„A čega bi ja to“, staloženo upita Egvena, „trebalo da budem primer, Elaida?“
Šibanje se nastavi. O, kako je bolelo! Suze su se Egveni nakupile u rubovima očiju, ali osećala se i gore. Daleko gore. Osećala je to svaki put kada bi pomislila na ono što ta žena čini jednoj ustanovi koju ona voli. Njen pravi bol ne potiče iz rana, već iz Elaidinog ponašanja pred Predstavnicama.
„Tako mi Svetlosti", prošapta Rubinda.
„Elaida, volela bih da ja nisam potrebna", tiho reče Egvena. „Volela bih da je Kula s tobom dobila veličanstvenu Amirlin. Volela bih da mogu da odstupim i prihvatim tvoju vlast. Volela bih da ti to zaslužuješ. Drage volje bih prihvatila pogubljenje kada bi to značilo da ću za sobom ostaviti sposobnu Amirlin. Bela kula je važnija od mene. Možeš li ti da kažeš isto to?"
„Hoćeš pogubljenje!", zaurla Elaida, povrativši se iz zabezeknutosti. „Pa, nećeš ga dobiti! Smrt je predobra za tebe, Prijateljice Mraka! Gledaću te prebijenu - svi će gledati kako dobijaš batine - sve dok ja ne završim s tobom. Tek ćeš onda umreti!" Okrenu se slugama, koje su razjapljenih usta stajale duž zidova. „Zovite vojnike! Hoću da ova ovde bude bačena u najdublju ćeliju koja u Kuli postoji! Neka se kroz grad pronese glas da je Egvena al’Ver Prijateljica Mraka koja je odbila Amirlininu milost!"
Sluge odjuriše da je poslušaju. Šibe nastaviše da tuku, ali Egvena se osećala samo obamrlo. Sklopila je oči, osećajući kako gubi svest - iz leve ruke, koja je najdublje posečena, izgubila je dosta krvi.
Sve je to dospelo do vrhunca, baš kao što se pribojavala. Povukla je svoj potez.
Ali ne boji se za svoj život. Umesto toga, boji se za Belu kulu. Naslanjajući se uza zid, dok su joj se misli mutile, savladala ju je tuga.
Njena bitka u Kuli stigla je do kraja - ovako ili onako.
17
Pitanja vlasti
„Trebalo bi da više paziš šta radiš", reče Serena iz sobe. „Amirlin Tron - mi na nju imamo prilično uticaja. Tvoje kazne - možda bismo mogle da je ubedimo da ih umanji, ako ti budeš pomogla."
U hodniku ispred sobe za ispitivanje, dok je sedela u udobnoj stolici, Kecuejn je jasno čula Semirhagin prezrivi frktaj. Kecuejn srknu iz šolje topli slatkolist. Hodnik je bio od običnog drveta, zastrt dugim plavetno-belim tepihom, a svetiljke na zidovima, oblika prizmi, treperile su od svetlosti.
U hodniku s njom bilo je i nekoliko drugih - Dejđin, Erijan, Elza - koje su na smenu održavale Semirhagin štit. Sem Kecuejn, sve ostale Aes Sedai u taboru smenjivale su se na toj dužnosti. Previše je opasno prisiliti samo Aes Sedai nižeg položaja da vrše tu dužnost, kako se ne bi izmorile. Štit mora da bude snažan. Samo Svetlost zna šta bi se desilo da se Semirhag oslobodi.
Kecuejn srknu čaj, leđima okrenuta zidu. Al’Tor je bio uporan u želji da se i „njegovim" Aes Sedai omogući da propituju Semirhag, a ne samo onima koje je Kecuejn odabrala. Nije sigurna je li to nekakav njegov pokušaj nametanja vlasti, ili zaista misli kako bi one mogle da uspeju tamo gde je ona - za čuda - trpela neuspeh.
U svakom slučaju, zato danas Serena ispituje. Ta Bela iz Tarabona bila je promišljena, ni najmanje svesna činjenice da je ona jedna od najlepših žena koje su za mnogo godina ponele šal. Njen nehaj prema tome nije bio neočekivan, pošto je pripadala Belom ađahu, a one često umeju da budu jednako izgubljene kao Smeđe. Serena takođe ne zna da Kecuejn napolju prisluškuje, pomoću jednog malog tkanja Duha. To je jednostavna stvar, koju polaznice često uče. Kada se to pomeša s novonaučenim izvrtanjem tkanja, znači da Kecuejn može da prisluškuje a da niko u sobi i ne zna da je ona napolju prisutna.
Naravno, Aes Sedai u hodniku videle su šta ona radi, ali nijedna od njih ništa nije rekla. Premda su dve - Elza i Erijan - bile među glupačama koje su se zavetovale na odanost malom Al’Toru, pazile su šta rade oko nje; dobro znaju šta ona o njima misli. Glupače jedne. Povremeno joj se čini da je bar polovina njenih saveznika čvrsto rešena da joj otežava posao.
