Svetlosti, previše sam zloupotrebljavao ovog čoveka, pomislio je Perin. I njega i Niejlda. To je bila još jedna posledica Perinove tvrdoglavosti i on je počeo to da uviđa. Ono što je učinio Aramu, to što je dozvolio onima oko sebe da budu bez njegovog vodstva... Moram da ispravim ovo. Moram naći neki način da se pobrinem za sve to.
Ako to ne učini, možda i ne stigne do Poslednje bitke.
„Evo u čemu je stvar, moj lorde.“ Grejdi se opet počeša po bradi, posmatrajuči tabor. Različite grupe, Majenci, Alijandrina garda, Dvorečani, Aijeli, izbeglice iz raznih gradova - svi su bili u odvojenim logorima, u sopstvenim prstenovima. „Ima nekih stotinu hiljada ljudi koji moraju da se vrate kućama. A to su oni koji i žele da idu. Mnogi kažu da se osećaju bezbednije kada su ovde, s tobom. “
„Mogu da zaborave na ono što oni žele“, odvrati Perin. „Mesto im je s njihovim porodicama."
„A šta je sa onima čije su porodice u seanšanskim zemljama?" Grejdi slegnu ramenima. „Pre nego što su zavojevači došli, mnogi od tih ljudi bili bi srećni da se vrate svojim domovima. Ali sada... Pa, stalno pričaju o tome da bi da ostanu tamo gde ima hrane i gde neko može da im pruži zaštitu."
„I dalje možemo da pošaljemo drugde one koji žele da idu", primeti Perin. „Biće nam lakše da putujemo bez njih."
Grejdi odmahnu glavom. „U tome je stvar, milostivi. Tvoj čovek, Balver, dao nam je račun. Ja mogu da otvorim dovoljno veliku kapiju da recimo dvojica mogu da prođu istovremeno. Ako sračunaš da im je potreban jedan tren da prođu... Pa, biće potrebni sati i sati za sve njih. Ne znam tačan broj, ali on je tvrdio da je to posao koji bi trajao danima. A još je rekao da je njegova procena verovatno previše vedra. Milostivi, koliko sam umoran - jedva da bih mogao sat vremena držati kapiju otvorenu."
Perin stisnu zube. Moraće sam uzeti te brojke od Balvera, ali muči ga neki osećaj da će se ispostaviti kako je Balver u pravu.
„Onda nastavljamo da marširamo", reče Perin. „Ka severu. Svakoga dana ti i Niejld otvarajte kapije i vraćajte neke od tih ljudi kućama. Ali nemojte da se izmirujete."
Grejdi klimnu, očiju praznih od iscrpljenosti. Možda bi najbolje bilo da sačeka nekoliko dana pre nego što otpočne s tim. Perin klimnu glavom Predanom u znak da može da se povuče, a Grejdi strča nazad u logor. Perin ostade na padini, gledajući razne delove tabora dok su se ljudi spremali za večeru. Kola u središtu logora behu natovarena hranom, a njega je mučila bojazan da će se ta hrana potrošiti pre nego što stigne do Andora. Ili da obiđe Andor i pođe u Kairhijen? Tamo je poslednji put video Randa, mada bi na osnovu svojih prikaza o njemu rekao da taj čovek nije ni u jednoj ni u drugoj zemlji. Čisto sumnja da bi ga kraljica Andora dočekala raširenih ruku, nakon glasina o njemu i onom plamenom barjaku Crvenog orla.
Perin je za sada tu muku ostavio po strani. Tabor kao da se skrasio. Svaki prsten šatora poslao je predstavnike do središnjeg skladišta hrane kako bi dobili koliko im sleduje za to veče. Svaka skupina bila je zadužena za pripremu svojih obroka; Perin je samo nadgledao raspodelu potrepština. Razaznao je komornika - jednog Kairhijenjanina po imenu Bavin Rokšo - kako stoji na jednim kolima i razgovara sa svakim predstavnikom ponaosob.
Zadovoljan onim što vidi, Perin krenu da se vrati u tabor, prolazeći kroz kairhijenske šatore na putu do svojih, koji su bili podignuti među dvorečanskim.
Sada je svoje izoštreno čulo prihvatao zdravo za gotovo. To izoštravanje čula došlo je kada su mu oči požutele. Većina ljudi oko njega kao da više ne primećuje te njegove oči, ali svaki put kada bi nekoga upoznao, stigao bi oštar podsetnik na to. Na primer, većina kairhijenskih izbeglica zastajkivala je dok su podizali šatore. Gledali su ga dok je prolazio i šaputali: „Zlatooki.“
Nije preterano voleo to ime. Ajbara je prezime njegove porodice i on ga ponosno nosi. On je jedan od tek nekolicine preživelih koji mogu da ga prenesu na svoje potomke. Troloci su se postarali za to.
