„Onda će ona pružiti ruku", objasni Met, „pa protrljati svoje neobeležene kockice, a onda će ti sa savršeno iskrenim izrazom lica reći: Žao mi je. Kocke su bile malo prljave. Očigledno da vidiš da su zapravo pale dvojke! I ona će još verovati u to što kaže. Krvavo će verovati!"
„Neverovatno", kaza Talmanes.
„Samo što to nije kraj!"
„Nisam ni pretpostavio da će biti, Mete."
„Uzeće ti sav novac", reče Met i mahnu jednom rukom, drugom držeći ašandejri preko sedla. „A onda će sve ostale žene u prostoriji doći da joj čestitaju što je bacila te dve dvojke! Što se ti više žališ, to će se više tih krvavih žena uključivati u raspravu. Bićeš brojčano nadjačan za tren oka, a svaka od tih žena će ti objašnjavati da su na onim kockicama očigledno bile dvojke i da bi zaista trebalo da prestaneš da se ponašaš kao dete. Sve do jedna plamena od njih je videla te dvojke! Čak i uštogljena žena koja je tvoju ženu mrzela od rođenja - otkad je baka tvoje žene ukrala od bake te druge žene recept za medenjake, još dok su i jedna i druga bile devojke - i ta žena će biti protiv tebe."
„To su zaista podmukla stvorenja", kaza Talmanes, glasa ravnog i bezizražajnog. Talmanes se retko kada smeši.
„Dok one završe“, nastavi Met, skoro kao da govori samome sebi, „ti ćeš ostati bez novca, s nekoliko spiskova poslova koje moraš da završiš i koju odeću pritom da nosiš, kao i sa gadnom glavoboljom. Sedećeš za tim stolom i zuriti u njega, pitajući se da na tim kockicama ipak nisu bile dvojke. Pitaćeš se to makar samo da bi sačuvao ono malo zdravog razuma što ti je ostalo. Tako je razumno razgovarati s jednom ženom, da ti ja kažem.“
„I rekao si. Podugačko."
„Da se ti to meni ne rugaš?"
„Ma Mete!" pobuni se Kairhijenjanin. „Znaš ti da ja nikada ne bih učinio tako nešto."
„Šteta", promrlja Met, sumnjičavo ga gledajući. „Prijalo bi mi da se nasmejem." On se osvrnu. „Vanine! Gde smo, na oprljenoj guzici Mračnoga?"
Debeli nekadašnji konjokradica diže pogled. Jahao je nedaleko iza Meta i nosio razmotanu kartu tog područja preko jedne daske, kako bi mogao da čita u sedlu. Više od pola jutra zvera u tu krvavu stvar. Met je od njega zatražio da ih neprimetno provede kroz Murandiju, a ne da se mesecima gube po planinama!
„Ono je Slepačev vrh", kaza Vanin, jednim dežmekastom prstom pokazujući prema planini zaravnjenog vrha, koja se jedva videla iznad borova. „Bar mislim da jeste. Možda je planina Sardlen."
Zdepasto brdo nije preterano ličilo na planinu; jedva da je na njegovom vrhu bilo nešto malo snega. Naravno, ono malo „planina" u tom kraju nije bilo za divljenje, naročito ne u poređenju s Maglenim planinama u Dvema Rekama. Tu, severoistočno od Damonskih planina, krajolik se sastojao od nižih brda. Kroz to zemljište bilo je teško kretati se, ali moguće ako je čovek rešen. A Met jeste rešen. Rešen je da ne dozvoli da ga Seanšani opet pribiju, rešen da ga ne vidi niko ko ne mora da zna da je on tu. Ostao je bez previše ljudi. Hoće da se izvuče iz te omče od zemlje.
„Pa“, upita Met, zauzdavši Kockicu kako bi ga Vanin sustigao, „koja je to od te dve planine? A da opet pitamo gazda Rojdela?"
Karta je pripadala jednom majstoru kartografu; taj put su i našli samo zahvaljujući njemu. Ali Vanin je bio uporan u tome da baš on vodi vojsku - kartograf nije isto što i izviđač. Vanin je uporno tvrdio da tamo neki memljivi kartograf ne može da jaše ispred svih i traži put.
Zapravo, gazda Roj del zaista nema mnogo iskustva kada je reč o navođenju ljudi. On je učenjak. Savršeno ume da objasni šta je na karti, ali ima jednako muka kao Vanin da rastumači gde se oni nalaze, pošto je taj put tako iskršen i isprekidan, borovi dovoljno visoki da sakriju krajolik, a brda bezmalo istovetna. Naravno, tu je i činjenica da Vanina kartograf kao da ugrožava, kao da se boji da će ga ovaj zameniti na položaju vodiča Meta i Družine. Met od tog gojaznog konjokradice nikada ne bi očekivao takvo osećanje. Možda bi to i bilo dovoljno da ga nasmeje samo da nisu izgubili toliko plamenog vremena.
