„Postavlja se pitanje je li to zaista ostvarivo", proglasi Selukija. Tuon je to baš zanimalo. „Koje je brojno stanje vojnika koje bismo mogli da iskoristimo za takav napad?"
„Ako tome posvetimo sva raspoloživa sredstva?" upita Julan. „Ubeđen sam da bismo mogli za taj napad prikupiti između osamdeset i stotinu to’rakena."
Osamdeset do stotinu to’rakena. Dakle, možda i stotinak vojnika sa opremom, a da ostane mesta da se zarobljene marat’damane dopreme nazad. Tri stotine je popriličan odred za takav napad, ali moraće se kretati brzo i bez mnogo opreme koja bi ih opterećivala, kako ne bi upali u klopku.
„Ako je po volji najvišoj kćeri", reče general Galgan, opet iskoračivši, „ubeđen sam da plan generala Julana ima mnogo prednosti. Nije da u sebi ne sadrži mogućnost za veliki gubitak, ali nikada nam se više neće pružiti takva prilika. Ako se te marat’damane uključe u naš sukob, mogle bi da nas onesposobe. Ako mi dobijemo pristup tom njihovom oružju, ili čak njihovoj sposobnosti da prevaljuju velike udaljenosti... Pa, verujem da je mogućnost da ostanemo bez svih to’rakena u našoj vojsci vredna onoga što ćemo zadobiti."
„Ako je po volji najvišoj kćeri", nastavi general Julan. „Naš plan zahteva primenu dvadeset odreda Nebeskih pesnica - ukupno dve stotine vojnika - i pedeset sul’dam, međusobno povezanih. Mislimo da bi možda bilo prikladno i da se pošalje mali odred Krvonoževa."
Krvonoževi, najbolji pripadnici Nebeskih pesnica, koje su same po sebi vrlo isključiva jedinica. Julan i Galgan su zaista posvećeni tom napadu! Krvonoževi se nikada ne šalju na zadatak ako nije reč o nečemu veoma ozbiljnom, jer se oni sa svojih zadataka ne vraćaju. Njihova dužnost je da ostanu nakon što se Pesnice povuku i da neprijatelju nanesu što je više štete moguće. Ako im pođe za rukom da neke od njih postave u Tar Valon, s naređenjima da pobiju što je više moguće marat’damana...
„Ponovorođeni Zmaj neće dobro primiti taj napad", kaza Tuon Galganu. „Zar on nije u vezi s tim marat’damanama?"
„Po nekim izveštajima", odgovori Galgan. „Drugi izveštaji kažu da im je suprotstavljen, dok treći kažu da su one njegove poslušnice. Naša bedna saznanja u vezi s tim spuštaju mi pogled, najviša kćeri. Nije mi pošlo za rukom da razvrstam laži od istina. Dok ne prikupimo bolje podatke, moramo pretpostavljati najgore - da će ga ovaj napad silno razbesneti."
„A ti i dalje misliš da je napad vredan toga?"
„Da“, bez kolebanja odgovori Galgan. „A ako su te marat’damane u vezi s Ponovorođenim Zmajem, onda imamo još veći razlog da smesta napadnemo, pre nego što on stigne da ih upotrebi protiv nas. Možda će ga napad razbesneti - ali takođe će ga oslabiti, zahvaljujući čemu ćeš ti biti u boljem položaju za pregovore s njim.“
Tuon zamišljeno klimnu. To je nesumnjivo bila teška odluka o kojoj je znamenje govorilo - ali deluje joj veoma očigledno šta da odluči. Ni najmanje nije teško. Sve marat’damane u Tar Valonu moraju da se zarobe i da im se stave povoci, a ovo je izvrsna prilika da se jednim silnim udarcem oslabi sav otpor koji se pruža Svepobedničkoj vojsci.
Ali znamenje ipak govori o teškoj odluci. Ona mahnu Selukiji. „Ima li u ovoj prostoriji nekoga ko ne odobrava ovaj plan?“, upita Glas. „Ikoga ko se buni protiv onoga što su general Julan i njegovi ljudi izneli?“
Pripadnici Krvi u prostoriji međusobno se zgledaše. Beslan bi se možda i usprotivio, ali ostao je da ćuti. Altarci se nisu bunili kada su na njihove marat’damane stavljeni okovratnici; izgleda da nemaju mnogo poverenja u one koje usmeravaju. Nisu bili predostrožni kao Amadičani pa zabranili te Aes Sedai, ali nisu ih ni dočekivali s dobrodošlicom. Beslan se neće buniti protiv napada na Belu kulu.
