Meru strahopoštovanja...
„U tome je naša greška", prošapta Kecuejn. Trepnu, pa se okrenu i otvori vrata koja su vodila u sobu. Semirhag je stajala u središtu male odaje. Bila je uvezana Vazduhom, a ta tkanja su verovatno bila izatkana u trenu kada je bacila svoj poslužavnik. Mesingani tanjir bio je prevrnut na podu, a stare daske natapale su se pasuljem. U toj prostoriji nije bilo prozora; nekada je bila ostava, sada pretvorena u „ćeliju", da se u njoj čuva Izgubljena. Serena - tamne kose u mnoštvu sitnih, đinđuvama ukrašenih pletenica, prelepog lica koje je pokazivalo iznenađenje zbog upada - sedela je u stolici ispred Semirhag. Njen Zaštitnik Vitalijen, širokih ramena i mrkog lica, stajao je u uglu.
Semirhagina glava nije bila vezana, pa joj pogled polete prema Kecuejn.
Kecuejn se sada obavezala; sada mora da se suoči s tom ženom. Srećom, to što namerava ne zahteva mnogo istančanosti. Sve se svodi na jedno pitanje: kako bi Kecuejn mogla da slomi samu sebe? Odgovor je zapravo lak, sada kada joj je sinuo.
„Ah“, izusti Kecuejn, kao da nema vremena za gubljenje. „Vidim da dete neće da jede. Serena, pusti tkanje."
Semirhag izvi obrve i zinu da se izrugne, ali čim Serena pusti svoja tkanja Vazduha, Kecuejn zgrabi Semirhag za kosu i laganim pokretom stopala izbi toj ženi tle pod nogama i baci je na pod.
Možda je trebalo da koristi Moć, ali osećala je da je prikladno da to uradi sopstvenim rukama. Pripremila je nekoliko tkanja, mada joj ona verovatno neće biti potrebna. Premda je Semirhag visoka, zapravo je vitke građe kao vrbov prut, a Kecuejn je uvek bila više zdepasta nego vitka. Sem toga, Izgubljena je delovala potpuno zgranuto Kecuejninim ponašanjem prema njoj.
Kecuejn kleknu jednim kolenom toj ženi na leđa, pa joj gurnu lice u prosutu hranu. „Jedi“, kaza. „Ne odobravam bacanje hrane, dete, naročito ne u ova vremena."
Semirhag besno zagrca, pa izgovori nekoliko rečenica za koje je Kecuejn samo pretpostavljala da su psovke, mada nijednu od njih nije prepoznala. Njihovo značenje je verovatno davno izgubljeno. Psovke su ubrzo stale i Semirhag se smirila. Nije se batrgala. Ne bi ni Kecuejn, pošto bi to samo škodilo njenom ugledu. Semirhagina moć kao zatočenice potiče od straha i poštovanja koje Aes Sedai osećaju prema njoj. Kecuejn to mora da promeni.
„Molim te, tvoju stolicu", obrati se Sereni.
Bela je potpuno zgranuto stajala. Isprobale su sve vrste mučenja koja im je Al’Tor dopustio, ali svako od tih mučenja odavalo je poštovanje. Ponašaju se prema Semirhag kao prema opasnoj sili i neprijatelju dostojnom poštovanja. To samo podstiče njemu uobraženost.
„Hoćeš li da jedeš?" upita Kecuejn.
„Ubiću te“, smireno odvrati Semirhag. „Ubiću te prvu pred svim ostalima. Nateraću ih da slušaju tvoje vriske."
„Shvatam", odgovori Kecuejn. „Serena, idi reci onim trima sestrama napolju da uđu u sobu." Zamišljeno zastade. „Takođe, videla sam neke služavke kako čiste sobe na drugoj strani hodnika. Molim te, pozovi i njih."
Serena klimnu, pa izjuri iz prostorije. Kecuejn sede u stolicu, pa izatka niti Vazduha i diže Semirhag. Elza i Erijan baciše poglede unutra, delujući veoma radoznalo. Onda uđoše, pa Serena uđe za njima. Nekoliko trenutaka kasnije, u sobu uđe Dejđin, a pratilo ju je petoro slugu: tri Domanke s povezanim keceljama, jedan mršav muškarac prstiju smeđih od premazivanja brvana i jedan dečak koji je služio kao potrčko. Odlično.
Kada uđoše, Kecuejn nitima Vazduha prebaci Semirhag sebi preko kolena - a onda krenu da tuče Izgubljenu.
Semirhag je najpre trpela. Onda je počela da psuje. Onda je stala da preti. Kecuejn je nastavljala, premda je šaka počela da je boli. Semirhagine pretnje pretvoriše se u urlike besa i bola. Služavka s hranom pristigla je usred svega toga, što je samo doprinosilo Semirhaginoj sramoti. Aes Sedai su zgranuto gledale šta se dešava.