Vanin se namršti. „Mislim da to mora da bude planina Sardlen. Da. Mora da bude.“
„A šta to znači?"
„To znači da nastavimo da jašemo ovim putem", odgovori Vanin. „Isto ono što sam ti kazao pre sat vremena. Ne možemo da krvavo usiljenim korakom provedemo vojsku kroz ovako gustu šumu, zar ne? To znači da ne silazimo s kaldrme."
„Samo pitam", odvrati Met, namičući obod svog šešira kako mu sunce ne bi bilo u oči. „Jedan zapovednik mora da pita takve stvari."
„Trebalo bi da pođem napred", reče mu Vanin, opet se mršteći. On baš voli da se mršti. „Ako to jeste planina Sardlen, jedno sat ili dva niz put trebalo bi da se nalazi poprilično selo. Možda bih mogao da ga vidim s vrha narednog uspona."
„Onda odlazi", reče mu Met. Naravno, poslali su izvidnice, ali niko od tih izviđača nije dobar kao Vanin. Iako toliko krupan, taj čovek može da se prišunja toliko blizu neprijateljskoj utvrdi da prebroji čekinje u stražarskim bradama, a da ga niko ne uoči. Verovatno bi im i paprikaš ukrao.
Vanin odmahnu glavom, opet gledajući kartu. „Zapravo", promrmlja, „sada kada malo bolje razmislim o tome, možda je to planina Favlend..." Pre nego što Met stiže da se pobuni, on potera konja kasom.
Met uzdahnu i mamuznu Kockicu kako bi sustigao Talmanesa. Kairhijenjanin samo odmahnu glavom. Talmanes ume da bude veoma napet. Dok se još nisu dobro poznavali, Met je mislio da je Talmanes strog i da ne ume da se zabavlja. S vremenom je naučio da nije tako. Talmanes nije strog, već samo suzdržan. Ali povremeno, oči tog velmože kao da se iskre od toga što se on smeje čitavom svetu, iako su mu zubi stisnuti, a usne se ne smeše.
Danas je u crvenom kaputu opervaženom zlatom, a čelo mu je izbrijano i napuderisano po kairhijenskom običaju. To deluje krvavo smešno, ali ko je Met da o tome sudi? Talmanes se možda grozno oblači, ali je dobar čovek i veran zapovednik. Sem toga, ima odličan ukus kada je reč o vinu.
„Mete, nemoj da si toliko sumoran", reče mu Talmanes, pućkajući dim iz svoje pozlaćene lule. Odakle mu to, uopšte? Met se ne seća da ju je ranije imao. „Tvom ljudstvu su puni trbusi, puni džepovi i upravo su izvojevali veliku pobedu. Nijedan vojnik ne može da traži više od toga."
„Pokopali smo hiljadu ljudi", odvrati Met. „To nije pobeda." Sećanja u njegovoj glavi - ona koja nisu njegova - govorila su mu kako bi trebalo da bude ponosan. Ta bitka jeste prošla dobro. Ali i dalje su tu oni mrtvi koji su se oslanjali na njega.
„Uvek ima gubitaka", odgovori Talmanes. „Ne možeš dopustiti da te to izjeda, Mete. Dešava se."
„Nema gubitaka kada ne stupaš u boj."
„Zašto onda tako često polaziš u bitke?"
„Borim se samo onda kada to ne mogu da izbegnem!" odbrusi Met. Krv i krvavi pepeo, on se bori samo kada mora. Kada nema drugog izbora! Zašto izgleda kao da se to dešava svaki put kada se okrene?
„Kako ti kažeš, Mete", odgovori mu Talmanes, pa izvadi lulu iz usta i znalački je upre u njega. „Ali zbog nečega si napet - a nije reč o ljudima bez kojih smo ostali."
Plamene velmože. Čak i oni koji su podnošljivi, kao Talmanes, uvek misle da baš sve znaju.
Naravno, sada je i Met velmoža. Nemoj da razmišljaš o tome, kazao je u sebi. Talmanes je nekoliko dana proveo oslovljavajući Meta s „vaše visočanstvo", sve dok Met nije prasnuo i izdrao se na njega - Kairhijenjani baš znaju da cepidlače oko društvenog položaja.
Kada je Met prvi put shvatio šta njegov brak s Tuon znači, prasnuo je u smeh, ali to je bio smeh zbog neverovatnog bola. A ljudi ga smatraju srečnikom. Pa, kako to da njegova sreća nije mogla da mu pomogne da izbegne tu sudbinu! Krvavi princ Gavranova? Šta to znači?