe. Mudre pođoše za njom. Kada izađe, Kecuejn izdade uputstva sestrama - Dejđin i Sereni - da paze da Semirhag ostane budna i otvorenih očiju. Mala je verovatnoća da će to uroditi plodom, ali Kecuejn trenutno nije mogla da se seti ničeg pametnijeg.
Mada... takođe ima onaj pogled koji je samo na tren sevnuo iz Semirhaginih očiju, onaj nagoveštaj besa na Sorileinu primedbu. Kada vladaš nečijim besom, onda vladaš i drugim njihovim osećanjima. Zato se toliko usredsredila da nauči Al’Tora da obuzdava svoju narav.
Vlast i bes. Šta je to Sorilea kazala da bi dobila takav odgovor? Da Semirhag deluje razočaravajuće ljudski. Kao da je Sorilea očekivala da će jedna od Izgubljenih biti izopačena kao Mirdraal ili Dragkar. A zašto i ne bi? Izgubljeni su tri hiljade godina bili stvorenja iz legendi, vrebajuće seni, mraka i tajanstva. Može biti razočaravajuće otkriti da su oni po mnogo čemu najljudskiji od svih sledbenika Mračnoga: sitničavi, skloni samouništenju i zadevicama. Bar je Al’Tor tvrdio da su se tako ponašali. Čudno koliko je dobro upoznat s njima.
Ali Semirhag sebe vidi kao nešto više od običnog ljudskog bića. Taj stav, to vladanje okruženjem - to je za nju izvor snage.
Kecuejn odmahnu glavom. Previše muka, a premalo vremena.
I drveni hodnik je bio još jedan podsetnik gluposti mladog Al’Tora; Kecuejn je i dalje osećala smrad dima, koji je bio dovoljno jak da bude neprijatan. Razjapljena rupa u prednjem delu majura - sada zastrta tkaninom - u prolećnim noćima propuštala je hladnoću. Trebalo je da se premeste, ali on je izjavio kako neće dozvoliti da ga iko otera.
Al’Tor skoro kao da je željan Poslednje bitke. Ili se samo možda pomirio sa sudbinom. On oseća da se mora probijati kroz sitne zadevice ljudi oko sebe - kao što se ponoćni putnik probija kroz smetove da bi dospeo u gostionicu - a sve to kako bi on stigao do Poslednje bitke. Muka je u tome što Al’Tor nije spreman za Poslednju bitku. Kecuejn to čuje u njegovom govoru, vidi u njegovom ponašanju. Vidi po tome kako on ošamućeno posmatra svet oko sebe, s tim tmurnim i skoro izgubljenim izrazom lica. Ako se takav suoči s Mračnim kako bi odredio usud čitavog sveta, Kecuejn se boji za čovečanstvo.
Kecuejn i dve Mudre stigoše do njene odaje u majuru - stamene sobe koja nije pretrpela nikakvu štetu, s lepim pogledom na izgaženi travnjak i tabor ispred kuće. Malo toga je tražila da joj ukrašava sobu: izdržljiva stolica, kovčeg s bravom, ogledalo i umivaonik. Ona je previše stara i previše nestrpljiva da bi se baktala s bilo čime drugim.
Sanduk je samo varka; u njemu drži nešto zlata i neke druge manje-više bezvredne stvari. Ono najdragocenije što ima ili nosi - kao što je slučaj s njenim ter’angrealima u obliku ukrasa za kosu - ili drži pod ključem u jednoj neuglednoj kutiji za spise na svom umivaoniku. Istrošena kutija od hrastovog drveta, nejednakih godova, bila je korišćena - to se videlo po tome koliko je ulubljena - ali nije bila baš toliko izljuštena da bi odskakala od njenih ostalih stvari. Čim Sorilea zatvori vrata za njima, Kecuejn razoruža zamke na kutiji.
Njoj je veoma neobično to što malo Aes Sedai nauči da bude domišljato s Jednom moći. One uče i pamte proverena stara tkanja, ali retko kada i pomisle na to šta bi još mogle da postignu. Istina, isprobavanje stvari s Jednom moći ume da bude smrtno opasno, ali mnogo zaključaka može da se izvede a da se ne dospe ni u kakvu opasnost. Njeno tkanje koje je do maločas bilo na kutiji jedan je od takvih zaključaka. Sve doskora služila se uobičajenim tkanjem Vatre, Duha i Vazduha kako bi uništila svaki spis u toj kutiji ako je neki uljez otvori. To je delotvorno, premda malčice nemaštovito.
Njeno novo tkanje ima daleko više namena. Ne uništava predmete u kutiji - Kecuejn zapravo nije ni sigurna da se oni mogu uništiti. Umesto toga, ta tkanja - izvrnuta tako da budu nevidljiva - raspliću se u vijugavim nitima Vazduha i hvataju svakoga u prostoriji kada se ta kutija otvori. Onda jedno drugo tkanje stvara glasan zvuk, oponašajući stotinu truba koje sviraju, dok u vazduhu blešti svetlost i sve to skupa daje znak za uzbunu. Ta tkanja će se pokrenuti ako neko otvori kutiju, pomeri je ili je čak dodirne najtananijom mogućom niti Jedne moći.
Kecuejn otvori poklopac. Te izuzetne mere predostrožnosti bile su veoma neophodne, jer dve stvari u toj kutiji predstavljaju krajnje ozbiljnu opasnost.
Sorilea priđe, pa pogleda sadržaj kutije. Jedan predmet bila je statueta nekog mudrog bradatog čoveka kako drži podignutu ruku u kojoj je kugla; statuica beše stopu visoka. Drugi predmet je bio crni metalni okovratnik i dve narukvice: a’dam za muškarce. Pomoću tog ter’angreala žena bi mogla da muškarca koji ima sposobnost da usmerava pretvori u svog roba i da stavi pod svoju vlast njegovu sposobnost da dodiruje Jednu moć. A možda i da ga u potpunosti obuzdava. Okovratnik nisu isprobale. Al’Tor je to zabranio.
Sorilea tiho zasikta, ne obraćajući pažnju na statuicu, već se u potpunosti usredsređujući na okovratnik i narukvice. „Ova stvar je zla.“
„Da“, odgovori Kecuejn. Retko kada bi ona običan predmet nazvala „zlim“, ali taj jeste. „Ninaeva al’Mera tvrdi da joj je ova stvar u izvesnoj meri poznata. Mada mi nije pošlo za rukom da iz te devojke izvučem kako ona zna za te stvari, tvrdi da zna kako je postojao samo jedan muški a’dam i da je ona ugovorila da se on baci u okean. Međutim, priznaje da se nije lično postarala da bude uništen. Možda su ga Seanšani iskoristili kao uzor za pravljenje novih."
„Veoma je onespokojavajuće videti ovo“, primeti Sorilea. „Ako ga jedan od Senodušnih ili čak neki Seanšanin zarobi pomoću ovoga..."
„Svetlost nas sve saklonila", prošapta Bair.
„A ljudi koji imaju ove stvari isti su oni ljudi s kojima Al’Tor želi da sklopi mir?" Sorilea odmahnu glavom. „I samo stvaranje ovih grozota zavređuje krvnu zavadu. Čula sam da ima i drugih poput ovoga. Šta je s njima?"
„Uskladišteni su drugde", odgovori Kecuejn i zatvori poklopac. „Skupa sa ženskim a’damima koje smo uzeli. Neke moje poznanice - Aes Sedai koje su se povukle iz svetovnog života - isprobavaju ih u pokušaju da otkriju njihove slabosti." Kod njih je i Kalandor. Kecuejn se nimalo ne dopada to što je dozvolila da joj budu van domašaja, ali smatrala je da u tom maču i dalje ima tajni koje bi mogle da se otkriju.
„Zadržala sam ovaj zato što nameravam da iznađem neki način da ga isprobam na muškarcu", kaza ona. „To bi bio najbolji način da se otkriju njegove slabosti. Međutim, Al’Tor ne dozvoljava da se ma ko od njegovih Aša’mana veže njime - čak ni na najkraći mogući tren."