Duboko udahnu, pa sklopi oči i zamisli sebe kako skače. Vazduh iznenada zastruja oko njega, ali onda mu stope dodirnuše meko tle. On otvori oči. Jedan veliki sivi vuk, prepun ožiljaka iz mnogih bitaka, sedeo je pored njega, a divlje proso raslo je po širokoj ravnici oko njega, izmešano s vlatima duge, tanke, visoke trave što je sezala ka nebu. Vetar je njihao oštre stabljike i one su se trle o Perinove ruke, tako da su ga svrbele. Trava je odisala previše suvim mirisom, kao seno ostavljeno da prezimi u ambaru.
Neke stvari su prolazne u Vučjem snu; pokraj njegovih nogu u jednom trenu se prostire lišće, ali već u narednom trenu tog lišća nema. Sve ima blago ustajali miris, kao da baš i nije u potpunosti tu.
On diže pogled. Nebo je bilo olujno. U tom mestu oblaci su obično prolazni kao što su i druge stvari. Ume da bude potpuno oblačno, pa da se za tren oka razvedri. Ovoga puta, ti tmurni olujni oblaci ostali su na nebu. Ključali su, komešali se i između različitih oblaka sevale su munje. Ali te munje ni u jednom trenutku nisu pogađale tle, niti se čula grmljavina.
Ravnica je bila začuđujuće tiha. Oblaci su zaklanjali čitavo nebo, što je bilo zlokobno. I nisu se raspršivali.
Bliži se Poslednji lov. Skakač diže pogled ka nebu. Tada ćemo trčati zajedno. Ako umesto toga ne zaspimo.
„Zaspimo?“, upita Perin. „Šta je s Poslednjim lovom?“
Bliži se, saglasi se Skakač. Ako Senoubica padne pred olujom, svi će zauvek zaspati. Ako preživi, onda ćemo loviti zajedno. Ti i mi.
Perin se počeša po bradi, pokušavajući da razabere slike, mirise, zvuke i osećanja koje mu je Vuk poslao. Sve mu to nije imalo mnogo smisla.
Ali - pa, sada je tu. Želeo je da dođe i rešio je da izvuče neke odgovore iz Skakača, ako to bude mogao. Prijalo mu je što ga ponovo vidi.
Trči, posla mu Skakač. To nije bilo upozorenje na opasnost, već ponuda. Hajde da trčimo zajedno.
Perin klimnu i potrča kroz travu. Skakač pojuri za njim i posla mu smeh. Dve noge, Mladi Biče? Dve noge su spore! To Slanje sastojalo se od slike ljudi koji se spotiču o sopstvene noge, izdužene i smešne.
Perin se pokoleba. „Moram da sačuvam vlast nad sobom, Skakaču", reče. „Kada vlast prepustim vuku... pa, činim opasne stvari."
Vuk naheri glavu, pa potrča pored Perina preko travnatog polja. Vlati su se mrvile i povijale dok su njih dvojica prolazili preko njih, pa našli sitan trag divljači i pošli po njemu.
Trči, ponuka ga Skakač, očigledno zbunjen Perinovom nevoljnošću.
„Ne mogu“, odgovori Perin i stade. Skakač se okrenu i načini nekoliko koraka kako bi mu prišao. Mirisao je zbunjeno.
„Skakaču, plašim samoga sebe“, kaza mu Perin, „kada izgubim vlast nad sobom. To mi se prvi put dogodilo odmah nakon što sam sreo vukove. Pomozi mi da razumem." Skakač je samo nastavio da zuri u njega, a jezik mu je samo malčice visio kroz razjapljene vilice.
Zašto ja ovo radim?, pomislio je Perin, odmahujući glavom. Vukovi ne razmišljaju kao ljudi. Zašto je uopšte bitno šta Skakač misli o svemu tome?
Lovičemo zajedno, posla mu Skakač.
„A šta ako ja ne želim da lovim s tobom?“, upita Perin. Srce mu se pocepalo zbog toga što je izgovorio te reči. On zaista voli to mesto, Vučji san, bez obzira na to što tu ume da bude opasno. Otkad je otišao iz Dve Reke, desile su mu se i neke prelepe stvari.
Ali ne može dozvoliti da i dalje gubi vlast nad sobom. Mora da nađe neku ravnotežu. To što je odbacio sekiru označilo je razliku. Sekira i čekić potpuno su različita oružja - jedno može da se koristi samo za ubijanje, dok mu ovo drugo pruža nekakav izbor.
