Juril, Tuonin pisar i u tajnosti njena Ruka, priđe i stade s druge strane stolice. Mrtva straža okruži je gotovo neprimetno, a njihovi tamni oklopi zablistaše na sunčevoj svetlosti. U poslednje vreme ponašaju se krajnje zaštitnički prema njoj. Uzevši u obzir ono što se u poslednje vreme dogodilo, nimalo ih ne krivi.
Evo me, pomislila je Tuon, okružena svom svojom moći - s damanama na jednoj i Mrtvom stražom na drugoj strani. Ali ne osećam se ništa bezbednije nego kada sam bila s Metrimom. Baš je čudno to što se u njegovom društvu osećala bezbedno.
Tačno ispred nje, obasjani svetlošću koja je dopirala kroz otvoreni balkon iza, bila je okupljena Krv, a najviši među njima bio je kapetan-general Galgan. Toga dana bio je u oklopu, sa oklopnim prsnikom obojenim u tamnoplavo, toliko tamno da je bezmalo delovalo kao da je crno. Njegova brašnasta bela kosa dizala se u čelenku, dok mu je glava sa strana bila izbrijana. Kosa mu je bila upletena sve do ramena, jer on pripada Visokoj krvi. S njim su bila i dva pripadnika niske Krvi - barjaktar-general Nađira i barjaktar-general Jamada - kao i nekoliko niskorodnih zapovednika. Strpljivo su čekali, pazeći da ne gledaju Tuon u oči.
Nekoliko koraka iza njih, stajali su drugi pripadnici Krvi, kako bi posvedočili njenim delima. Predvodili su ih vižljasti Faverd Notiš i Amenar Šumada, kiselog izraza lica. Bih su važni - dovoljno važni da budu opasni. Surot svakako nije jedina koja u tim vremenima uviđa kako joj se pružaju prilike. Ako Tuon padne, onda gotovo svako može da postane carica. Ili car.
Rat u Seanšanu neće se brzo okončati, ali kada se okonča, pobednik će se nesumnjivo uzdići na Kristalni presto. A onda će Seanšansko carstvo imati dvoje vođa, razdvojenih okeanom, ali ujedinjenih u želji da jedno drugo pokore. Ni jedan ni drugi vođa ne mogu da dopuste da onaj drugi ostane u životu.
Red, pomislila je Tuon, kuckajući noktom lakiranim u plavo po crnom drvetu svog rukonaslona. Red mora da zrači iz mene. Podariću miran vazduh onima koje je zahvatila oluja.
„Selukija je moj Istinozborac“, obznani ona prostoriji. „Neka to bude znano među Krvi.“
Ta izjava je bila očekivana. Selukija nakloni glavu u znak prihvatanja dužnosti, mada nije želela nikakvo nameštenje, sem da služi i štiti Tuon. Taj položaj neće je dočekati s dobrodošlicom - ali takođe je poštena i neposredna; biće izvrstan Istinozborac. Tuon bar ovoga puta može biti sigurna kako njen Istinozborac nije jedna od Izgubljenih.
Znači li to da veruje u Falendrinu priču? Ta priča je neverovatna; zvuči kao jedna od Metrimovih kitnjastih pripovesti o izmišljenim stvorenjima koja vrebaju u mraku. Opet, ostale sul’dam i damane potvrdile su Falendrinu priču.
Izgleda da su bar neke činjenice jasne. Anat je radila sa Surot. Surot je - nakon izvesnog ubeđivanja - priznala da se susrela s jednim od Izgubljenih. Ili makar misli da se susrela. Nije znala da je taj Izgubljeni zapravo Anat, ali izgleda da je to saznanje smatrala uverljivim.
Bez obzira je li zaista Izgubljena ili nije, Anat se susrela s Ponovorođenim Zmajem, oponašajući Tuon. A onda je pokušala da ga ubije. Red, pomislila je Tuon, pazeći da joj lice ostane bezizražajno. Ja predstavljam red.
Tuon oštro pokaza Selukiji, koja je i dalje bila Tuonin Glas - i njena senka - čak i s novim odgovornostima i dužnostima Istinozborca. Kada naređuje onima koji su daleko ispod nje, Tuon će reči najpre preneti Selukiji, a ova će ih izgovoriti.
„Od tebe se traži da ga pozoveš da uđe“, obrati se Selukija jednom da’kovejl koji je bio pored prestola. On se pokloni do zemlje i dodirnu čelom pod, pa žurno ode na kraj velike prostorije i otvori vrata.
