Randova ruka dodirnu metal. Previše hladan metal, na dodir kao led, pritiskao mu je kožu. On u besu pokuša da istrgne mač iz crnih kanija, oslikanih zmajem, ali tada otkri da ne može. Noge su mu se upirale kao da nose nekakvu neverovatnu težinu. Pokuša da zagrebe okovratnik - prsti su mu se i dalje mrdali - ali činilo se kao da je ta stvar načinjena iz jednog komada metala.
U tom trenu, Rand spozna užas. Svejedno pogleda Semirhag pravo u oči, a ona se duboko nasmeši. „Veoma dugo sam čekala na to da ti stavim Povez dominacije, Lijuse Terine. Baš je čudno do kakvih spletova okolnosti dolazi, zar...“
Nešto blesnu u vazduhu i Semirhag jedva stiže da vrisne pre nego što odbi od sebe jedno sečivo - i to za dlaku. Rand je samo mogao da pretpostavi kako je reč bila o tkanju Vazduha, mada nije mogao da vidi tkanja načinjena saidarom. Svejedno, Minin nož načini posekotinu na Semirhaginom licu pre nego što prolete pored njega i zari se u drvena vrata.
„Straža!“, viknu Min. „Device, na oružje! Kar’a’karn je u opasnosti!"
Semirhag opsova, pa mahnu rukom, a Min ućuta. Rand se oprhvan strepnjom hitro okrenu, pokušavajući - ali ne uspevajući - da zgrabi saidin. Nešto ga je u tome sprečavalo. Min su tkanja Vazduha bacila na krevet i zatvorila joj usta. Rand pokuša da potrči ka njoj, ali opet otkri da ne može ni da se pokrene. Noge ga jednostavno nisu slušale.
U tom trenutku, otvoriše se vrata njegove sobe. Još jedna žena žurno uđe, pa baci pogled kroz dovratak, kao da motri na nešto, i tek onda zatvori vrata za sobom. Elza. Rand oseti kako se nada budi u njemu, ali ta sitna žena tada priđe do Semirhag, pa uze drugu narukvicu koja je upravljala a’damom oko Randovog vrata. Pogleda Randa, očima crvenim, delujući ošamućeno - kao da ju je neko snažno udario po glavi. Međutim, nasmeši se kada ga vide kako kleči. „I tako si napokon ostvario svoju sudbinu, Rande al’Tore. Suočićeš se s Velikim gospodarom. I izgubićeš."
Elza. Elza je Crna, plamen je spalio! Rand se naježi kada oseti kako ona prihvata saidar i staje pored svoje gospodarice. Obe se okrenuše prema njemu, svaka s narukvicom na ruci. Semirhag je delovala potpuno samouvereno.
Rand se okrenu prema njoj, režeči kao pas. Neče dozvoliti da bude tako zarobljen!
Izgubljena dodirnu krvavu posekotinu na obrazu, pa coknu sebi u bradu. Bila je odevena u jednoličnu smeđu haljinu. Kako li je pobegla iz zatočeništva? I odakle joj taj prokleti okovratnik? Rand ga je dao Kecuejn da ga ona čuva. Zaklela se da će biti na bezbednom!
„Stražari neće doći, Lijuse Terine“, rasejano kaza Semirhag, dižući ruku s narukvicom; grivna je bila istovetna okovratniku na njemu. „Zaštitila sam ovu prostoriju od prisluškivanja. Videćeš da ne možeš ni da se mrdneš ako ti ja ne dopustim. Već si pokušao, pa mora da uviđaš koliko je to jalovo."
Rand očajnički ponovo posegnu ka saidinu, ali ništa ne nađe. Lijus Terin u njegovoj glavi zaurla i poče da rida, a Rand se oseti skoro kao da bi mu se pridružio. Min! Mora da joj priđe. Mora da bude dovoljno snažan!
Natera sebe da pođe prema Semirhag i Elzi, ali kao da je pokušavao da pomeri tuđe noge. Beše zatočen u sopstvenoj glavi, kao Lijus Terin. On otvori usta da opsuje, ali začu se samo krkljanje.
„Da", kaza mu Semirhag, „ne možeš ni da pričaš bez dozvole. A predlažem ti da više ne pokušavaš da dosegneš saidin. To će ti biti krajnje neprijatno. Kada sam ranije isprobavala Povez dominacije, otkrila sam da je to daleko istančanija alatka od onih seanšanskih adama. Taj njihov a’dam dopušta izvesnu meru slobode, oslanjajući se na mučninu kao ometajući činilac. Povez dominacije zahteva daleko veću poslušnost. Ponašaćeš se upravo onako kako ja želim. Na primer..."
Rand ustade s kreveta, a noge mu se pomeriše protiv njegove volje. A onda, njegova sopstvena šaka munjevito ga zgrabi za grlo, neposredno iznad okovratnika, i poče da ga steže. Zatetura se, boreći se za dah. Ophrvan strahom, posegnu ka saidinu.
