„Rande, sada je gotovo s tim“, reče mu ona i snažno ga zagrli. „Šta god da je taj glas, neće bivati gori. Saidin je očišćen."
Rand joj ništa nije odgovorio, ali ipak se opustio. Sklopila je oči, uživajući u njegovoj toplini pored sebe, naročito pošto je ostavio otvoren prozor.
„Išamael je živ", kaza Rand.
Ona smesta otvori oči. „Šta?" Taman kad je počela da se oseća prijatno!
„Pohodio sam ga u Svetu snova", nastavi Rand. „I pre nego što me pitaš - ne, to nije bio običan košmar, niti ludilo. Bilo je to stvarno i ne mogu da ti objasnim otkud znam. Jednostavno ćeš morati da mi veruješ."
„Išamael", prošapta ona. „Ubio si ga!"
„Da“, odgovori Rand. „U Kamenu Tira. Vratio se - i to s novim licem i novim imenom, ali to je on. Trebalo je da shvatimo da će se to dogoditi; Mračni se neće tek tako odreći korisnih alatki. On može da pruži ruku i sa one strane groba."
„Kako onda da pobedimo? Ako se svi koje budemo ubili jednostavno vrate...."
„Kobna vatra", kaza Rand. „To će ih zanavek ubiti."
„Kecuejn je kazala..."
„Nije me briga šta je Kecuejn kazala", odbrusi on. „Ona je moja savetnica i daje savete. Samo savete. Ja sam Ponovorođeni Zmaj i ja ću odlučiti kako ćemo se boriti." Stade, pa duboko udahnu. „Bilo kako bilo, nije bitno to što se Izgubljeni vraćaju, niti je bitno šta će ili koga će Mračni poslati na nas. Na kraju ću ga uništiti, ako to bude moguće. A ako ne bude, makar ću ga zapečatiti toliko da će svet moći da zaboravi na njega."
Onda je pogleda. „Min, zbog toga mi je... potreban taj glas. Lijus Terin zna neke stvari. Ili... ili;« znam neke stvari. O čemu god da je reč, to znanje je tu. Na neki način Mračnog će uništiti njegova sopstvena opačina, jer to je ono što mi daje pristup Lijusu Terinu."
Min baci pogled ka svojim knjigama. Heridov papirić i dalje je virio iz dubina Misli među ruševinama. „Rande", kaza mu ona, „moraš da uništiš pečat na zatvoru Mračnoga."
On je pogleda i namršti se.
„Sigurna sam u to“, kaza mu ona. „Sve ovo vreme sam čitala Heridove knjige i verujem da je na to mislio kada je kazao da ’moraš da raščistiš ruševine’. Da bi ponovo sazdao zatvor Mračnoga, najpre češ morati da ga otvoriš. Da skloniš zakrpu s Rupe.“
Očekivala je da če on pokazati nevericu, ali zapanjila se kada je samo klimnuo. „Da“, reče. „Da, to mi zvuči kako treba. Čisto sumnjam da če mnogi biti srečni kada to čuju. Ne zna se šta če se desiti ako ti pečati budu slomljeni. Ako ne uspem da ga obuzdam..."
Proročanstva nisu govorila da če Rand pobediti. Samo da če se boriti. Min opet zadrhta - plameni prozor! Ali onda pogleda Randa pravo u oči. „Pobedičeš. Porazičeš ga.“
On uzdahnu. „Zar u jednog luđaka imaš vere, Min?“
„Imam vere u tebe, čobanine." Predviđanja odjednom iskočiše oko njegove glave. Ona mahom ne obrača pažnju na njih, ako nisu nova, ali sada ih je razabrala. Švici koje proždire tama. Tri žene pred pogrebnom lomačom. Blesak svetlosti, tama, senka, znaci smrti, krune, povrede, bol i nada. Oluja oko Randa al’Tora, veča od ma kakve prave oluje.
„I dalje ne znamo šta da radimo", nastavi on. „Pečati su dovoljno krhki da mogu da ih golim rukama slomim, ali šta onda? Kako da ga zaustavim? Da li te tvoje knjige kažu nešto o tome?“
„Teško je oceniti", priznade ona. „Naznake - ako to zaista jesu - veoma su nejasne. Obećavam ti da ću nastaviti da tragam. Naći ću ti odgovore."
On klimnu, a ona se iznenadi kada kroz vezu oseti koliko je njegovo poverenje. U poslednje vreme, to je za njega užasavajuće retko osećanje, ali on deluje joj mekše nego prethodnih dana. I dalje kao da je od kamena, ali možda se u tom kamenu pojavilo nekoliko pukotina i možda je voljan da je kroz te pukotine propusti. To je početak.
Ona ga opet čvrsto zagrli i sklopi oči. Mesto za početak, ali tako je malo vremena preostalo. Moraće da bude dovoljno.