Ona se zavali u stolicu i stade da čeka... Šta? Možda to nije odluka na koju se znamenje odnosilo. Ona zausti da izda naređenje da se krene u taj napad, ali u tom trenu se vrata otvoriše, a ona zastade.
Vojnici Mrtve straže koji su čuvali vrata na tren se skloniše u stranu i propustiše so’đina koji je služio u hodniku. Mišićavi čovek, Ma’kombe, pokloni se do poda, a crna pletenica koja mu je padala preko desnog ramena slete mu pored glave i dodirnu pločice. „Ako je po volji Kćeri Devet meseca, poručnik-general Tajli Kirgan bi volela da bude primljena."
Galgan je delovao zabezeknuto.
„Šta je bilo?“, upita ga Tuan.
„Nisam znao da se vratila, najviša kćeri", odgovori on. „Ponizno predlažem da joj bude data dozvola da se obrati. Ona je jedna od mojih najboljih zapovednika."
„Može da uđe", proglasi Selukija.
Jedan muški da’kovejl u beloj odori uđe u prostoriju ispred žene u oklopu, s kalpakom pod miškom. Tamne puti, s kratkom crnom ukovrdžanom kosom ošišanom skoro do kože, bila je visoka i vitka. Kosa joj beše prošarana sedima na slepoočnicama. Ploče njenog oklopa koje su se preklapale bile su lakirane crvenim, žutim i plavim prugama, i škriputale su dok je hodala. Ona pripada samo niskoj Krvi - skoro je uzdignuta po naređenju generala Galgana - ali o tome je obaveštena po rakenu. Kosa joj beše izbrijana po slepoočnicama jedva za širinu prsta.
Tajli su se oči crvenele od iznurenosti. Sudeći po vonju znoja i konjskom smradu koji je odavala, došla je pravo pred Tuon čim je stigla u grad. Za njom je u prostoriju ušlo nekoliko mlađih vojnika, takođe iscrpljenih, a jedan od njih je nosio veliku smeđu vreću. Stigavši do prostora za klanjanje - velike crvene četvrtaste tkanine - svi popadaše na kolena. Obični vojnici nastaviše niže, da čelima dodirnu pod, a Tajli se trznu kao da je krenula da i ona to učini, ali se zaustavila na vreme. Još se nije navikla na to da pripada Krvi.
„Očigledno si iznurena, ratnice", proglasi Selukija. Tuon se nagnu napred. „Valja li pretpostaviti da donosiš veoma važne vesti?"
Tajli se diže na jedno koleno, pa mahnu. Jedan od njenih vojnika ustade na kolena i diže smeđu vreću koju je uneo. Dno joj je bilo umrljano tamnom i skorenom tečnošću. Krvlju.
„Ako je po volji najvišoj kćeri", kaza Tajli, a u glasu joj se čulo koliko je iscrpljena. Klimnu njenom vojniku, a ovaj otvori vreću i izruči na pod neke stvari. Glave nekoliko životinja. Nerasta, vuka i... jastreba? Tuon se naježi. Glava tog jastreba bila je veličine ljudske, a možda i veća. Ali te glave nisu bile... kakve bi trebalo da budu. Bile su... užasno izopačene.
Mogla bi da se zakune da glava jastreba, koja je pala tako da joj je jasno videla lice, ima ljudske oči. A... ostale glave... takođe imaju ljudske crte. Tuon se jedva suzdrža da ne zadrhti. Kakvo je to pogano znamenje?
„Šta ovo treba da znači?", zatraži da čuje Galgan.
„Pretpostavljam da najviša kći zna za moj vojni poduhvat protiv Aijela", odgovori Tajli, i dalje klečeći na jednom kolenu. Tajli je u tom sukobu zarobila damane, premda Tuon ne zna mnogo više od toga. General Galgan je čekao da se ona vrati i morila ga je radoznalost da čuje celu priču.
„Prilikom mog poduhvata", nastavi Tajli, „pridružili su mi se ljudi iz raznih zemalja, pri čemu niko od njih nije položio zakletve. Podneću pun izveštaj o njima kada za to bude bilo vremena." Ona se pokoleba, pa pogleda glave. „Ovi... stvorovi... napali su moj odred u povratku, i to deset liga od Ebou Dara. Naneli su nam ozbiljne gubitke. Poneli smo nekoliko celih tela, kao i ove glave. Hodaju na dve noge, baš kao ljudi, ali po mnogo čemu su slični životinjama." Ona se opet pokoleba. „Verujem da su ta stvorenja ono što neki na ovoj strani okeana pominju kao Troloke. Verujem da dolaze ovamo."