Beslan, kralj Altare i Visoko sedište kuće Micobar, bio je vitak mladić crnih očiju i kose. Put mu je bila maslinasta, što je za Altarce bilo uobičajeno, ali počeo je da nosi odeću kakvu Krv voli da nosi: široke žute pantalone i kaput visokog okovratnika koji mu je sezao samo do nedara, a ispod njega žutu košulju. Krv je napravila prolaz niz sredinu prostorije, a Beslan je spuštenog pogleda prošao tuda. Stigavši do prostora ispred prestola predviđenog za klanjanje, pao je na kolena, pa se duboko poklonio. Slika i prilika vernog podanika, ako se izuzme tanka zlatna kruna na njegovoj glavi.
Tuon pokaza nešto Selukiji.
„Rečeno ti je da ustaneš“, kaza Selukija.
Beslan ustade, mada mu je pogled i dalje bio spušten. Dobar je glumac.
„Kći Devet meseca izražava saučešće u tvom gubitku", reče mu Selukija.
„Upućujem joj isto to kada je reč o njenom gubitku", odgovori on. „Moj bol je tek sveća naspram velike buktinje koju seanšanski narod oseća.“
Previše je ponizan. On je kralj; ne mora tako duboko da se klanja. Ravan je mnogima koji pripadaju Krvi.
Skoro da je mogla poverovati kako je samo pokoran pred ženom koja će ubrzo postati carica - ali predobro poznaje njegovu narav, kako preko uhoda, tako i iz glasina.
„Kći Devet meseca želi da čuje razlog što si prestao da držiš dvor“, kaza Selukija, gledajući kako se Tuonine šake pokreću. „Nalazi da je onespokojavajuće to što narod ne može da priđe svom kralju. Smrt tvoje majke bila je tragična koliko i iznenađujuća, ali potreban si svom kraljevstvu.“
Beslan se pokloni. „Molim te, reci joj da nisam smatrao prikladnim da se uzdignem iznad nje. Nisam siguran kako da se ponašam. Nije mi bila želja da uvredim."
„Jesi li siguran da je to pravi razlog?" kaza Selukija kao Glas. „Da nije možda posredi to što pripremaš pobunu protiv nas, pa nemaš vremena za druge dužnosti?"
Beslan oštro diže pogled i razrogači oči. „Vaše veličanstvo, ja...“
„Više ne moraš da lažeš, dete Tilinino“, neposredno mu se obrati Tuon, što učini da se kroz okupljenu Krv pronesu uzdasi iznenađenja. „Znam šta si ispričao generalu Habidžeru i svom prijatelju lordu Malalinu. Znam za potajne sastanke u podrumu tri zvezde. Sve to znam, kralju Beslane."
Prostorijom zavlada muk. Beslan na tren pognu glavu. A onda, iznenađujuće, ustade na noge i pogleda je pravo u oči. Nikada ne bi pomislila da taj povučeni mladić ima hrabrosti za tako nešto. „Neću dopustiti da moj narod..."
„Da sam na tvom mestu, držala bih jezik za zubima", prekide ga Tuon. „Svejedno stojiš na živom pesku."
Beslan se pokoleba. Videla je pitanje u njegovim očima. Da li ona to namerava da ga pogubi? Da sam nameravala da te ubijem, pomislila je, već bi bio mrtav - a nož ne bi ni video.
„Seanšan je u pometnji", reče Tuon, gledajući ga. On je delovao zgranuto na te njene reči. „O, zar si mislio da ću to zanemariti, Beslane? Neću da zveram u zvezde dok se moje carstvo ruši oko mene. Istina mora biti prihvaćena. Moja majka je mrtva. Nema carice.
Međutim, snage koje Korin ima na raspolaganju više su nego dovoljne da očuvamo svoj položaj na ovoj strani okeana. Uključujući Altaru." Nagnu se napred, pokušavajući da zrači vlašću i odlučnošću. Njena majka je to uvek mogla. Tuon nema majčinu visinu, ali biće joj potreban taj uticaj koji je imala na druge. Ostali moraju da se osećaju bezbednije i sigurnije čim su u njenom prisustvu.
„U ovakva vremena", nastavi Tuon, „ne može se trpeti pretnja pobunom. Mnogi će videti priliku u toj slabosti carstva i njihove zadevice i deobe - ako im se ne stane u kraj - pokazaće se kobnim po sve nas. Stoga moram biti neumoljiva. Krajnje neumoljiva - prema onima koji mi prkose."