Ali on mora da se drži tog izbora. Mora da se obuzdava. A izgleda da je prvi korak to da nauči kako da obuzdava vuka u sebi.
Trči sa mnom, Mladi Biče, posla mu Skakač. Zaboravi na te misli. Trči kao vuk
„Ne mogu“, odgovori Perin, pa se okrenu i baci pogled preko ravnice. „Ali moram da upoznam ovo mesto, Skakaču. Moram da naučim kako da ga koristim, kako da ovladam njime."
Ljudi, pomislio je Skakač, pa Poslao mirise koji su govorili o nehaju i besu. Vlast. Uvek vlast.
„Hoću da me podučiš", reče Perin, opet se okrećući prema vuku. „Hoću da zagospodarim ovim mestom. Hoćeš li da mi pokažeš kako?"
Skakač sede na zadnje noge.
„Dobro", odvrati Perin. „Potražiću druge vukove koji hoće."
Okrenu se i pođe niz trag divljači. To mesto mu nije poznato, ali s vremenom je naučio da Vučji san ume da bude nepredvidiv. Ta livada sa do pojasa visokom travom i šumarcima tise mogla bi biti bilo gde. Gde da nađe vukove? Potraži ih umom i otkri da je to tu daleko teže.
Ne želiš da trčiš, ali tražiš vukove. Štene, zašto si toliko težak? Skakač je sedeo pred njim u travi.
Perin zagunđa, pa skoči u vazduh i prelete stotinu jardi. Dočeka se tako što mu noga pade na travu kao da je načinio običan korak.
Ali Skakač je opet bio pred njim. Perin nije video kada je vuk skočio. Jednog trena je bio na jednom mestu, a već sledećeg na drugom. Perin stisnu zube, pa opet mislima potraži druge vukove. Oseti nešto u daljini. Mora da se još više napregne. Usredsredi se, nekako povlačeći još više snage u sebe, pa uspe da gurne misli još dalje.
Ovo je opasno, Mladi Biče, posla mu Skakač. Previše snažno dolaziš ovamo. Umrećeš.
„Ti to stalno pričaš", odgovori Perin. „Reci mi ono što želim da znam. Pokaži mi kako da naučim.“
Tvrdoglavo štene, posla Skakač. Vrati se kada ne budeš rešen da guraš njušku u zmijsku jazbinu.
Nakon tih reči, nešto tresnu u Perina, neka težina mu pogodi um. Sve nestade, a on izlete - kao slamka nošena vihorom - iz Vučjeg sna.
Faila oseti kako se njen suprug pored nje meškolji u snu. Pogleda ga u toj mračnoj prostoriji; mada je ležala pored njega, nije spavala. Čekala je i osluškivala njegovo disanje. On se okrenuo na leđa, pa pospano promrmlja nešto.
Zar baš da ove noći nemirno spava..., pomislila je ona razdraženo.
Prošlo je nedelju dana otkad su otišli iz Maldena. Izbeglice su digle logor - bolje reći nekoliko logora, pored jednog vodotoka koji je vodio pravo ka Džehanskom drumu, tek nedaleko odatle.
Poslednjih nekoliko dana sve ide kao po loju, mada je Perin procenio da su Aša’mani i dalje preumorni da bi otvarali kapije. Veče je provela sa svojim suprugom, podsećajući ga na nekoliko važnih razloga zbog kojih se i venčao s njom. On je svakako bio poletan, mada mu se u očima ipak videla nekakva čudna napetost. Ne opasna napetost, već nekakva tuga. Postao je setan otkad su se razdvojili. Ona to i može da shvati. I nju prati nekoliko aveti. Čovek ne može da očekuje da sve ostane isto, a ona vidi kako je on i dalje voli - i to strastveno. To je dovoljno, pa stoga nije više brinula o tome. Ali zato se jeste pripremala za raspravu u kojoj će izvući iz njega sve njegove tajne. Na to će sačekati još nekoliko dana. Dobro je s vremena na vreme podsetiti supruga da žena neće pristajati na sve što on čini, ali ne bi bilo dobro da on pomisli kako njoj nije drago što mu se vratila.
Upravo suprotno. Nasmeši se, pa se okrenu i prebaci mu ruku preko maljavih grudi i spusti glavu na njegovo nago rame. Ona voli tu mišićavu lavinu od čoveka. To što mu se vratila slađe je čak i od pobede koju je izbojevala begom od Šaidoa.
Oči mu zatreptaše, a ona uzdahnu. Ma koliko ga volela, priželjivala je da bar ove noći on ostane da spava! Zar ga nije dovoljno izmorila?