Druge dve Aes Sedai sa Džolinom bile su Edesina iz Žutog ađaha i Teslina iz Crvenog. Edesina je bila sasvim primamljivog izgleda, ako se izuzme ono bezvremeno lice, ali Teslina je delovala primamljivo taman koliko nekakva motka. Ta Ilijanka oštrog lica bila je sva koščata i mršava, kao ostarela mačka predugo prepuštena samoj sebi. Ali sudeći po onome što je Met video, delovalo je kao da joj je pametna ta glava na ramenima, a povremeno se prema njemu i ponašala sa izvesnom merom poštovanja. Poštovanje od jedne Crvene. Da čovek ne poveruje.
Svejedno, sudeći po tome kako te Aes Sedai prilazeći čelu povorke gledaju Meta, nikada se ne bi reklo da mu duguju živote. Tako ti je to sa ženama. Spaseš im život, a one neumitno tvrde da bi i same pobegle, te da ti stoga ništa ne duguju. Još bi te i izgrdile zbog remećenja njihovih navodnih planova.
Zašto se uopšte trudi? Jednog od ovih dana, plamen ga spalio, opametiće se i sledeću gomilu će ostaviti da ridaju u svojim bukagijama.
„Šta je ovo?“, zatraži Džolina da čuje od Vanina. „Naposletku si odredio gde smo?"
„Krvavo jesam“, odvrati Vanin, pa se besramno počeša. Valjan je čovek taj Vanin. Met se nasmeši. Vanin je prema svima isti, bile to Aes Sedai ili ne.
Džolina pogleda Vanina pravo u oči, vrebajući kao neko čudovište povrh grudobrana zamka. Vanin se čak lecnu, pa klonu i naposletku postiđeno spusti pogled. „Mislim, zaista jesam, Džolina Sedai.“
Met oseti kako mu osmeh čili. Vanine, sve ti spalim!
„Izvrsno", kaza Džolina. „Kako čujem, ispred je neko selo? Možda ćemo napokon naći pristojnu gostionicu. Prijalo bi mi nešto drugo sem jela koje ovi Kautonovi grubijani nazivaju hranom."
„Čekaj malo", ubaci se Met, „to nije..."
„Koliko od Kaemlina daleko smo, gazda Kautone?" prekide ga Teslina. Iz sve snage se trudila da ne obraća pažnju na Džolinu. Izgleda da su njih dve u poslednje vreme stalno zavađene - naravno, ledenih izraza lica i naizgled prijateljski. Aes Sedai se ne svađaju. Jednom je popio grdnju zato što je njihove „razgovore" nazvao svađama. Nema veze to što Met ima sestre i zna kako zvuči dobra svađa.
„Vanine, šta si ono maločas rekao?", upita Met, gledajući ga. „Da smo otprilike dve stotine liga do Kaemlina?"
Vanin klimnu. Nameravali su da najpre pođu u Kaemlin, pošto je on morao da se nađe sa Esteanom i Daeridom, kako bi obezbedio neophodne podatke i potrepštine. Nakon toga će moći da ispuni obećanje koje je dao Tomu. Kula Gendžei moraće da sačeka još nekoliko nedelja.
„Dve stotine liga", kaza Teslina. „Dakle, koliko će vremena proći dok ne stignemo?"
„Pa to valjda zavisi od svačega", odgovori Vanin. „Da sam sam i da imam dva dobra konja da ih jašem na smenu, pa da uz to još prelazim preko poznatog zemljišta, ja bih verovatno mogao tih dve stotine liga preći za malo više od nedelju dana. Ali čitava vojska, koja prolazi kroz ova brda služeći se razlokanim drumom? Rekao bih - dvadeset dana, a možda i duže."
Džolina pogleda Meta.
„Nećemo da ostavimo Družinu za sobom", kaza Met. „Džolina, to nije ni u razmatranju."
Ona skrenu pogled, a po izrazu njenog lica videlo se da je nezadovoljna.
„Ti slobodno idi sama", kaza Met. „To važi za sve vas. Vi, Aes Sedai, niste moje zarobljenice; možete da odete kad god hoćete, sve dok idete na sever. Neću dozvoliti opasnost da se vratite i da vas Seanšani opet zarobe."
Kako bi to bilo, da opet putuje samo s Družinom, bez Aes Sedai? Ah, kad bi se samo to desilo...
Teslina je delovala zamišljeno. Džolina je pogleda, ali Crvena ničim nije pokazivala je li voljna da ode ili ne. Međutim, Edesina se pokoleba, pa klimnu Džolini. Ona je bila spremna.
