„Zašto sam onda", upita Beslan, „i dalje živ?"
„Počeo si da pripremaš svoju pobunu pre nego što se pročulo za događaje u carstvu."
On se zgranuto namršti.
„Pokrenuo si svoju pobunu dok je Surot ovde bila vođa", kaza Tuon, „i dok je tvoja majka još bila kraljica. Otad se mnogo toga promenilo, Beslane. Veoma mnogo. U ovakvim vremenima, moguća su velika postignuća."
„Mora da znaš kako ja ne žudim za vlašću", odvrati Beslan. „Sve što želim je sloboda za moj narod."
„Svesna sam toga", odvrati Tuon i sklopi ruke pred sobom, tako da su joj se lakirani nokti dodirivali a laktovi počivali na rukonaslonima. „I to je drugi razlog zbog kog si još u životu. Pobunio si se ne zbog žudnje za vlašću, već iz čistog neznanja. Neobavešten si, a to znači da se možeš promeniti, ako budeš obavešten kako zaista stoje stvari."
On je zbunjeno pogleda. Spusti pogled, budalo. Ne teraj me da naredim da te izbičuju zbog bezobrazluka! Kao da je čuo njene misli, on skrenu pogled, pa ga spusti. Da, ispravno ga je procenila.
Kako je samo njen položaj klimav! Istina, ima čitave vojske na raspolaganju - ali tako mnogo vojnika je protraćeno zbog Surotine krvoločnosti.
S vremenom će sva kraljevstva sa ove strane okeana morati da kleknu pred Kristalnim prestolom. Svaka marat’damane biće vezana, i svaki kralj ili kraljica zavetovaće se na vernost. Ali Surot je preterano napadala, naročito kada je reč o onoj propasti s Turanom. Stotinu hiljada ljudi izgubljenih u jednoj bici. Ludilo.
Tuon je potrebna Altara. Potreban joj je Ebou Dar. Beslana njegov narod veoma voli. Nabijanje njegove glave na kolac nakon tajanstvene smrti njegove majke... pa, Tuon će imati mir i red u Ebou Daru, ali radije ne bi da povuče sve vojnike s bojnog polja kako bi to postigla.
„Smrt tvoje majke je veliki gubitak", reče Tuon. „Bila je dobra žena i dobra kraljica."
Beslan stisnu usne.
„Možeš da govoriš", kaza mu Tuon.
„Njena smrt... nije objašnjena", reče on. Bilo je očigledno šta želi da kaže.
„Ne znam je li Surot naredila da je ubiju", odgovori Tuon blažim glasom. „Ona tvrdi da nije, ali to je pod istragom. Ako se ispostavi da je Surot iza njene smrti, ti i Altara primičete izvinjenje od prestola lično."
Uzdah se opet pronese krvlju. Ona ih jednim pogledom stiša, pa se opet okrenu da pogleda Beslana. „Smrt tvoje majke jeste veliki gubitak. Ti mora da si svestan da je ona bila verna svojim zavetima."
„Da“, ogorčeno odgovori on. „I odrekla se prestola."
„Ne“, odsečno odbrusi Tuon. „Presto pripada tebi. Ovo je neznanje koje sam spominjala. Ti moraš da predvodiš svoj narod. Narod mora da ima svog kralja. Nemam ni vremena ni želje da tu dužnost vršim umesto tebe.
Pretpostavljaš da seanšanska vladavina nad tvojom domovinom znači da tvoj narod neće imati slobodu. Nije tako. Biće slobodniji, zaštićeniji i moćniji kada prihvati našu vlast.
Ja sam iznad tebe. Ali - je li to baš toliko nepoželjno? Pomoću moći koju Carstvo ima, ti ćeš moći da braniš svoje granice i obilaziš svoje zemlje van Ebou Dara. Pričaš o svom narodu? Pa, naredila sam da se nešto pripremi za tebe.“ Klimnu u stranu, a jedna vretenasta da’kovejl priđe s kožnim povezom za spise.
„U tome ćeš“, reče mu Tuon, „naći spiskove koje su prikupili moji izviđači i stražari. Moći ćeš svojim očima pročitati izveštaje o zločinima počinjenim dok smo zaposedali tvoju zemlju. Imaćeš na raspolaganju i izveštaje i poređenja kako je narod živeo pre Povratka i posle njega.
Verujem da znaš šta ćeš tu videti. Beslane, Carstvo je za tebe veliki izvor. Jedan moćan, moćan saveznik. Neću te vređati nudeći ti prestole koje ne želiš. Namamiću te obećavajući red, hranu i zaštitu za tvoj narod. A sve to za malu cenu - tvoju odanost."
On kolebljivo prihvati spise.
