„Ja...“
„Samo to poreci", prekide je Egvena. „Poreci da si to izjavila. Da li če ti zaveti to dopustiti?"
Elaida se ukoči. Da jeste Crna, mogla bi to da porekne, bez obzira na Štap zakletvi. Ali bilo kako bilo, Mejdani može da potvrdi ono što je Egvena kazala.
„Bio je to običan razgovor", objasni Elaida. „Samo nagađanje, razmišljanje naglas."
„U nagađanju često ima istine", reče Egvena. „Zatvorila si samog Ponovorođenog Zmaja u kutiju; upravo si meni zapretila istim time, pred svim ovim svedocima. Ljudi njega nazivaju tiraninom, ali ti si ta koja uništava naše zakone i vlada pomoću straha."
Elaida razrogači oči, vidno pobesnela. Delovala je... Zabezeknuto. Kao da ne razume kako je iz kažnjavanja neposlušne polaznice prešla u raspravu sa sebi ravnom. Egvena vide kako ta žena počinje da tka nit Vazduha. To mora da spreči. Razgovor će se završiti ako joj Elaida Vazduhom zapuši usta.
„Samo napred", smireno reče. „Upotrebi Moć da me ućutkaš. Kao Amirlin, zar ne bi trebalo da možeš da razgovorom navedeš svog suparnika na poslušnost, a ne da pribegavaš sili?"
Krajičkom oka, Egvena ugleda sićušnu Jukiri, iz Sivog, kako na tu primedbu klima glavom.
Elaida besno sevnu očima i pusti tu nit Vazduha. „Nije mi potrebno da opovrgavam običnu polaznicu", prasnu Elaida. „Amirlin ne mora nekome kao što si ti objašnjavati svoje postupke."
„Amirlin razume najsloženija načela i rasprave", odvrati joj Egvena, navodeći po sećanju. „Ali ona je na kraju sluga svih, čak i najobičnih težaka. To je kazala Baladara Arandejl, prva Amirlin uzdignuta iz Smeđeg ađaha. Te je reči zapisala u svom poslednjem spisu pred smrt; taj spis je bio objašnjenje njene vladavine i onoga što je radila tokom Kavartenskih ratova. Baladara Arandejl je osećala da je njena dužnost kao Amirlin da običnom svetu objasni svoje postupke nakon što je vreme opasnosti prošlo."
Sedeći pored Elaide, Šiven klimnu glavom u znak odobravanja. Retko ko zna taj navod; Egvena u sebi blagoslovi Sijuaninu potajnu obuku u mudrostima nekadašnjih Amirlin. Veći deo onoga što je pričala potiče iz tajnih letopisa, ali bio je tu i čitav niz dragocenosti koje su izrekle žene poput Baladare.
„Kakve to gluposti trtljaš?", prosikta Elaida.
„Šta si nameravala da uradiš s Random al’Torom nakon što si ga zarobila?" upita Egvena ne obraćajući pažnju na Elaidinu primedbu.
„Ja ne..."
„Ne odgovaraš meni", prekide je Egvena, pa klimnu ka ženama za stolom, „već njima. Jesi li objasnila svoje postupke, Elaida? Kakve su ti bile namere. Ili ćeš da izbegneš da odgovoriš na ovo pitanje baš kao i na sva ostala koja sam ti postavila?"
Elaida pocrvene, ali uz veliki napor povrati vlast nad sobom. „Držala bih ga u Kuli, pod jakom stražom i snažnim štitovima, dok ne kucne čas za Poslednju bitku. To bi ga sprečilo da izazove patnje i metež do kojih je u mnogim zemljama doveo. To je vredelo opasnosti da se on razbesni."
„Kao što plug seče zemlju, tako će on seći živote ljudi - i sve što jeste sagoreće u vatri njegovih očiju", reče joj Egvena. „Ratne trube oglasiće se na njegove korake, a gavranovi će se hraniti od njegovog glasa, a on će poneti Krunu mačeva."
Elaida se zatečeno namršti.
„Karetonski ciklus, Elaida", objasni joj Egvena. „Kada si ti Randa utamničila da bi bio na sigurnom, je li zauzeo Ilijan? Je li poneo ono što će on nazvati Krunom mačeva?"
„Pa, nije."
„A kako si onda očekivala da će on ispuniti proročanstva ako je skriven u Beloj kuli?" upita Egvena. „Kako bi onda mogao da izazove rat, kao što proročanstva kažu da mora? Kako bi onda skršio narode i vezao ih za sebe? Kako bi onda mogao da pogubi svoj narod mačem mira ili da veže devet meseca da mu služe ako je utamničen? Zar proročanstva ne kažu da će biti razrešen okova? Zar ne govore o metežu njegovog prolaska? Kako je bilo šta od svega toga moglo da se desi da je on bio u lancima?"