„U redu“, nadmeno se obrati Džolina Metu. „Prijaće nam da pobegnemo od tvog bezobrazluka, Kautone. Pripremi nam, recimo, dvadeset konja, pa ćemo da krenemo."
„Dvadeset?“, upita Met.
„Da", odvrati Džolina. „Ovaj tvoj čovek je pomenuo kako bi mu bila potrebna dva konja da bi tu razdaljinu prešao za neko razumno vreme. Verovatno da bi mogao da promeni konja kada se jedan umori."
„Koliko ja umem da brojim, vas ima dve", odbrusi Met, počinjući da besni. „To znači da su vam potrebna četiri konja. Džolina, mislio sam da si dovoljno pametna da toliko sabereš." A onda tišim glasom dodade: „Mada jedva."
Džolina razrogači oči, a Edesina se otvoreno zabezeknu. Teslina ga zgranuto pogleda, kao da je razočarana. Talmanes, koji je stajao sa strane, izvadi lulu iz usta i tiho zviznu.
„Metrime Kautone, zbog tog tvog medaljona si drzak", ledeno mu reče Džolina.
„Džolina, zbog ovog mog jezika sam drzak" odbrusi Met, dodirujući medaljon skriven ispod široke košulje. „Zbog medaljona sam samo iskren. Čini mi se da si htela da mi objasniš zašto ti je potrebno dvadeset mojih konja kada ja jedva da imam dovoljno konja i za svoje ljude?"
„Po dva za Edesinu i mene", ukočeno odgovori Džolina. „Još po dva za nekadašnje sul’dam. Ne misliš valjda da ću ih ostaviti za sobom da ih ova tvoja družinica iskvari?"
„Dve sul’dam", odgovori Met, ne obraćajući pažnju na tu njenu žaoku. „To je osam konja."
„Dva za Sitejl. Pretpostavljam da će ona hteti da s nama ode odavde."
„Deset."
„Još dva za Teslinu", natavi Džolina. „Ona će nesumnjivo hteti da pođe s nama, premda trenutno nema ništa da kaže o tome. A biće nam potrebna još četiri konja da služe kao tovarne životinje i da nam nose stvari. I ti konji će morati da se smenjuju kada je reč o nošenju tereta, tako da će nam biti potrebna još četiri konja. Dakle, dvadeset."
„A kako misliš da ih hranite?" upita Met. „Ako budete jahale toliko naporno, nećete imati vremena za ispašu konja. U poslednje vreme konji jedva da imaju nešto zajelo." To se pokazalo veoma velikom mukom; prolećna trava ne raste. Livade pokraj kojih su prolazili bile su smeđe od opalog lišća, uvela zimska trava beše polegla od snega, a jedva da je nešto malo sveže trave ili korova izniklo. Konji mogu da se hrane uvelim lišćem i zimskom travom - naravno - ali jeleni i druga divljač pojeli su sve do čega su mogli da dođu.
Ako zemlja uskoro ne procveta... pa, čeka ih teško leto. Ali to je već jedna potpuno druga muka.
„Ti ćeš morati da nam daš hranu za konje, naravno", odgovori mu Džolina, „kao i nešto novca za gostionice..."
„A ko će se starati o svim tim konjima? Hoćeš li ti da ih svake noći timariš, da im proveravaš kopita i da se staraš da im se hrana odmeri kako treba?"
„Pretpostavljam da bi trebalo da povedemo šačicu tvojih vojnika sa sobom", reče Džolina, zvučeći veoma nezadovoljno time. „Neophodna neprijatnost."
„Jedino što je zaista neophodno", bezizražajno odbrusi Met, „jeste da moji ljudi ostanu tamo gde su potrebni i željeni, a ne tamo gde su neprijatnost. Ne, oni će ostati - a ti od mene nećeš dobiti nikakav novac. Ako već hoćete da idete, možete da dobijete svaka po jednog konja i jednog tovarnog konja da vam nosi stvari. Daću vam i nešto hrane za jadne životinje - a i to što vam dajem je velikodušno."
„Ali samo s po jednim konjem za svaku od nas kretaćemo se jedva nešto brže nego vojska!" pobuni se Džolina.
„Zamisli ti to", kaza joj Met, pa se okrenu od nje. „Vanine, idi i reci Mandevinu da pronese glas: ubrzo dižemo logor. Znam da je popodne jedva odmaklo, ali želim da Družina bude dovoljno daleko od onog sela da se seljani ne osećaju ugroženo, ali opet dovoljno blizu da nekoliko nas može da ode i da ispipa stvari."
„U redu“, kaza Vanin, bez trunke onog poštovanja koje je pokazao Aes Sedai. On okrenu konja i poče da jaše niz povorku vojnika.