Pažljivo zaklanjajući sveću da se ne ugasi, Avijenda je zapalila svetiljku okačenu o dugo držalje. Svetiljka se zapalila i obasjala travnjak oko nje. Usnuli vojnici hrkali su u redovima šatora. Veče je bilo hladno, vazduh svež, a u daljini je šuštalo granje. Neka usamljena sova je zahukala - a Avijenda je bila iscrpljena.
Pedeset puta je prešla preko logora, paleći svetiljku, gaseći je, pa trčeći nazad preko travnjaka i paleći sveću u majuru pre nego što bi opet pažljivo pošla nazad - rukom zaklanjajući plamen sveće - da opet zapali svetiljku.
Još mesec dana tog kažnjavanja i verovatno će poludeti kao mokrozemac. Mudre će se jednoga jutra probuditi i zateći je kako pliva, ili nosi napola punu mešinu s vodom ili - čak - jaše konja iz čistog zadovoljstva! Ona uzdahnu, previše iznurena da bi dalje razmišljala, i krenu prema aijleskom delu logora kako bi konačno sklopila oči.
Neko je stajao pored nje.
Ona se lecnu i šaka joj polete ka bodežu, ali onda se opusti kada prepozna Amis. Od svih Mudrih, samo je ona - nekadašnja Devica - bila u stanju da se prišunja Avijendi.
Mudra je stajala ruku sklopljenih oko sebe, a vetar joj je malčice nosio smeđi šal i suknju. Avijenda se naježi od naročito hladnog naleta vetra. Amisina srebrna kosa delovala je bezmalo avetinjski na večernjem svetlu; borova iglica nošena lahorom zakačila se za nju. „Dete, pristupaš svom kažnjavanju s takvom... posvećenošću", obrati joj se Amis.
Avijenda spusti pogled. Ukazivanje na to što radi nanosi joj sramotu. Da li joj to nestaje vreme? Jesu li Mudre naposletku rešile da dignu ruke od nje? „Molim te, Mudra, činim samo ono što dužnost od mene zahteva."
„Da, činiš", odgovori Amis. Diže ruku i prođe prstima kroz kosu, pa nađe onu borovu iglicu i pusti je da padne u uvelu travu. „Ali takođe ne činiš. Avijenda, ponekad se toliko brinemo zbog onoga što radimo, da ne zastanemo da razmislimo o onome što ne radimo."
Avijendi je bilo drago zbog toga što je mrak, pošto taj mrak skriva koliko ona crveni od sramote. U daljini se oglasi vojničko večernje zvono, koje je oglašavalo koliko je sati. Tiha metalna zvonjava jedanaest puta se oglasila kao žalopojka. Kako da ona odgovori na Amisine primedbe? Čini se kao da prikladnog odgovora nema?
Avijendu je spasao blesak svetlosti koji je dopirao s ruba logora. Svetlost je bila slabašna, ali lako prepoznatljiva u mraku.
„Šta je?“, upita Mudra, primetivši Avijendin pogled i okrenuvši se da ga sledi.
„Svetlost", odgovori Avijenda. „Iz smera tla za Putovanje."
Amis se namršti, a onda njih dve pođoše tamo. Ubrzo susretoše Damera Flina, Davrama Bašera i mali odred Saldejaca i Aijela kako ulaze u logor. Šta da misli o stvorenju kao što je Flin? Opačina je očišćena, ali taj čovek - baš kao mnogi drugi - došao je da moli da uči pre nego što se to dogodilo. Što se Avijende tiče, ona bi radije zagrlila samog Slepnika nego što bi to učinila, ali oni se jesu pokazali kao snažno oružje.
Amis i Avijenda pomeriše se u stranu kada mala skupina požuri prema vlastelinskoj kući, obasjanoj samo dalekim treperavim lučama i oblačnim nebom. Mada je veći deo odreda poslatog u susret Seanšanima bio sastavljen od Bašerovih vojnika, bilo je tu i nekoliko Devica. Amis jednu od njih pogleda u oči - stariju ženu po imenu Korana. Ona se zadrža i - premda je u mraku bilo teško oceniti - delovala je zabrinuto. Možda besno.
„Kakve su vesti?“, upita Amis.
„Ti zavojevači, ti Seanšani“, skoro prosikta Korana, „pristali su na još jedan sastanak s Kar’a’karnom.“
Amis klimnu, međutim, Korana glasno frknu a kratka kosa zatalasa joj se na ledenom povetarcu.
„Govori“, reče joj Amis.
„Kar’a’karn previše traži mir“, odgovori Korana. „Oni Seanšani su mu dali razloga da obznani krvnu zavadu, ali on pred njima šeni i umiljava se. Osećam se kao pseto koje je gazda poslao da strancima liže noge."