„Nudim ti izbor, Beslane", nastavi Tuon. „Ako želiš, možeš da izabereš pogubljenje. Neću te pretvoriti u da’kovejl. Dozvoliću ti da umreš časno, a biće obznanjeno da si pogubljen zato što si odbio da položiš zakletvu i odabrao da ne prihvatiš seanšansku vlast. Dopustiću to, ako tako želiš. Tvoj narod će znati da si umro prkosno.
Ili možeš da im bolje služiš. Možeš odabrati da živiš. Ako tako učiniš, bićeš uzdignut sve do Visoke krvi. Suočićeš se sa svojim odgovornostima i vladaćeš, kao što je tvom narodu potrebno. Obećavam ti da ja neću upravljati stvarima koje se tiču tvog naroda. Tražiću potrepštine i ljudstvo za svoje vojske, kako i dolikuje, a tvoja reč neće moći da bude jača od moje. Sem toga, tvoja moć u Altari biće potpuna. Niko od Krvi neće imati prava da zapoveda tvojim ljudima, naškodi im ili ih zatoči bez tvoje dozvole.
Prihvatiću i pregledati spisak plemićkih porodica za koje smatraš da ih treba uzdići do niske Krvi, a uzdići ću ne manje od dvadeset tih porodica. Altara će postati trajna stolica carice sa ove strane okeana. U tom slučaju, postaće najmoćnije ovdašnje kraljevstvo. Izbor je tvoj."
A onda se nagnu napred i rasplete prste. „Ali znaj sledeće. Ako rešiš da nam se pridružiš daćeš mi svoje srce, a ne samo svoje reči. Neću ti dozvoliti da zanemaruješ svoje zavete. Pružila sam ti ovu priliku zato što smatram da bi mogao da budeš jak saveznik i mislim da su te drugi naveli na pogrešan put, a možda su za to krive i Surotine opake spletke.
Imaš jedan dan da odlučiš. Dobro razmisli. Tvoja majka je mislila da je ovo najbolji put, a ona je bila mudra žena. Carstvo znači postojanost. Pobuna bi donela samo patnju, glad i beznađe. Beslane, ovo nije vreme da se bude sam.“
Ona se zavali u stolicu a Beslan pogleda spise u svojim rukama. Pokloni se kako bi se povukao, mada su mu pokreti bili isprekidani, kao da je rasejan.
„Možeš da ideš“, obrati mu se ona.
On ustade, ali ne okrenu se da ode. U prostoriji se ni glas nije čuo dok je on zurio u svoje šake i kožne korice sa spisima u njima. Po izrazu njegovog lica njoj je bilo jasno da se bori sam sa sobom. Jedan da’kovejl priđe mu da ga žurno odvede, pošto mu je stavljeno do znanja da je slobodan, ali Tuon diže ruku i zaustavi slugu.
Ona se nagnu napred, a nekoliko pripadnika Krvi premesti se s noge na nogu dok su čekali da vide šta će se desiti. Beslan je samo zurio u tu torbicu. Napokon, rešeno diže pogled. A onda, za divno čudo, opet pade na kolena.
„Ja, Beslan od kuće Micobar, zavetujem se na vernosti i službu Kćeri Devet meseca i preko nje Seanšanskom carstvu od sada pa zauvek, izuzev ako ona odluči da me svojom voljom toga razreši. Moje zemlje i presto su njeni i predajem joj ih u ruke. Tako se zavetujem pred Svetlošću."
Tuon dopusti sebi da se nasmeši. Iza Beslana, kapetan-general Galgan istupi i obrati se kralju. „To nije prikladan način da...“
Tuon ga ućutka pokretom ruke. „Mi tražimo da ovi ljudi prihvate naše običaje, vojskovođo", obrati mu se ona. „Prikladno je da i mi prihvatimo neke njihove." Naravno, ne previše tih njihovih običaja. Ali ona može da zahvali samo svojim dugim razgovorima s gazdaricom Anan na tome što je to shvatila. Seanšani su možda pogrešili kada su naterali ove ljude da polažu seanšanske zakletve na vernost. Metrim je položio te zavete i vrlo lako ih prenebregnuo kada je za to kucnu čas - ali strogo je pazio da održi reč koju je njoj dao, a njegovi ljudi su je uveravali da je on častan čovek.
Baš je čudno da su oni voljni da jedan zavet smatraju višim i značajnijim od drugog. Čudan je to narod, ali ona će morati da ih razume kako bi vladala njima - a moraće da vlada njima kako bi prikupila snagu za povratak u Seanšan.
„Tvoja zakletva mi je po volji, kralju Beslane. Uzdižem te do Visoke krvi i tebi i tvojoj kući darujem vlast nad kraljevstvom Altarom, za sada i zanavek.