Amis pogleda Avijendu. „Avijenda, šta ti misliš o tome?“
„Mudra, moje srce je saglasno s njenim rečima. Ali premda je Kar’a’karn budala u nekim stvarima, sada nije. Moj um je saglasan s njim i u ovom slučaju - um ču slediti."
„Kako ti možeš to da kažeš?", prasnu Korana. Naglasila je ti kao da hoće da kaže da bi Avijenda - koja je doskora bila Devica - trebalo da razume.
„Korana, šta je važnije?", odgovori Avijenda dižići glavu. „Zadevica koju ti imaš s drugom Devicom, ili zavada koju tvoj klan ima sa svojim neprijateljem?"
„Klan je na prvom mestu, naravno. Ali kakve to ima veze s bilo čim?"
„Seanšani zaslužuju da se protiv njih borimo", odgovori Avijenda, „i u pravu si kada kažeš da je bolno moliti ih za mir. Ali zaboravljaš da imamo većeg neprijatelja. Slepnik lično je u zavadi sa svim ljudima i naša dužnost je veća od zavade među narodima."
Amis klimnu. „Biće dovoljno vremena da Seanšanima nekom drugom prilikom pokažemo težinu naših kopalja."
Korana odmahnu glavom. „Mudra, zvučiš kao mokrozemac. Šta mi marimo za njihova proročanstva i priče? Dužnost Randa al’Tora kao Kar’a’karna daleko je veća od njegove dužnosti prema mokrozemcima. On nas mora povesti u slavu."
Amis ošinu plavokosu Devicu pogledom. „Pričaš kao Šaido."
Korana je na tren pogleda u oči, pa se pokunji i skrenu pogled. „Izvinjavam se, Mudra", naposletku reče. „Imam toh. Ali trebalo bi da znaš kako Seanšani u svom logoru drže Aijelke."
„Šta?“, upita Avijenda.
„Bile su vezane", kaza Korana, „baš kao njihove ukroćene Aes Sedai. Pretpostavljam da su ih izveli da nam ih pokažu i da se hvale njima. Prepoznala sam mnoge Šaidoe."
Amis tiho zasikta. Šaidoi ili ne, ozbiljna je i teška uvreda da se Aijelke drže kao damane. A Seanšani se hvališu svojim zatočenicama. Ona zgrabi svoj bodež.
„Šta sada kažeš?" Amis krajičkom oka pogleda Avijendu.
Ova stisnu zube. „Isto, Mudra, mada bih radije sebi odsekla jezik nego to priznala."
Amis klimnu, pa pogleda Koranu. „Korana, nemoj misliti da ćemo mi prenebregnuti ovu uvredu. Biće osvete. Kada se ovaj rat okonča, Seanšani će osetiti na sebi oluju naših strela i glave naših kopalja. Ali tek kasnije. Idi i ispričaj dvojici poglavara klanova ono što si ispričala meni."
Korana klimnu - kasnije će odužiti svoj toh, nasamo sa Amis - i ode. Damer Flin i ostali već su stigli do kuće; Hoće li probuditi Randa? On sada spava, mada je Avijenda bila primorana da priguši svoju vezu usred svog noćnog kažnjavanja kako ne bi trpela osećanja koja bi najradije izbegla. To jest, radije bi izbegla da ih iskušava posredno.
„Zbog ovoga će se među kopljima proneti opasne reči", zamišljeno reče Amis. „Tražiće se napad i zahtevati da Kar’a’karn digne ruke od pokušaja da sklopi mir."
„Hoće li ostati s njim kada on odbije?", upita Avijenda.
„Naravno da hoće", odgovori Amis. „Oni su Aijeli." Ona pogleda Avijendu. „Dete, nemamo mnogo vremena. Možda je kucnuo čas da prestanemo da te mazimo. Počevši od sutra, smisliću bolje kazne za tebe."
Maze? Avijenda je gledala Amis kako britkim koracima odlazi od nje. Nije moguće da iznađu ništa besmislenije ili što će je više poniziti od ovoga!
Ali odavno je naučila da ne potcenjuje Amis. Uzdahnuvši, Avijenda potrča i zaputi se prema svom šatoru.
16
U Beloj kuli
„Baš me zanima da čujem šta bi jedna polaznica rekla. Reci mi, Egvena al’Ver, kako bi se ti izborila sa ovim okolnostima?"
Egvena diže pogled sa zdele pune ljusaka, držeći u jednoj ruci čeličnu krckalicu, a u drugoj veliki orah. Bio je to prvi put da joj se ma koja od prisutnih Aes Sedai obratila. Već je počela da se nosi mišlju kako će se to što poslužuje te tri Bele ispostaviti da je samo još jedno traćenje vremena.
