Planine. Planine kao dužnost. U ovom slučaju, dužnost samoće - jer negde južno od tih planina koje su mu previše blizu nalazi se i njegov otac. Tam. Rand ga tako dugo nije video. Tam jeste njegov otac. Rand je tako odlučio. Svog oca po krvi nikada nije upoznao, onog aijelskog poglavara po imenu Džanduin - i mada je on očigledno bio častan čovek, Rand nije imao nikakve želje da ga zove ocem.
Povremeno je čeznuo za Tamovim glasom i njegovom mudrošću. Bili su to trenuci kada je Rand znao da mora biti najodlučniji, jer bi trenutak slabosti - trenutak u kom bi pohrlio ka svom ocu tražeći utehu - uništio skoro sve što je postigao. A to bi vrlo verovatno označilo i kraj Tamovog života.
Rand uđe u kuću kroz nagorelu rupu u prednjem zidu, sklanjajući u stranu debelo platno obešeno preko ulaza i okrećući leđa prema Maglenim planinama. Sam je. Mora da bude sam. Ako bi se na bilo koga oslonio, doveo bi sebe u opasnost da bude slab kada stigne do Šajol Gula. U Poslednjoj bici neće moći da se oslanja ni na koga do sebe.
Dužnost. Koliko planina jedan čovek mora da nosi?
U kući je i dalje sve smrdelo na dim. Lord Telen se kolebljivo - ali uporno - žalio zbog požara, sve dok Rand nije naredio da mu se nadoknadi šteta, iako on nije bio kriv zbog mehura zla. Ili je možda i bio? To što je ta’veren ima čudne posledice - počevši od toga da ljudi govore stvari koje inače ne bi pa sve do buđenja osećaja odanosti u onima koji su se kolebali. On je žiža za nevolje, uključujući i mehurove zla. Nije odabrao da bude ta žiža, ali jeste doneo odluku da boravi u tom majuru.
Bilo kako bilo, Telenu je šteta nadoknađena. To je sitnica naspram novca koji Rand troši na svoje vojske, a i to je beznačajno u poređenju sa sredstvima koja je izdvojio za dopremanje hrane u Arad Doman i druga područja gde je teško. Njegovi upravitelji se boje da će ubrzo potpuno istrošiti sva sredstva u Ilijanu, Tiru i Kairhijenu. Rand im nije kazao da ne mari za to.
Postaraće se da svet preživi do Poslednje bitke.
A zar nećeš imati drugo zaveštanje?, prošapta mu neki glas u glavu. Nije to bio Lijus Terin, već njegova misao, običan glasić, onaj deo njega koji ga je naterao da osnuje škole u Kairhijenu i Andoru. Želiš li da živiš nakon smrti? Da li ćeš sve ove koji te slede prepustiti ratu, gladi i haosu? Hoće li uništenje biti tvoja zaostavština?
Rand odmahnu glavom. On ne može da popravi baš sve! On je samo jedan čovek. Glupo je da razmišlja o tome šta će biti posle Poslednje bitke. Ne može da brine o svetu nakon nje - ne srne. Kada bi to učinio, skrenuo bi pažnju sa svog cilja.
A šta je taj cilj?, kao da je govorio onaj glasić. Je li cilj preživeti - ili bujati? Da li ćeš postaviti temelj za novo Slamanje ili za novo Doba legendi?
Nije imao odgovore na ta pitanja. Lijus Terin se malčice razbudi, nerazgovetno mrmljajući. Rand se pope uz stepenište do sprata. Svetlosti, što je umoran.
Šta je ono luđak kazao? Kada je zapečatio Rupu u zatvoru Mračnoga, služio se saidinom. Bilo je to zbog toga što su se mnogi Aes Sedai iz toga vremena okrenuli protiv njega, tako da mu je na raspolaganju ostalo samo Stotinu saputnika - najmoćnijih muških Aes Sedai njegovog vremena. Žena nije bilo. Ženske Aes Sedai smatrale su njegove namere previše opasnim.
Rand se naježi kada shvati da se skoro priseća tih događaja - ne onoga što se zapravo odigralo, već besa, očaja i donošenja odluke. Da li je - onda - greška bila u tome što se nije koristila i ženska polovina Moći, a ne samo muška? Je li to omogućilo Mračnome da uzvrati udarac i izopači saidin, zbog čega su Lijus Terin i preživeli pripadnici Stotinu saputnika poludeli?
Zar je moguće da je reč o nečemu toliko jednostavnom? Koliko bi mu Aes Sedai bilo potrebno? Jesu li mu Aes Sedai uopšte potrebne? Ima mnogo Mudrih koje mogu da usmeravaju. Zacelo nije reč samo o tome.
