Ali zato je sve to bilo još tragičnije. Faila smognu snage da spreči oči da joj ne zasuze kao Lejsili. Nije bila zaljubljena u Rolana i bilo joj je drago zbog toga što je Perin preživeo taj sukob. Ali Rolan jeste bio častan čovek i osećala se... nekako opoganjeno zbog toga što je ona kriva za njegovu smrt.
To ne bi trebalo da je tako - ali tako je. Njen otac je često pominjao takve okolnosti, da na bojnom polju moraš da ubiješ ljude koji ti se dopadaju, samo zbog toga što su se našli na pogrešnoj strani. To nikada nije razumela. Ako mora da se vrati da to opet učini - ne bi izmenila nijedan postupak. Ne bi se mogla usuditi da dovede Perina u opasnost. Rolan je morao da pogine.
Ali zbog te neophodnosti, svet oko nje deluje joj tužnije.
Lejsila se okrenu, tiho šmrkćući. Faila kleknu, pa iz zavežljaja koji je Čijad ostavila za sobom izvadi bočicu ulja. Uze kožni remen, pa smaknu kamen s njega i spusti remen po sredini zavežljaja od tkanine. Posu ga uljem, pa uze jednu suvu grančicu, pripali je na plamenu svetiljke i zapali remen.
Gledala ga je kako gori, a sićušni plavi i zeleni plamičci bili su narandžasti pri vrhovima. Vonj spaljene kože zapanjujuće je sličan mirisu spaljenog ljudskog mesa. Noć je bila spokojna, a nikakav vetar nije raspirivao plamen, tako da su plamičci veselo poigravali.
Alijandra zasu opasač uljem i stavi ga na sićušnu vatru. Arela isto to učini s velom. Naposletku, Lejsila dodade tome svoju malu maramicu. I dalje je plakala.
To je sve što one mogu. U svem onom metežu prilikom odlaska iz Maldena, nije bilo nikakvog načina da se postaraju za tela. Čijad je kazala kako nema ničeg nečasnog u tome što su ih ostavile, ali Faila je morala nešto da učini. Da na neki mali način oda počast Rolanu i ostalima.
„Bilo da su poginuli od naše ruke“, poče Faila, „ili da su poginuli u bici, ovo četvoro ukazali su nam čast. Kao što bi Aijeli rekli, imamo veliki toh prema njima. Mislim da ga nikada nećemo odužiti - ali možemo ih se sećati. Bezrodni i jedna Devica bili su ljubazni prema nama kada to nisu morali. Zadržali su svoju čast kada su se drugi odrekli svoje. Ako uopšte postoji iskupljenje i za njih i za nas - ovo će biti to.“
„U Perinovom logoru je jedan Bezrodni", reče Lejsila, dok su joj se u očima odražavali plamenovi njihove male pogrebne lomače. „Zove se Nijagen; on je gai’šain Devici Sulin. Hoću da mu ispričam šta su ostali učinili za nas. On je dobar čovek."
Faila sklopi oči. Lejsila je verovatno htela da kaže da je spavala s tim Nijagenom. To gai’šainima nije zabranjeno. „Ne možeš tako zameniti Džoradina", reče joj ona, otvarajući oči. „Ili poništiti ono što si učinila."
„Znam“, odgovori Lejsila kao da se brani. „Ali oni su tako puni smeha, iako su u strašnim okolnostima. Ima nečeg u vezi s njima. Džoradin je hteo da me odvede u Trostruku zemlju da mu postanem žena."
A ti nikada ne bi pristala na to, pomisli Faila. Znam da ne bi. Ali sada kada je on mrtav, shvataš da si propustila priliku.
Pa, ko je ona da nekoga prekoreva? Neka Lejsila radi kako hoće. Ako je taj Nijagen upola čovek kakav je Rolan bio, možda će Lejsili biti dobro s njim.
„Kinuin tek što je počeo da se stara o meni", kaza Alijandra. „Znam šta je želeo, ali to nikada nije tražio. Mislim da je nameravao da ode od Šaidoa i pomogao bi nam da uteknemo. Sve i da sam ga odbila, svejedno bi nam pomogao."
„Martea je mrzela ono što drugi Šaidoi rade", javi se Arela. „Ali ostala je s njima zarad klana. Umrla je zbog te odanosti. Može se umreti i zbog gorih stvari"
Faila je gledala kako poslednje žeravice sićušne pogrebne lomače lagano trnu. „Mislim da me je Rolan zaista voleo", reče. I to je bilo sve.
