Zanimljivo pitanje. Baš joj i ne zvuči kao „pouka". Ali Firejna nije zvučala kao da joj nudi priliku da se žali na Elaidu. U tom glasu je previše prezira bilo upućeno Egveni.
Ostale dve Bele nastaviše da ćute. Firejna je Predstavnica i one joj ukazuju poštovanje.
Čula je koliko često pominjem Elaidin neuspeh s Random, pomislila je Egvena, zagledana u Firejnine čelične crne oči. Tako dakle. Iskušavanje, je li? Moraće da bude veoma pažljiva.
Egvena pruži ruku da uzme još jedan orah. „Najpre bih poslala nekoliko sestara u njegovo rodno selo.“
Firejna izvi jednu obrvu. „Da zastraše njegovu porodicu?"
„Naravno da ne", odgovori Egvena. „Da je ispitaju. Koje taj Ponovorođeni Zmaj? Je li on čovek preke naravi, da li je strastven? Ili je spokojan, pažljiv i oprezan? Da li je od onih što su mnogo vremena provodili sami u poljima, ili se brzo sprijateljio s drugim mladićima? Je li ga lakše naći u krčmi ili u radionici?"
„Ali ti ga već poznaješ", uskoči Tesan.
„Poznajem ga“, saglasi se Egvena, krčkajući orah, „ali pričale smo o pretpostavljenim okolnostima." Bolje bi vam bilo da dobro zapamtite kako u stvarnom svetu ja lično poznajem Ponovorođenog Zmaja - kako ga niko drugi u ovoj Kuli ne poznaje.
„Pretpostavimo da si ti ti“, kaza Firejna. „A da je on Rand al’Tor, tvoj prijatelj iz detinjstva."
„U redu."
„Reci mi“, upita je Firejna i nagnu se prema njoj, „od svih tih vrsta ljudi koje si maločas navela - koja vrsta najviše odgovara tom Randu al’Toru?"
Egvena se pokoleba. „Sve te vrste", odgovori ona i baci polomljeno jezgro u zdelicu gde su bila i ostala. Mijasi nije htela ni da ga pipne, ali druge dve nisu bile toliko probirljive. „Da sam ja ja, a da je Zmaj Rand, znala bih da je on razumna osoba, za jednog muškarca - premda povremeno bandoglav. Pa, uglavnom. Ali još je važnije to što znam da je on u srcu dobar čovek. Stoga bi moj naredni korak bio da mu pošaljem sestre koje će mu ponuditi da ga savetuju."
„A šta ako ih on odbije?", upita Firejna.
„Onda bih poslala uhode", odgovori Egvena, „i gledala da vidim je li se promenio u odnosu na onog čoveka kog sam poznavala."
„A dok bi ti čekala i uhodila, on bi ugnjetavao sve oko sebe, rušeći i paleći dok prikuplja vojske pod svoj barjak."
„A zar to nije ono što mi želimo da on radi?" upita Egvena. „Ne verujem da ga je iko mogao sprečiti da uzme Kalandor u ruke, sve i da smo to želele. Pošlo mu je za rukom da ponovo uspostavi red u Kairhijenu, da ujedini Tir i Ilijan pod jednim vladarom, a vrlo verovatno da je pridobio i Andor."
„A to što je potčinio one Aijele ne treba ni pominjati", kaza Mijasi, pružajući ruku da zagrabi šaku oraha.
Egvena je oštro pogleda. „Niko ne potčinjava Aijele. Rand je zadobio njihovo poštovanje. Tada sam bila s njim."
Mijasi se ukoči, a ruka joj ostade na pola puta do zdele sa orasima. Onda se prenu, otrže pogled od Egveninog, pa zgrabi činiju i opet se zavali u naslonjaču. Hladan povetarac duvao je preko balkona, tako da je loza šuštala, premda se Firejna žalila kako ovog proleća nije ozelenela onako kako bi trebalo. Egvena se vratila krckanju oraha.
„Izgleda", primeti Firejna, „da bi mu ti samo dozvolila da oko sebe širi metež kako mu se prohte."
„Rand al’Tor je kao reka“, odgovori Egvena. „Spokojan i krotak kada nije uznemiren, ali besna i smrtonosna struja kada je prejako pritisnut. Ono što mu je Elaida učinila bilo je ravno pokušaju da se Maneterendrela protera kroz svega dve stope široku klisuru. Čekanje da se otkrije kakva je nečija narav nije glupost, niti znak slabosti. Delanje bez znanja kakve su okolnosti potpuno je suludo, i Bela kula zaslužuje buru koju je izazvala."