Postoji jedna igra koju deca igraju, Zmija i Lisica. Kaže se da je jedini način da se u toj igri pobedi - da se pravila prekrše. Šta je onda s njegovim drugim planom? Može li da prekrši pravila tako što će ubiti Mračnoga? Sme li o tome čak i on, Ponovorođeni Zmaj, da razmišlja?
On pređe preko škripavog drvenog poda u hodniku i otvori vrata svoje sobe. Min je ležala na jastucima, odevena u svoje izvezene zelene pantalone i lanenu košulju, dok je na svetlosti svetiljke listala neku novu knjigu. Jedna starija sluškinja muvala se po sobi, skupljajući sudove od Minine večere. Rand skide sa sebe kaput, pa uzdahnu i razmrda šaku.
On sede na rub kreveta, a Min odloži svoju knjigu, tom pod nazivom Sveobuhvatna rasprava opredmetimo iz vremena pre Slamanja. Ona se pridiže u sedeči položaj i poče da mu jednom šakom trlja vrat. Zdele su zveckale dok ih je služavka prikupljala, pa se ona nakloni u znak izvinjenja i poče da ih brže slaže u kotaricu.
„Opet se previše siliš, čobanine“, kaza mu Min.
„Moram.“
Ona ga uštinu za vrat, a on se lecnu i zastenja. „Ne, ne moraš“, reče mu ona, šapćući mu na uvo. „Zar nisi slušao šta sam ti pričala? Kakva će biti korist od tebe ako se istrošiš pre Poslednje bitke? Svetlosti, Rande, mesecima te nisam čula kako se smeješ!“
„Zar je zaista trenutak za smeh?“, upita je on. „Zar bi ti da budem srećan dok deca gladuju, a ljudi se međusobno ubijaju? Zar bi trebalo da se smejem kada čujem da Troloci i dalje prolaze kroz Puteve? Zar bi trebalo da budem srećan što je većina Izgubljenih i dalje tamo negde i kuju planove kako da me ubiju?“
„Pa, ne“, odgovori Min. „Naravno da ne. Ali ne možemo dopustiti da nas svetske muke unište. Kecuejn kaže da...“
„Čekaj“, prasnu on i okrenu se da je pogleda. Ona je klečala na krevetu, a kratka tamna kosa kovrdžala joj se ispod brade. Delovala je zgranuto njegovim glasom. „Kakve veze Kecuejn ima sa ovim?“, upita on.
Min se namršti. „Nikakve."
„Rekla ti je šta da mi pričaš", optuži je Rand. „Koristila te je kako bi uticala na mene!"
„Ne budi budala", reče mu Min.
„Šta je kazala u vezi sa mnom?"
Min slegnu ramenima. „Brine se zbog toga što si postao toliko strog. Rande, šta je sad pa ovo?"
„Pokušava da me obmanjuje i da me navodi da igram kako ona svira", odgovori on. „Koristi tebe. Min, šta si joj rekla?"
Min ga opet uštinu. „Ni najmanje mi se ne dopada kako mi se obraćaš, glupanderu. Mislila sam da je Kecuejn tvoja savetnica. Zašto da pazim šta pričam pred njom?"
Ona služavka je i dalje zveckala posuđem. Zašto se jednostavno ne pokupi i ne ode? On ne želi da jedan takav razgovor vodi pred neznancima!
Nije moguće da Min sarađuje s Kecuejn, zar ne? Rand nimalo ne veruje Kecuejn. Ako se dokopala Min...
On oseti kako mu srce silazi u pete. Nije valjda da sada sumnja u Min, zar ne? Ona je uvek bila ta od koje je mogao da očekuje iskrenost i koja s njime nije igrala nikakve igre. Šta da radi ako je izgubi? Plamen me spalio!, pomisli on. U pravu je. Postao sam previše strog. Šta će biti sa mnom ako počnem da sumnjam u sve one koje znam da me vole? Neću biti ništa bolji od ludog Lijusa Terina.
„Min“, kaza joj on blažim glasom. „Možda si u pravu. Možda sam preterao."
Ona se okrenu da ga pogleda, opuštajući se. Onda se ukoči i zgranuto razrogači oči.
Nešto hladno kliknu Randu uz vrat.
Rand smesta prinese ruke vratu, munjevito se okrećući. Služavka je stajala iza njega, ali telo joj se mreškalo. Ona nestade i zameni je neka žena tamne puti i crnih očiju, s pobedničkim izrazom na licu. Semirhag.