Zateče bol. Bilo je to kao da je gurnuo ruku u ključalo ulje, a onda zahvatio tu ognjenu tekućinu i uho je u sopstvene vene. On vrisnu od bola i patnje, i pade na drveni pod. Zakoprca se od bola, a mrak mu pade na oči.
„Vidiš", začu se Semirhagin glas, kao iz neke ogromne daljine. „Ah, zaboravila sam koliko zadovoljstvo ovo donosi."
Taj bol je bio kao da mu bezbroj mrava kopa kroz kožu, sve do kosti. Bacakao se, dok su mu se mišići grčih.
Opet smo u kutiji!, vrisnu Lijus Terin.
I odjednom je i bio. Video je taj crni skučeni prostor kako ga mrvi. Telo ga je bolelo od stalnih batina, a u umu je panično pokušavao da sačuva razum. Jedino društvo mu je bio Lijus Terin. To je bio jedan od prvih puta kada je Rand razgovarao s tim luđakom, koliko se seća; Lijus Terin je počeo da mu odgovara neposredno pre tog dana.
Rand nije bio voljan da Lijusa Terina vidi kao deo sebe. Onaj ludi deo sebe, deo koji može da istrpi mučenje, makar samo zbog toga što je več mučen. Više bola i patnje potpuno je beznačajno. Pehar koji se več preliva ne može se napuniti ničim drugim.
Prestade da vrišti. Bol je i dalje prisutan i suze mu naviru na oči, ali vrištanja nije bilo. Vladala je tišina.
Semirhag ga mršteči pogleda, a niz bradu joj se slivala krv. Preplavi ga još jedan talas bola. Ko god on bio.
Samo je pogleda. Nemo.
„Šta to radiš?“, upita ga ona, prisiljavajući ga da odgovori. „Govori."
„Više ništa ne može da mi se učini", prošapta on.
Još jedan talas bola. To ga prenu i on oseti kako nešto u njemu jeca, ali ničim nije pokazao da to oseća. Ne zbog toga što se suzdržavao da ne vrisne, već zbog toga što ništa nije mogao da oseti. Kutija, dve rane na boku koje mu kvare rođenu krv, batine, poniženje, tuga i njegovo rođeno samoubistvo. Ubio je samoga sebe. Odjednom se toga jasno sećao. Nakon svih tih stvari, šta Semirhag može da mu učini.
„Velika gospodarice", kaza Elza, okrećući se prema Semirhag, premda joj se u očima i dalje videlo da je zbog nečega blago ošamućena. „Možda bi sada trebalo da...“
„Tišina, bedni crve", prasnu Semirhag na nju, brišući krv s brade. Ona pogleda krvave prste. „Ovo je već drugi put kako su ti noževi okusili moju krv", odmahnu glavom, pa se okrenu i nasmeši Randu. „Kažeš da više ništa ne može da ti se uradi? Zaboravljaš, Lijuse Terine, kome se obraćaš. Ja sam stručnjak za bol, a ti si tek običan dečak. Skršila sam ljude desetostruko snažnije od tebe. Ustani."
On tako i učini. Bol ga nije minuo. Očigledno je nameravala da to koristi protiv njega sve dok on ne pokaže da ga oseća.
Okrenu se, pokoravajući se njenoj nemoj zapovesti, i vide Min kako visi nad podom, vezana nevidljivim vezama Vazduha. Oči su joj bile iskolačene od straha, ruke vezane iza leđa, a usta zapušena izatkanim Vazduhom.
Semirhag se zasmeja. „Kažeš, više ništa ne mogu da ti uradim, je li?"
Rand zgrabi saidin - ne svojim izborom, već po njenoj volji. Rika moći ga ophrva, donoseći sa sobom onu čudnu mučninu koju nikada nije mogao da objasni. On pade na sve četiri i stenjući povrati, dok se cela soba vrtela oko njega.
„Baš čudno“, čuo je kako Semirhag govori, kao iz neke velike daljine. On odmahnu glavom, i dalje držeći Jednu moć - rvući se s njom, kao što je oduvek i morao da čini kada je o saidinu reč, primoravajući tu silnu bujicu snage da mu se pokori. Bilo je to kao da pokušava da okuje vihor i bilo je teško i kada je on bio snažan i zdrav. Sada je skoro nemoguće.
Upotrebi ga, prošatao mu je Lijus Terin. Ubij je dok možemo!
Neću da ubijem jednu ženu, tvrdoglavo pomisli Rand, oslanjajući se na komadić pamćenja iz zabačenih krajeva svog uma. To je linija preko koje neću da predem...
Lijus Terin zaurla, pokušavajući da preotme saidin od Randa, ali bezuspešno. Zapravo, Rand je otkrio kako ne može da voljno usmerava, ništa više nego što može da ustane bez Semirhagine dozvole.