On baci pogled na obližnju skupinu izbeglica, a oni se žurno vratiše pobijanju kočića za šatore. Dok su to činili, Perin prođe pored dvojice Dvorečana - Toda al’Kara i Džorija Kongara. Oni ga ugledaše i pozdraviše ga prinoseći pesnice srcima. Za njih Perin Zlatooki nije neko koga se valja plašiti, već čovek kog treba poštovati - mada i dalje šapuću o onoj noći koju je proveo u Berelajninom šatoru. Perin bi žarko želeo da može pobeći od senke tog događaja. Ljudi su i dalje bili puni poleta od svoje pobede nad Šaidoima, ali nije bilo tako davno kada se Perin osećao kao da nije dobrodošao među njima.
Ipak, izgleda da su makar ta dvojica za sada zaboravili na to nezadovoljstvo. Umesto toga - pozdravih su ga. Zar su zaboravili da je Perin odrastao s njima? Šta je sa svim onim trenucima kada se Džori izrugivao Perinovom sporom govoru, ili kada je svraćao do kovačnice da se hvali zbog devojaka od kojih je uspeo da ukrade poljubac?
Perin samo klimnu u znak odgovora. Nema svrhe otkopavati prošlost, a naročito ne nakon što je njihova odanost „Perinu Zlatookom“ pomogla da se Faila oslobodi. Mada, dok je odlazio od njih, njegove uši obdarene preoštrim sluhom začule su kako njih dvojica čavrljaju o bici, koja se odigrala pre svega nekoliko dana, i svojoj ulozi u njoj. Jedan od njih još nije očistio čizme. Verovatno i ne primećuje krvavo blato na njima.
Perin se ponekad pita jesu li njegova čula uopšte bolja od čula ostalih ljudi. On samo primećuje ono što ostali zanemaruju. Kako mogu da ne osete onaj miris krvi? I svež vazduh koji dopire od planina na severu? Sa sobom nosi miris doma, mada se oni nalaze mnogo liga od Dve Reke. Ako i drugi nađu vremena da sklope oči i obrate pažnju, hoće li moći da osete mirise koje on oseća? Ako otvore oči i pobliže pogledaju svet oko sebe, da li bi ti ljudi i svoje oči zvali „oštrim" kao što zovu Perinove?
Ne. To on samo umišlja. Njegova čula jesu bolja. Promenilo ga je njegovo bratimljenje s vukovima. Na to već duže nije pomislio - bio je previše usredsređen na Failu. Ali više nije onoliko opsednut svojim očima. One su deo njega. Nema svrhe da zbog toga gunđa.
Ali onaj bes koji ga je ispunio kada se borio... onaj gubitak vlasti nad sobom. To ga sve više i više brine. Prvi put je to osetio one davne noći kada se borio protiv Belih plaštova. Perin neko vreme nije ni znao je li vuk ili čovek.
A sada - za vreme jedne od svojih skorašnjih poseta vučjem snu - pokušao je da ubije Skakača. Smrt u vučjem snu je konačna. Perin se tog dana skoro izgubio. Razmišljanje o tome probudilo je u njemu stare strahove, strahove koje je potisnuo. Strahove u vezi sa čovekom zatvorenim u kavezu, koji se ponaša kao vuk.
Nastavio je stazom koja je vodila ka njegovom šatoru, usput donoseći neke odluke. Rešeno je jurio za Failom, izbegavajući vučji san baš kao što je izbegavao i sve svoje odgovornosti. Tvrdio je da ništa drugo nije bitno. Ali dobro je znao da je istina daleko teža. Usredsredio se na Failu što je toliko voli, ali i zbog toga što je mu je tako bilo zgodno. Njeno spasavanje bilo mu je izgovor da izbegava stvari kao što su njegova nelagoda koju oseća prema vodstvu i zamućeno primirje između njega i vuka u njemu.
Failu je spasao, ali mnogo šta i dalje nije onakvo kakvo bi trebalo da bude. Odgovori na ta pitanja možda se kriju u njegovim snovima. Vreme je da im se vrati.
18
Poruka u žurbi
Sijuan se ukoči - s kotaricom prljavog rublja na boku - istog trena kada uđe u logor Aes Sedai. Ovoga puta, to je bilo njeno rublje. Napokon je shvatila da ne mora da pere i svoje i Brinovo. Zašto polaznice ne bi uložile malo vremena u pranje njenih stvari? U poslednje vreme svakako ih ima i više nego dovoljno.