Njih četiri ustaše i vratiše se u logor. Prošlost je puna ugaraka i pepela, kako kaže stara saldejska izreka, ostaci ognja koji je sadašnjost. Te ugarke vetar raznosi iza nje. Ali zadržala je Rolanov tirkizni kamen. Ne zbog žaljenja, već zarad prisećanja.
Perin je budan ležao, osećajući miris svog šatora i jedinstveni Failin miris. Nije tu, mada je sve do skora bila. Zadremao je, ona je otišla. Možda je otišla do nužnika.
Zurio je kroz mrak, pokušavajući da shvati Skakača i Vučji san. Što više razmišlja o tome, to je rešeniji. Poći će u Poslednju bitku - a kada to učini, želi da može da vlada vukom u sebi. Želi da se ili oslobodi svih tih ljudi koji ga slede, ili da nauči da prihvati njihovu odanost.
Mora da donese neke odluke. To neće biti lako, ali doneće ih. Čovek mora da radi teške stvari. Takav je život. To je radio pogrešno nakon što je Faila zarobljena. Umesto da donosi odluke, on ih je izbegavao. Gazda Luan bi se razočarao u njega.
A to je Perina dovelo do jedne druge odluke - i to najteže. Moraće da pusti Failu da jaše u opasnost i moraće da dozvoli mogućnost da je možda opet izgubi. Je li to odluka? Da li on može o tome da odluči? Muka ga je hvatala i od pomisli na nju u opasnosti. Ali nešto će morati da učini.
Tri muke. Suočiće se s njima i odlučiće. Ali najpre mora da razmisli o tome, jer takav je on. Čovek je budala ako odlučuje a da prethodno ne razmisli.
Ali odluka da se suoči s mukama koje ga muče donela mu je izvestan spokoj, pa se okrenuo na drugu stranu i opet utonuo u san.
22
Poslednje što se može učiniti
Semirhag je sedela sama u sobici. Uzele su joj stolicu, a nisu joj ostavile ni svetiljku ni sveću.
Plamen spalio ovo prokleto Doba i proklete ljude što u njemu žive! Šta bi sada dala za bleštalice na zidovima. U njeno vreme, zatvorenicima nije bila uskraćena svetlost. Naravno, ona je nekoliko svojih opita zatvorila u potpunu tamu, ali to je bilo nešto drugo. Bilo je važno da otkrije kakav će učinak odsustvo svetlosti imati na njih. Te takozvane Aes Sedai koje je drže u zarobljeništvu nemaju nikakvog razumnog razloga za to što je drže u mraku. To čine samo da bi je ponizile.
Pribi ruke uza se i skupi se uz drveni zid. Neće da plače. Ona je jedna od Izabranih! Pa šta ako je bila primorana da se ponizi? Nije slomljena.
Ah... te glupe Aes Sedai više ne gledaju na nju kao što su gledale. Semirhag se nije promenila, ali one se jesu promenile. Nekako, jednim udarcem, ona prokleta žena s paralis-mrežom u kosi razatkala je Semirhaginu vlast nad svima njima.
Kako? Kako to da je tako brzo izgubila vlast nad onim što se dešava? Naježila se kada se setila kako ju je ta žena prebacila preko kolena i istukla. I to onako nehajno. Jedino osećanje u njenom glasu bila je blaga ljutnja. Prema Semirhag - prema jednoj od Izabranih - ponašala se kao da je jedva dostojna njene pažnje. To ju je povredilo više od batina.
Ali neće se to opet dogoditi. Semirhag će sledećeg puta biti spremna za udarce i neće im pridati nikakvu važnost. Da, to će uroditi plodom. Zar ne?
Opet zadrhta. U ime razumevanja i razuma mučila je na stotine, a možda i na hiljade ljudi. Mučenje ima smisla. Tada se zaista vidi od čega je neko sazdan - i to višeznačno - naročito kada počneš da ih sečeš. Tim se izrazom često služila. Obično se od njega nasmeši.
Ali ovoga puta, nije se smešila.
Zašto joj jednostavno ne nanesu bol? Slomljeni prsti, zaseci u mesu, užareno ugljevlje u pregibima laktova. Pripremila se na sve te stvari. Jedan sićušni deo nje čak ih je i željno iščekivao.
Ali ovo? To da bude primorana da jedeš poda? Da se prema njoj ophodi kao prema detetu - i to ispred onih koje su je gledale s takvim strahopoštovanjem?
Ubiću je, pomislila je - i to ne prvi put. Ukloniću joj tetive, jednu po jednu, koristeći Moć da je lečim, kako bi ostala u životu i iskusila sav taj bol. Ne. Ne, njoj ću da uradim nešto novo. Pokazaću joj patnju za kakvu niko ni u jednom dobu nije znao!