Ne, zaista je teško tu stvar opisati, isuviše je prosta naizgled, posebno kad je dobro pogledaš i najzad poveruješ u to što vidiš. To je kao kad bi opisivao šolju nekome ko nikad nešto takvo nije video ili, ne daj bože, čašicu — možeš samo da mašeš rukama i bespomoćno psuješ. