Neke od tih sićušnih šaka delovale su skoro kao da su ljudske.
Samo san, u sebi je odlučno pomislio Rand. Samo san. Ali znao je da je Moridin kazao istinu. Randov neprijatelj i dalje je živ. Svetlosti! Koliko li se ostalih takođe vratilo? Pobesne toliko da zgrabi rukonaslon. Možda je trebalo da bude prestravljen, ali odavno je prestao da beži od tog stvorenja i njegovog gospodara. U Randu više nema mesta za strah. Zapravo, Moridin bi trebalo da se boji, jer kada su se poslednji put susreli, Rand ga je ubio.
„Kako?“, zatraži da čuje Rand.
„Nekada davno, obećao sam ti da Veliki gospodar može da vrati tvoju izgubljenu ljubav. Zar misliš da on nije u stanju da s jednakom lakoćom vrati na ovaj svet one koji mu služe?“
Gospodar groba je drugo ime za Mračnoga. Da, to je istina, bez obzira na to koliko Rand želeo da tu izjavu može da porekne. Zašto je iznenađen što vidi svoje neprijatelje kako se vraćaju iz mrtvih kada Mračni može to da uradi?
„Svi se ponovo rađamo", nastavi Moridin, „i bivamo iznova i iznova utkani u Šaru. Smrt nije nikakva prepreka mom gospodaru, izuzev onih koji su se upoznali s kobnom vatrom. Oni su van njegovog domašaja. Pravo je čudo što ih se uopšte sećamo."
Dakle, neki od ostalih zaista su mrtvi. Kobna vatra je ključ. Ali kako je Moridin dospeo u Randove snove? Rand svake noći postavlja štitove. Onda pogleda Moridina i primeti nešto čudno u vezi s njegovim očima. Crne tačkice plutale su mu u beonjačama, promičući mu preko očiju kao pahulje pepela nošene laganim vetrom.
„Znaš, Veliki gospodar može da ti podari zdrav razum", kaza Moridin.
„Tvoj poslednji dar razuma nije mi doneo utehu", odvrati mu Rand iznenađujući samog sebe tim rečima. Bilo je to sećanje Lijusa Terina, a ne njegovo. Ali Lijus Terin više nije u njegovom umu. Za divno čudo, Rand se nekako osećao postojanije u tom mestu, gde sve ostalo deluje nestalno. Razni delići njegove ličnosti bolje se uklapaju. Naravno, ne savršeno, ali bolje nego što je dugo bio slučaj. Toliko dugo da je zaboravio kada je poslednji put bilo tako.
Moridin tiho frknu, ali ništa ne reče. Rand se okrenu ka vatri, gledajući plamen kako treperi i poigrava. Baš kao oblaci, plamen je obrazovao razne oblike, ali to su bila bezglava tela, nalik na kosture, leđa iskrivljenih od bola, koja su se na tren koprcala i grčila u vatri, pre nego što bi blesnuvši otišla u ništavilo.
Rand je neko vreme gledao tu vatru i razmišljao. Čovek bi pomislio da su njih dvojica stari prijatelji, koji sred zime uživaju u toploti ognjišta. Samo što taj plamen ne odaje toplotu, a Rand će jednoga dana opet ubiti tog čoveka. Ili umreti od njegove ruke.
Moridin zalupka prstima po naslonjači. „Zašto si došao ovamo?“
Došao ovamo?, zgranuto je pomislio Rand. Zar ga nije Moridin doveo?
„Osećam se tako iznureno", nastavi Moridin, sklapajući oči. „Da li si to ti ili sam ja? Dođe mi da zadavim Semirhag zbog onoga što je uradila."
Rand se namršti. Je li Moridin poludeo? Išamael je svakako na kraju delovao kao da je sišao s uma.
„Nije trenutak da se nas dvojica borimo", kaza Moridin, odmahujući Randu. „Idi. Ostavi me s mirom. Ne znam šta bi se desilo ako bismo ubili jedan drugoga. Veliki gospodar će te se svejedno ubrzo dočepati. Njegova pobeda je sigurna."
„I ranije je pretrpeo neuspeh - i pretrpeće ga ponovo", odvrati Rand. „Pobediču ga."
Moridin se opet zasmeja, ali opet bez ikakve srdačnosti. „Možda i hoćeš", reče. „Ali zar misliš da je to uopšte bitno? Razmisli o tome. Točak se okreće, iznova i iznova. Doba se stalno smenjuju, a ljudi se bore protiv Velikog gospodara. Ali on će jednom pobediti, a kada se to dogodi - Točak će stati.
Zato je njegova pobeda sigurna. Mislim da će se to dogoditi u ovom Dobu, ali ako se ne dogodi u ovom, dogodiće se u nekom drugom. Kada ti pobediš, to samo vodi do nove bitke. Kada on pobedi, svemu dolazi kraj. Zar ne uviđaš da za tebe nema nade?"
„Jesi li zato prešao na njegovu stranu?", upita Rand. „Oduvek si bio sklon promišljanju, Elane. Tvoja logika te je uništila, zar ne?"
„Nema puta koji vodi do pobede", odgovori Moridin. „Jedini put je slediti Velikog gospodara i neko vreme vladati pre nego što svemu dođe kraj. Postali su budale. Nadaju se velikim nagradama i večnosti, ali večnosti neće biti. Preostaje samo sadašnjost, poslednji dan.“
Rand ustade. Moridin ga oprezno pogleda, ali ne diže se iz naslonjače.
„Postoji način da se pobedi, Moridine", reče mu Rand. „Nameravam da ga ubijem. Da umorim Mračnoga. Neka se Točak okreće bez njegove neprestane opačine."
Moridin na to ništa nije odgovorio, niti je prstom mrdnuo. Samo je zurio u plamen. „Mi smo povezani", naposletku kaza Moridin. „Pretpostavljam da si tako dospeo ovamo, mada ni ja ne razumem našu vezu. Čisto sumnjam da ti shvataš razmere gluposti sadržane u tvojoj izjavi."
Rand oseti bujicu besa, ali obuzda je. Neće dozvoliti da bude izazvan na nešto što ne želi. „Videćemo."
Posegnu za Jednom moći. Bila je veoma, veoma daleka. Rand je zgrabi i oseti kako ga nešto vuče, kao da je na zategnutom konopcu od saidina. Prostorija nestade, kao i Jedna moć, a Rand utonu u duboko crnilo.
Rand naposletku prestade da se bacaka u snu, a Min zadrža dah, nadajući se da neće opet početi. Sedela je, tako da su joj noge bile ušuškane ispod tela, umotana u ćebe dok je čitala u svojoj naslonjači u uglu sobe. Plamen iz jedne svetiljčice treperio je i poigravao na stočiću pored nje, obasjavajući njenu hrpu prašnjavih knjiga. Pad peščara, Primedbe i odgovori, Spomenici prošlosti. Mahom knjige posvećene istoriji.
Rand tiho uzdahnu, ali se više ne mrdnu. Min opet udahnu i zavali se u naslonjaču, prstom označivši gde je stala u primerku Pelateosovih Razmišljanja. Iako su kapci bili zatvoreni zato što je pala noć, čula je kako vetar ječi među borovima. U sobi se slabašno osećao dim od onog čudnog požara. Avijendina spremnost preobrazila je moguću propast u običnu smetnju. Premda je za to niko nije nagradio. Mudre je i dalje teraju da radi kao da je poslednja mazga nekog trgovca.
Min nije pošlo za rukom da joj se približi dovoljno da otpočne razgovor s njom, iako su već neko vreme u istom logoru. Ne zna šta da misli o njoj. Nakon one večeri, kada su delile uskvaj, počele su da se osećaju lagodnije u društvu jedna s drugom. Ali jedan dan ne stvara prijateljice, a ona se svakako oseća nelagodno zbog deljenja.
Min pogleda Randa, koji je sklopljenih očiju ležao na leđima i sada ravnomerno disao. Leva ruka bila mu je prebačena preko ćebadi, tako da se video patrljak. Ona ne zna kako mu polazi za rukom da spava, sa onim ranama u boku. Čim je pomislila na njih, osetila je bol - koji je deo klupka Randovih osećanja u nekom krajičku njenog uma. Naučila je da ne obraća pažnju na taj bol. Mora tako. On bol oseća daleko, daleko snažnije. Nije znala kako on to može da podnosi.
Hvala Svetlosti, ona nije Aes Sedai - ali nekako ga je ipak vezala. To je neverovatno; ona može osetiti gde je i je li uznemiren. Mahom joj polazi za rukom da spreči njegova osećanja da je ne ophrvaju, sem kada su njih dvoje u zanosu strasti. Ali koja to žena ne želi da u tim trenucima bude ophrvana. Uz vezu... to je veoma... ushićujuće iskustvo, koje joj omogućuje da oseti i svoju požudu i besnu ognjenu stihiju koja beše Randova požuda prema njoj.
Pocrvene od pomisli na to i otvori knjigu kako bi sebi skrenula pažnju s tih misli. Randu je potreban san pa će ga pustiti da spava. Sem toga, mora da izučava, premda se našla suočena sa zaključcima koji joj se ni najmanje ne dopadaju.
Te knjige su pripadale Heridu Felu, blagom starom učenjaku koji se priključio Randovoj školi u Kairhijenu. Min se nasmeši, sečajuči se kako je Fel rasejano pričao i sečajuči se njegovih zbunjenih - ali nekako briljantnih - otkrića.