„A u Kuli sve su uši radoznale."
„Upravo tako, Sijuan Sedai", nasmeši se Šarina.
Lelejna je htela da od tog zasedanja napravi pometnju - htela je da polaznice slušaju o čemu se priča i da se sve sestre u taboru priključe raspravi. Zašto? I zašto joj Šarina saopštava ta svoja razmišljanja, koja nimalo ne pristaju jednoj polaznici?
Odgovor je očigledan. Što se žene u logoru osećaju ugroženije - što su više pod pretnjom od Elaide - to je nečijoj čvrstoj ruci lakše da ugrabi vlast. Mada su sestre sada uvređene zbog pukog gubitka strogo čuvane tajne, ubrzo će shvatiti isto ono što je Sijuan već uvidela, istu tu opasnost. Ubrzo će zavladati strah. Briga. Strepnja. Opsada nikada neće uroditi plodom, sada kada Aes Sedai između bedema mogu da Putuju kud god žele i kada god žele. Brinova vojska i mostovi postali su potpuno beskorisni.
Sem ako Sijuan ne greši, Lelejna će se postarati da sve ostale uvide posledice tog događaja.
„Ona želi da budemo prestravljene", kaza Sijuan. „Želi nevolju." To je baš pametno. Trebalo je da Sijuan to predvidi. Činjenica da nije predvidela - i činjenica da nije ni naslutila Lelejnine namere - takođe nagoveštava nešto važno. Ta žena možda ne veruje Sijuan onako duboko kako se to na prvi pogled činilo. Plamen ga spalio!
Ona pogleda Šarinu. Sedokosa žena je strpljivo stajala i čekala da Sijuan promisli o onome što joj je otkrila.
„Zašto si mi sve to ispričala?", upita Sijuan. „Što se tebe tiče, ja sam Lelejnin čankoliz."
Šarina izvi obrvu. „Molim te, Sijuan Sedai. Ove oči nisu slepe, a vide ženu koja se silno trudi da raznim stvarima zaokupi Amirlinine neprijatelje."
„Dobro", odgovori Sijan. „Ali svejedno se izlažeš opasnosti zarad male nagrade."
„Male nagrade?" upita Šarina. „Izvini, Sijuan Sedai, ali šta misliš kakva će me sudbina zadesiti ako se Amirlin ne vrati? Ma šta sada pričala, sve mi osećamo šta Lelejna Sedai zaista misli."
Sijuan se pokoleba. Mada Lelejna sada izigrava Egveninu vernu pobornicu, ne tako davno bila je, baš kao sve ostale, nezadovoljna prestarim polaznicama. Malo njih voli kada se običaji menjaju.
Sada kada su nove polaznice upisane u knjigu, biće veoma teško izbaciti ih iz Kule. Ali to ne znači da će Aes Sedai nastaviti da prihvataju starije žene. Sem toga, postoje dobri izgledi da će Lelejna - ili ko god da završi kao Amirlin Tron - naći načina da odloži ili poremeti napredak žena koje su prihvaćene za polaznice protivno običajima. Među njih se svakako ubraja i Šarina.
„Obavestiću Amirlin o tvojim delima", reče Sijuan. „Bićeš nagrađena."
„Sijuan Sedai, moja nagrada će biti povratak Egvene Sedai. Moli se da bude brz. Čim nas je prihvatila, ispreplela je svoju sudbinu s našim. Nakon onoga što sam videla i što sam osetila, nemam nameru da stajem sa svojom obukom." Žena diže kotaricu. „Pretpostavljam da želiš da ti se ovo opere i vrati?"
„Da. Hvala ti."
„Ja sam polaznica, Sijuan Sedai. To mi je dužnost i zadovoljstvo." Starica se s poštovanjem pokloni i nastavi niz stazu, hodajući korakom po kom bi se reklo da je daleko mlađa.
Sijuan ju je gledala kako odlazi, a onda zaustavila još jednu polaznicu. Još jedna poruka Brinu. Za svaki slučaj. Požuri devojko, u mislima se obratila Egveni, bacajući pogled ka tornju Bele kule. Šarina nije jedina čija je sudbina isprepletena s tvojom. Sve si nas uplela u tu svoju mrežu.
19
Potezi
Haos. Čitav svet je u haosu. Tuon je stajala na balkonu svoje prijemne dvorane u palati u Ebou Daru ruku sklopljenih iza leđa. U dvorištu palate - kamenja okrečenog u belo, baš kao što je bio slučaj s mnogim površinama u gradu - skupina altarskih oružnika u crnom i zlatnom uvežbavala je vojne položaje pod budnim pogledima dvojice svojih zapovednika. Iza njih se uzdizao grad, belih kupola obrubljenih bojama koje su se širile preko visokih belih tornjeva.
