Piknik pored puta [Пикник на обочине - sr]

Arkadij Strugacki Boris Strugacki Piknik pored puta

Moraš načiniti dobro od zla, jer nemaš od čega drugog.

Preveo sa ruskog Andrij Lavrik/Andrija Lavrek

ПИКНИК НА ОБОЧИНЕ

Аркадий Стругацкий

Борис Стругацкий

R.P. Voren Iz intervjua specijalnog izveštača Harmontskog radija sa doktorom Valentinom Pilmanom, dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku.

— Doktore Pilman, za vaše prvo ozbiljno otkriće verovatno se može smatrati takozvani Pilmanov radijant?

— Pa, ne bih rekao. Pilmanov radijant nije prvo, nije ozbiljno, a nije ni pravo otkriće.

Zapravo, nije čak ni moje.

— Mora da se šalite, doktore! Pa Pilmanov radijant je pojam poznat svakom osnovcu!

— To me nimalo ne čudi. Otkrivač Pilmanovog radijanta je upravo jedan osnovac. Nažalost, ne sećam se njegovog imena. Pogledajte Stetsonov «Istorijat Posete» — tamo je sve detaljno izneto.

Radijant je prvi otkrio jedan osnovac, njegove koordinate prvi je objavio jedan student, a na kraju je nazvan po meni.

— Da, sa otkrićima se ponekad dešavaju čudne stvari... Doktore Pilman, a da li biste sad mogli da objasnite našim slušaocima...

— Slušajte, prijatelju. Pilmanov radijant je najprostija stvar. Zamislite da ste zavrteli veliki globus i počeli da pucate u njega iz pištolja. Rupe u njemu pružaće se određenom krivom. I suština onoga što vi zovete mojim prvim ozbiljnim otkrićem sastoji se u prostoj činjenici: svih šest Zona Posete našle su se na površini naše planete tako, kao da je neko šest puta opalio u Zemlju iz pištolja koji se nalazio negde na liniji Zemlja-Deneb. Deneb je alfa sazvežđa Labuda a tačka na nebeskom svodu iz koje je, da tako kažemo, pucano, zove se Pilmanov radijant.

— Hvala vam, doktore. Dragi Harmontovci, najzad nam je neko kratko i jasno rekao šta je to Pilmanov radijant! Uzgred, prekjuče je bilo ravno trinaest godina od dana Posete. Doktore Pilman, možete li reći svojim zemljacima nekoliko reči tim povodom?

— A šta biste tačno hteli da čujete? Samo imajte na umu da ja u to vreme više nisam živeo u Harmontu.

— Utoliko zanimljivije bilo bi čuti šta ste pomislili kada je vaš rodni grad postao objekat najezde vanzemaljske supercivilizacije.

— Pa prvo sam pomislio da je to novinarska patka. Teško je bilo zamisliti da se u našem malom starom Harmontu može desiti nešto takvo. Na Njufaundlendu, u pustinji Gobi — to još nekako, ali Harmont!

— Na kraju ste morali da poverujete.

— Na kraju da.

— I onda?

— Palo mi je na pamet da Harmont i ostalih pet Zona Posete — tačnije, tada su bile poznate samo četiri — da se sve one nalaze na veoma blagoj krivoj. Izračunao sam koordinate radijanta i poslao ih u «Nejčer».

— I nije vas nimalo zabrinula sudbina rodnog grada?

— Vidite, ja sam u to vreme već poverovao u Posetu, ali nikako nisam mogao da verujem paničnim novinskim izveštajima o zgradama u plamenu, o čudovištima koja izbirljivo proždiru decu i starce i o krvavim bitkama neranjivih vanzemaljaca i krajnje ranjivih tenkova naše, zato, neustrašive armije.

— Pa, bili ste u pravu. Neki novinari su zaista preterali... Ali vratimo se nauci. Otkriće Pilmanovog radijanta bilo je vaš prvi, ali svakako ne i poslednji doprinos ukupnom znanju o Poseti.

— I prvi i poslednji.

— Ali vi ste, bez sumnje, sve to vreme pažljivo pratili međunarodna istraživanja u Zonama Posete...

— Da... Povremeno prelistam «Izveštaje».

— Mislite na «Izveštaje Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije»?

— Da.