„Sad“, kaza Kecuejn nakon nekoliko trenutaka, prekidajući jedan od Semirhaginih urlika bola. „Hoćeš li da jedeš?“
„Naći ću sve koje si ikada volela", kaza joj Izgubljena, sa suzama u očima. „Nahraniću ih jedne drugima dok ti gledaš. Ja ću...“
Kecuejn coknu i opet krenu da je tuče. Gomila posmatrača u sobi zapanjeno je gledala šta se dešava, ostavši bez reči. Semirhag zaplaka - ne od bola, već od poniženja. To je ključ. Semirhag se ne može poraziti pomoću bola ili ubeđivanja - već samo uništavanjem njenog ugleda, što je za nju strasnije od ma kakve kazne. Baš kao što bi bilo strašno za Kecuejn.
Nakon nekoliko minuta Kecuejn prestade da je tuče i pusti tkanja koja su sprečavala Semirhag da se mrda. „Hoćeš li da jedeš?“, upita.
„Ja...“
Kecuejn diže ruku, a Semirhag samo što joj ne skoči s krila i na sve četiri se zakoprca preko poda i stade da jede pasulj.
„Ona je osoba", kaza Kecuejn, gledajući ostale. „Obična osoba, baš kao svi mi. Ona ima tajne, ali svaki dečak može da ima tajne koje ne želi da saopšti drugima."
Kecuejn ustade i pođe ka vratima, pa zastade pored Serene, koja je opčinjeno gledala Izgubljenu kako jede pasulj s poda. „Možda bi ti bilo pametno da počneš da nosiš četku za kosu sa sobom", dodade Kecuejn. „Ovo od maločas ume da bude gadno za ruke."
Serena se nasmeši. „Da, Kecuejn Sedai."
Sad, pomislila je Kecuejn, izlazeći iz sobe, šta da radim sa Al’Torom?
„Milostivi", kaza Grejdi, trljajući lice oprljeno suncem i vetrom, „mislim da ne razumeš."
„Onda mi objasni", reče mu Perin. Stajao je na padini i gledao ogroman skup izbeglica i vojnika. Raspareni šatori najrazličitijih oblika - smeđi šiljati aijelski šatori; raznobojni veliki kairhijenski; obični šatori na dve vode - dizali su se kako su ljudi pripremali da prenoće.
Kao što se i nadao, Šaidoi nisu pošli u poteru za njima. To je Perinovoj vojsci omogućilo da se povuče, mada su mu izviđači saopštili da su Šaidoi sada krenuli da istražuju grad. Bilo kako bilo, to znači da Perin ima vremena. Vremena da se odmori, vremena da se lagano povuče, i vremena - bar se nadao - da pomoću kapija premesti većinu izbeglica.
Svetlosti, ali mnogo ih je. Na hiljade i hiljade ljudi - i pravi je košmar dovesti ih u red. Poslednjih nekoliko dana sve vreme je bio zauzet beskrajnom bujicom žalbi, prigovora, presuda i hartija. Otkud Balveru toliko hartije? To izgleda zadovoljava mnoge ljude koji dolaze pred Perina. Presude i rešenja njima deluju daleko zvaničnije kada su ispisane. Balver je kazao da će Perinu biti potreban pečat.
Sav taj posao skretao mu je misli, što je bilo dobro. Ali Perin je dobro znao da neće moći da još dugo gura u stranu svoje muke. Rand ga vuče ka severu. Perin mora da pođe u Poslednju bitku. Ništa drugo nije važno.
Ali opet, baš ta njegova usredsređenost - zanemarivanje svega sem svog cilja - bila je uzrok mnogih nevolja prilikom njegove potrage za Failom. Nekako mora da nađe ravnotežu. Mora odlučiti da li želi da predvodi te ljude. Mora sklopiti nekakav mir s vukom u sebi, sa zveri koja divlja kada on krene u boj.
Ali pre nego što bude mogao da uradi bilo šta od svega toga, moraće da vrati izbeglice kućama. To se pokazalo teškim poduhvatom. „Grejdi, imao si vremena da se odmoriš“, reče mu Perin.
„Iznurenost je samo jedan deo svega toga, milostivi", kaza mu Grejdi. „Mada, iskren da budem, i dalje se osećam kao da bih mogao da spavam nedelju dana."
Zaista deluje iznureno. Grejdi je stamen čovek, s licem seljaka i s naravi seljaka. Perin bi pre imao poverenja u tog čoveka da izvrši svoju dužnost nego u većinu velmoža koje poznaje. Ali i Grejdi ima ograničenja. Šta čoveku toliko usmeravanje čini? Grejdi je dobio velike podočnjake, a lice mu je bilo ubledelo uprkos preplanuloj koži. Mada još mlad, počeo je da sedi.