„Možda", reče Firejna. „Ali još mi nisi kazala kako bi se ti ponela u tim okolnostima, kada se obavestiš o stanju stvari i kada prođe vreme za čekanje." Firejna jeste poznata po prekoj naravi, ali tog trenutka glas joj je bio leden, kao što je to za Bele uobičajeno. Bila je to hladnoća nekoga ko govori bez osećanja, razmišljajući logično i ne trpeći uticaje spolja.
To nije najbolji pristup. Ljudi su složeniji od nekakvog niza pravila ili brojeva. Istina, postoji pravo vreme za logiku - ali takođe i vreme za osećanja.
Rand je jedna nevolja o kojoj nije želela da razmišlja. Ona mora da se izbori s jednom po jednom mukom. Ali takođe se mora priznati kako se isplati pripremati se unapred. Ako ona ne razmisli kako da izađe na kraj s Ponovorođenim Zmajem, s vremenom će se naći u jednako velikim nevoljama kao Elaida.
On se jeste promenio u odnosu na onog čoveka koga je poznavala, ali osnove njegove ličnosti mora da su ostale iste. U mesecima koje su proveli zajedno putujući kroz Aijelsku pustaru, videla ga je kako besni. U detinjstvu taj bes nije često izranjao iz njega, ali ona sada uviđa gde je zacelo vrebao.
Nije da je on iznenada postao prek; već ga jednostavno u Dve Reke ništa nije uznemiravalo. U mesecima koje je provela putujući u njegovom društvu, činilo joj se kao da on sa svakim korakom postaje sve prekaljeniji. Našao se pod neverovatnim pritiscima. Kako neko da izađe na kraj s takvim čovekom? Ona, iskreno rečeno, nema predstave.
Ali ovaj razgovor zapravo se ne bavi Random. Cilj tog razgovora jeste da Firejna pokuša da utvrdi kakva je žena Egvena al’Ver.
„Rand al’Tor sebe doživljava kao cara“, odgovori Egvena. „I pretpostavljam da on to sada i jeste. Loše će se poneti ako misli da ga neko gura ili prisiljava da krene u nekom smeru. Da ja moram da izađem na kraj s njim, poslala bih izaslanstvo da mu oda počast.“
„Bogatu povorku?", upita Firejna.
„Ne“, odgovori Egvena. „Ali ni neko bedno izaslanstvo. Tri Aes Sedai, predvođene jednom Sivom, sa Zelenom i Plavom u pratnji. On je naklonjen Plavima zbog svoje prošlosti, a Zelene se često smatraju suprotstavljenim Crvenima, što bi bio tanani nagoveštaj kako smo voljne da sarađujemo s njim umesto da ga smirujemo. Sivu bih poslala zato što bi se to očekivalo, ali i zbog toga što, kada se jedna Siva pošalje, očekuje se da će za njom slediti pregovori, a ne vojske."
„Dobra logika", klimnu Tesan.
Firejna nije dala da je tako lako ubede. „Izaslanstva kao što je takvo u prošlosti su pretrpela neuspeh. Čini mi se da je jedna Siva predvodila i Elaidino poslanstvo."
„Da, ali Elaidino poslanstvo sadržalo je grešku u osnovi", odgovori Egvena.
„Po čemu?"
„Pa po tome što ga je poslala jedna Crvena, naravno", odgovori Egvena i polomi jedan orah. „Teško mi je da uvidim logiku u uzdizanju jedne pripadnice Crvenog ađaha na položaj Amirlin u vreme Ponovorođenog Zmaja. Zar se ne čini predodređenim da bi to dovelo do neprijateljstva između njega i Kule?"
„Moglo bi se reći", uzvrati Firejna, „da je u takvim nemirnim vremenima jedna Crvena preko potrebna, jer Crvene imaju najviše iskustva u izlaženju na kraj s muškarcima koji mogu da usmeravaju."
„Izlaženje na kraj veoma se razlikuje od saradnje“, odgovori Egvena. „Ponovorođenom Zmaju nije trebalo da se dopusti da radi šta hoće, ali otkad to Bela kula otima ljude i primorava ih da rade ono što im mi kažemo? Zar mi nismo najistančanije i najpažljivije na svetu? Zar se mi ne ponosimo time što umemo da nateramo druge da čine ono što bi trebalo, dok sve vreme misle kako je to njihova zamisao? Kada smo u prošlosti zatvarale kraljeve u kutije i tukli ih zbog neposlušnosti? Zašto smo sada - od svih mogućih trenutaka pod Svetlošću - odustale od našeg lepog običaja i postale obične siledžije?“