Tog popodneva nalazila se na jednom malom uvučenom balkonu na trećem spratu Bele kule. Predstavnice mogu da za sebe traže sobe koje ne samo da imaju prozore, već i balkone, što je za obične sestre neuobičajeno - premda ne i nečuveno. Ovaj balkon beše oblika malog grudobrana, sa čvrstim kamenim zidom koji je u polukrugu obilazio balkon i zastorom od sličnog kamena koji se spuštao s tavanice balkona. Između njih je bilo poprilično prostora, tako da se s balkona pružao prelep pogled ka istoku, preko zatalasanih brda, koja su se postepeno pretvarala u Rodoubičin bodež. Kada je vedro, čak se i Bodež vidi odatle.
Hladan lahor pirkao je preko balkona, a na toj visini vazduh je stalno svež i nezagađen smradom grada koji se protezao ispod Kule. Dve vijugave oštroloze - sa svojim trostrukim lišćem i pripijajućim izdancima - rasle su s leve i desne strane balkona, a njihovi pipci prekrili su unutrašnju stranu kamene ograde, tako da je balkon bezmalo podsećao na nekakvu ruševinu duboko u šumi. Te biljke su daleko veći ukras nego što bi Egvena očekivala da će videti u odajama jedne Bele, ali pričalo se da je Firejna pomalo tašta. Verovatno joj se dopada to što je njen balkon toliko prepoznatljiv, bez obzira što pravila nalažu da kreše lozu kako ne bi naružila blistavi izgled Kule.
Tri Bele sedele su u naslonjačama ispletenim od trske i postavljenim za jednim niskim stolom. Egvena je na stoličici od trske sedela ispred njih, leđima okrenuta otvorenom balkonu, tako da joj je pogled s prelepog vidikovca bio uskraćen dok je krčkala orahe za ostale. To je mogao da uradi bilo ko od slugu ili kuhinjskih radnica, ali to je jedna od onih stvari kojima sestre ispunjavaju vreme onim polaznicama za koje misle da previše lenstvuju.
Egvena se nosila mišlju da je krckanje oraha samo izgovor. Nakon što skoro sat vremena nisu ni najmanje obraćale pažnju na nju, počela je da se pita je li u pravu, ali sada su je sve tri gledale. Nije trebalo da sumnja u svoje nagone.
Firejna je bila bakarne puti, kao svaka Domanka, ali i odgovarajuće naravi - što je za jednu Belu veoma neobično. Beše niska, okruglastog lica i guste tamne kose. Njena zagasita tkanina bila je tanana, ali ipak pristojna, a širok beli pojas uklapao joj se sa šalom. Haljina je bila bogato izvezena i tkanje kao da je isticalo - možda i namerno - njeno domansko poreklo.
Druge dve, Mijasi i Tesan, behu u belom, kao da su se bojale da bi haljine ma koje druge boje bile izdaja njihovog ađaha. Ta predstava je postajala sve češća pojava među svim Aes Sedai. Tesan beše Tarabonka, s tamnom kosom upletenom u mnoštvo đinđuvama ukrašenih pletenica. Bele i zlatne đinđuve uokvirivale su joj uzano lice, koje je delovalo kao da ga je neko uhvatio za vrh i dno, pa povukao. Uvek je izgledala kao da je zabrinuta zbog nečega. Mada, možda je to samo takvo vreme. Svetlost samo zna kako sve one imaju mnogo razloga za brigu.
Mijasi je bila spokojnija, a kao čelik siva kosa bila joj je skupljena u punđu. Na njenom licu jedne Aes Sedai nisu se videle sve te silne godine koje mora da je proživela da bi joj kosa toliko osedela. Bila je visoka i punačka - i volela je da joj orasi budu iskrckcani na tačno određeni način. Njoj nikako ne smeju da idu polomljena jezgra, već samo pune polovine. Egvena pažljivo iščačka jedno jezgro iz ljuske koju je polomila, pa joj je pruži; smeđa grudvica bila je sva smežurana i nabrana, kao mozak neke sićušne životinje.
„Šta si to pitala, Perana?“, upita Egvena, pa polomi još jedan orah i baci ljusku u zdelu kod svojih nogu.
Bela se jedva namršti na Egvenin nepriličan odgovor. Već su se sve navikle na činjenicu da se ta „polaznica" retko kada ponaša u skladu sa svojim navodnim položajem. „Pitala sam“ ledeno odgovori Firejna, „šta bi ti učinila da si bila na Amirlininom mestu. Smatraj ovo delom tvoje pouke. Znaš da je Zmaj ponovo rođen i znaš da Kula mora da ga obuzda kako bi došlo do Poslednje bitke. Kako bi ti s njim izašla na kraj?“