Red. Tu, u Ebou Daru, vlada red - čak i na poljima prekrivenim šatorima i kolima ispred grada. Seanšanski vojnici obilazili su grad i čuvali mir; ima planova da se Rahad očisti. To što je neko siromašan nije razlog - niti izgovor - da se živi u bezakonju.
Taj grad je sada samo sićušan, sićušan džep reda u svetu koji je zahvatila bura. Sada kada je carica poginula, i Seanšan je u građanskom ratu. Korin je otpočeo, ali ponovno osvajanje zemalja Artura Hokvinga napreduje veoma sporo, pošto ga na istoku usporava Ponovorođeni Zmaj, a na severu domanske vojske. I dalje je čekala na vesti o poručniku-generalu Turanu, ali znamenja nisu dobra. Galgan tvrdi da će možda biti iznenađena ishodom, ali Tuon je videla crnu golubicu onog sata kada je obaveštena o okolnostima u kojima se Turan našao. Znamenje je bilo jasno. Neće se vratiti živ.
Haos. Baci pogled u stranu, gde je verni Kejrid stajao u svom debelom oklopu, obojenom u krvavocrveno i tamnozeleno, bezmalo crno. On je visok, četvrtastog lica skoro jednako tvrdog kao oklop koji nosi na sebi. Toga dana s njim je bilo čak dvadesetak pripadnika Mrtve straže - dana po Tuoninom povratku u Ebou Dar - skupa sa šest ogijerskih Baštovana, a svi su stajali duž zidova te prostorije visoke tavanice i belih stubova. Kejrid je osetio haos i nije nameravao da opet dozvoli da ona bude oteta. Haos je najopasniji kada čovek pretpostavi šta taj haos može a šta ne može da zahvati. Tu, u Ebou Daru, haos se pokazao u obličju jedne strane namerene da Tuon oduzme život.
Otkad je prohodala, izbegavala je pokušaje ubistva i sve ih je preživela. Predviđala ih je. Na neki način, ti pokušaji ubistva su je podsticali. Kako čovek da zna da je moćan ako niko ne šalje plaćene ubice da ga umore?
Ali Surotina izdaja... Zaista je posredi haos, kada se ispostavi da je vođa Prethodnika zapravo izdajica. Vraćanje sveta u red biće veoma, veoma teško. Možda nemoguće.
Tuon se ispravi. Mislila je da još mnogo godina neće postati carica - ali izvršiće svoju dužnost.
Okrenu se od balkona i vrati u prijemnu odaju, kako bi se suočila s gomilom ljudi koji su je čekali. Baš kao i ostali pripadnici Krvi, obraze je umrljala pepelom kako bi pokazala žaljenje zbog gubitka carice. Tuon nije osećala preterano veliku naklonost prema svojoj majci, ali naklonost prema carici nije ni potrebna. Ona pruža red i poredak. Tuon je počela da shvata koliko su te stvari važne tek kada je to breme palo na njena pleća.
Odaja je bila široka i pravougaona, obasjana svećnjacima postavljenim između stubova i jarkim sunčevim svetlom koje je dopiralo kroz otvoreni balkon iza nje. Tuon je naredila da se tepisi uklone iz te prostorije, pošto je više volela da gleda jarkobele pločice. Tavanica je bila oslikana muralom na kom su bili prikazani ribari na moru, s galebovima kako lete kroz prozračan vazduh, a zidovi su bili blago plavi. Skupina od deset da’kovejl klečala je ispred svećnjaka s Tuonine desne strane. Bili su oskudno odeveni, čekajući na zapovest. Surot nije među njima. Mrtva straža motri na nju, barem dok joj ne izraste kosa.
Čim Tuon uđe u sobu, svi prisutni niskog roda padoše na kolena i pokloniše se do zemlje. Oni koji su pripadali Krvi kleknuše i pognuše glave.
Preko puta da’kovejl, na drugoj strani dvorane, Lanela i Melitena klečale su u haljinama ukrašenim srebrnim munjama na crvenim suknjama. Njihove povezane damane klečale su lica pribijenih uz pod. Tuonina otmica bila je nepodnošljiva za nekoliko damana; za vreme njenog odsustva, neutešno su ridale.
Njena naslonjača u kojoj je primala posete bila je manje-više jednostavna. Drveno sedište s crnim somotom na rukonaslonima i naslonu za leđa. Sela je, u pletenoj haljini najtamnije morskoplave boje, a beli plašt se vijorio iza nje. Cim sede, svi u prostoriji ustaše - sem da’kovejl, koji su ostali da kleče. Selukija ustade i priđe stolici, pa stade pored nje. Njena zlatna kosa bila joj je s desne strane upletena u pletenicu, dok joj je leva strana glave bila izbrijana. Nije nosila pepeo, pošto ne pripada Krvi, ali beo povez na njenoj ruci bio je znak da i ona - baš kao čitavo carstvo - žali zbog gubitka carice.