— I šta predstavlja, po vašem mišljenju, najvažnije otkriće u ovih trinaest godina?

— Sam fakt Posete.

— Izvinite?

— Sam fakt Posete je najvažnije otkriće ne samo u proteklih trinaest godina, nego i za sve vreme postojanja čovečanstva. Nije toliko važno ko su bili ti došljaci. Nije važno odakle su došli, zašto su došli, zašto su tako kratko ostali i kuda su zatim otišli. Važno je to, da sada tačno znamo da nismo sami u Svemiru. I mislim da Institut za vanzemaljske civilizacije nikad neće ni imati neko važnije otkriće od ovog.

— To je vrlo zanimljivo, doktore Pilman, ali ja sam, u stvari, mislio na otkrića tehničke prirode. Otkrića, koja bi mogla da iskoristi naša zemaljska nauka i tehnika. Naime, niz istaknutih naučnika smatra da predmeti nađeni u Zonama Posete mogu da promene čitav tok naše istorije.

— Pa, ja nisam među pristalicama tog mišljenja. A što se tiče konkretnih pronalazaka — nisam kompetentan.

— Ali vi ste već dve godine konsultant komisije OUN za probleme Posete...

— Da, ali ja nemam nikakve veze sa proučavanjem vanzemaljskih civilizacija. Ja i moje kolege u KOPROPO zastupamo međunarodnu naučnu javnost kad je reč o kontroli sprovođenja odluke OUN o internacionalizaciji Zona Posete. Grubo rečeno, mi pazimo da čudima, pronađenim u Zonama, raspolaže samo Međunarodni institut.

— A da li je još neko zainteresovan za njih?

— Da.

— Verovatno mislite na stalkere?

— Ne znam o kome govorite.

— Tako se kod nas u Harmontu zovu oni ludo hrabri momci koji se, uz ogroman rizik, ubacuju u Zonu i donose odande sve što pronađu. To je prava nova profesija.

— Razume. Ne, to je van naše kompetencije.

— Jasno; time se bavi policija. Ali bilo bi zanimljivo čuti, šta upravo spada u vašu kompetenciju, doktore Pilman.

— Materijal iz Zona Posete stalno dospeva u ruke neodgovornih lica i organizacija. Mi se bavimo posledicama toga.

— Može li malo konkretnije, doktore?

— Zašto ne bismo mogli malo da razgovaramo o umetnosti? Slušaoce bi sigurno interesovalo da čuju moje mišljenje o jedinstvenoj Gvadi Miler.

— O, svakako. Ali hteo bih da prvo završimo sa naukom. Zar vas kao naučnika ne privlači da se i sami pozabavite tim vanzemaljskim čudima?

— Kako bih vam rekao... Pa, da.

— Znači, možemo se nadati da će Harmontovci jednog dana videti svog slavnog zemljaka na ulicama rodnog grada?

— Nije isključeno.

I Redrik Šuhart, 23 godine, neoženjen, laborant Harmontskog ogranka Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije.

Stojim juče s njim u magacinu, a već se smračilo, ostalo nam je samo da skinemo specodela i možemo u «Boržč» na čašicu žestine. Ja stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i već držim spremnu cigaretu — čitava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se još bakće sa svojim blagom — jedan sef je napunio, zatvorio i zapečatio, sad puni drugi — uzima sa transportera «prazne kutije», svaku zagleda sa svih strana (a teške su, prokletinje, imaju po šest i po kila) i, stenjući, pažljivo ih ređa na policu.

Koliko se on već sa tim «kutijama» muči i sve bez ikakvog rezultata i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio nešto pametnije. Mada, s druge strane, «prazna kutija» je stvarno čudna i misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leđima, a svaki put kad ih vidim — ne mogu, stresem se. «Prazna kutija» se sastoji od dva bakarna diska veličine čajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje među diskovima četiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, ničeg više između nema. Doslovno ništa, prazno. Možeš tuda gurnuti ruku, možeš i glavu, ako si baš skroz poblesaveo — prazno i šuplje, vazduh i ništa drugo. A opet, jasno je da između njih nešto ima, nekakva sila, koliko se ja u to razumem, jer još niko nije uspeo ni da približi te diskove, ni da ih odvoji jednog od drugog.