„Ja...
„Tvoja logika je zapanjujuća, Elaida", ledeno reče Egvena. Firejna se na to lukavo nasmeši; verovatno je opet razmišljala o tome kako bi se Egvena lepo uklopila u Beli ađah.
„Ma", odbrusi Elaida, „ti postavljaš besmislena pitanja. Proročanstva bi morala da se ispune. Nema drugog izbora."
„Dakle, ti hoćeš da kažeš da je tvoj pokušaj da ga utamničiš bio osuđen na propast."
„Ne, uopšte nije tako", opet pocrvene Elaida. „Ne bi trebalo da se bakćemo ovim - nije na tebi da odlučuješ o tome. Ne, trebalo bi da pričamo o tvojim pobunjenicama i o onome što one čine Beloj kuli!"
Dobar preokret u razgovoru i pokušaj da se Egvena natera na odbranu. Elaida nije baš potpuno nesposobna. Samo je bahata.
„Koliko ja vidim, one pokušavaju da zacele razdor među nama“, odvrati Egvena. „Ne možemo da promenimo to što se dogodilo. Ne možemo da izmenimo ono što si ti učinila Sijuan, bez obzira na to što su one sa mnom otkrile kako da Izleče njeno umirivanje. Sve što možemo jeste da teramo dalje i da iz sve snage pokušamo da uklonimo ožiljke. A šta ti radiš, Elaida? Odbijaš da pregovaraš, pokušavaš da nateraš Predstavnice da se povuku? Vređaš tuđe ađahe?“
Dosina, iz Žutog, promrlja nešto u znak saglasnosti. To privuče Elaidin pogled, pa ona na tren zaćuta, kao da shvata da je izgubila vlast nad tom raspravom. „Dosta više s ovim.“
„Kukavice", reče joj Egvena.
Elaida razrogači oči do krajnjih granica. „Kako se usuđuješ?“
„Usuđujem se da kažem istinu, Elaida", tiho odgovori Egvena. „Ti si kukavica i tiranin. Nazvala bih te i Prijateljicom Mraka, ali pretpostavljam da bi i Mračnoga bilo sramota da bude doveden u ikakvu vezu s tobom."
Elaida vrisnu i izatka blesak Moći, pa tresnu Egvenu u zid, tako da njoj ibrik s vinom ispade iz ruku. Razmrskavši se po drvenom podu pored tepiha, iz njega se po stolu i polovini onih koje su za stolom sedele rasu kao krv crvena tečnost, oblivajući beli stolnjak crvenom mrljom.
„Mene nazivaš Prijateljicom Mraka?" vrisnu Elaida. „Ti si Prijateljica Mraka. Ti i one pobunjenice ispred zidina, koje hoće da me ometu u onome što mora da se uradi."
Udar izatkanog Vazduha opet tresnu Egvenu u zid, pa ona pade na pod, a krhotine slomljenog ibrika rasekoše joj ruke. Na desetine šiba poče da je t uče, cepajući joj odeću. Krv joj se proli niz ruke i linu kroz vazduh, zalivajući zid iza nje dok ju je Elaida tukla.
„Elaida, prestani!", viknu Rubinda ustajući tako brzo da joj zelena haljina zašušta. „Jesi li poludela?"
Elaida se zadihano okrenu. „Nemoj da me iskušavaš, Zelena!"
Šibe nastaviše da tuku po Egveni. Ona je to nemo trpela. Uz ogroman napor, natera sebe da ustane. Već je osećala kako joj lice i ruke otiču - ali nastavila je da mirno gleda Elaidu.
„Elaida!" prodra se Firejna ustajući. „Kršiš zakon Kule! Ne možeš da koristiš Moć kako bi kažnjavala jednu posvećenicu!"
„Ja jesam zakon Kule!", zaurla Elaida, pa upre prst ka sestrama. „Rugate mi se. Znam da mi se rugate. Iza leđa. Ukazujete mi poštovanje kada me vidite, ali znam ja šta pričate, šta šapućete. Glupače nezahvalne! Nakon svega što sam učinila za vas! Zar mislite da ću vas doveka trpeti? Neka vam ova bude primer!"
Okrenu se i upre prstom u Egvenu, pa se zabezeknuto zatetura kada vide kako je ova mirno gleda. Elaidi se ote tih uzdah i diže ruku do nedara dok su šibe udarale. Sve su one videle tkanja i kako Egvena ne vrišti iako joj usta nisu zapušena Vazduhom. S ruku joj se slivala krv, telo joj trpi batine pred njihovim očima, ali ona ne vidi nikakvog razloga za vrištanje. Umesto toga, u sebi je blagoslovila aijelske Mudre.