Serena je u sobi i dalje sprovodila svoje ispitivanje. Većina Aes Sedai u majuru do sada se okušala u tome. Smeđe, Zelene, Bele i Žute - sve su pretrpele neuspeh. Kecuejn još nije lično uputila nijedno pitanje Izgubljenoj. Ostale Aes Sedai smatraju je bezmalo mitološkom pojavom, a ona je dugo podsticala i jačala taj ugled. Držala se podalje od Bele kule decenijama između poseta, tako se osiguravajući da će mnoge misliti da je mrtva. Svaki put kada bi se pojavila, to bi izazvalo pravu pometnju. Odlazila je u lov na lažne Zmajeve - i zbog toga što je to neophodno, ali i zbog toga što je svaki čovek kog je zarobila dizao njen ugled među ostalim Aes Sedai.
Sav njen rad bio je usmeren ka ovim poslednjim danima. Svetlost je oslepela ako namerava da dopusti onom malom Al’Toru da sve to sada upropasti!
Prikri mrštenje tako što srknu čaj. Lagano gubi vlast nad onim što se dešava, nit po nit. Nekada bi je nešto dramatično, kao što su zadevice u Beloj kuli, nateralo da smesta dela. Ali ne može ni da počne da se bavi tom mukom. Sve što je stvoreno lagano se rastače, a jedini način koji ima da se protiv toga bori jeste da svu svoju pažnju i sav svoj napor posveti Al’Toru.
A on se odupire svim njenim pokušajima da mu pomogne. Korak po korak postaje čovek kamene unutrašnjosti, nepomičan i nesposoban da se prilagođava. Kip bez osećanja ne može da se suoči s Mračnim.
Plameni dečak! A eto, i Semirhag joj se i dalje protivi. Kecuejn je izgarala od želje da uđe u sobu i da se suoči s tom ženom, ali Merisa je postavila baš ista pitanja koja bi joj i Kecuejn uputila, pa ništa nije uradila. Koliko će ugled koji Kecuejn ima među ostalim Aes Sedai ostati netaknut ako se pokaže jednako nemoćnom kao ostale?
Serena opet progovori.
„Aes Sedai, ne bi trebalo da se tako ponaša prema njima“, spokojnim glasom kaza Serena.
„Aes Sedai?“, kroz smeh odgovori Semirhag. „Zar vas nije sramota što koristite taj izraz kako biste opisale sebe? To je kao da se stene naziva vukom!“
„Možda ne znamo baš sve, priznajem, ali...“
„Ne znate vi ništa“, odgovori Semirhag. „Vi ste deca koja se igraju roditeljskim igračkama."
Kecuejn kažiprstom zalupka po šolji. Opet ju je pogodila sličnost između nje i Semirhag - i opet se zbog te sličnosti uznemirila.
Krajičkom oka ugleda jednu vitku služavku kako se penje uz stepenište i nosi tanjir pasulja i barene cvekle, Semirhagin ručak. Zar je već vreme? Serena već tri sata ispituje Izgubljenu, ali za sve to vreme ni do čega nije došlo. Služavka priđe i Kecuejn joj mahnu da uđe.
Trenutak kasnije, poslužavnik tresnu o pod. Kecuejn na taj zvuk skoči i prigrli saidar, pa skoro ulete u sobu - ali pokoleba se na Semirhagin glas.
„Neću to da jedem", izjavi Izgubljena, u potpunosti vladajući sobom, kao i obično. „Dojadile su mi vaše splačine. Donećete mi nešto prikladno."
„Ako ti donesemo", začu se Serenin glas, koja je očigledno pokušavala da ugrabi ma kakvu prednost, „hoćeš li da odgovaraš na naša pitanja?"
„Možda", odgovori Semirhag. „Videćemo da li ću biti raspoložena."
Zavlada muk, a Kecuejn pogleda ostale žene u hodniku, koje su sve skočile na onaj tresak, mada nisu mogle da čuju glasove. Pokaza im da sednu.
„Idi i donesi nešto drugo", naredi Serena služavki u sobi. „I pošalji nekoga da ovo očisti." Vrata se otvoriše, pa se brzo zatvoriše kada sluškinja žurno izađe odatle.
Serena nastavi: „Ovo sledeće pitanje, ono će odrediti hoćeš li zapravo dobiti taj ručak ili ne.“ Premda je govorila odlučno, Kecuejn je u Sereninim rečima jasno čula užurbanost. Onaj iznenadni pad poslužavnika sa hranom očigledno ju je iznenadio i uplašio. Sve su tako plahovite kada su u blizini Izgubljene. Ne ponašaju se ponizno, ali ipak pokazuju izvesnu meru poštovanja prema Semirhag. A kako da ne pokazuju? Ona jeste legenda. Čovek ne može da priđe takvom jednom stvorenju - jednom od najgorih bića koja su ikada postojala - a da ne oseća makar neku meru strahopoštovanja.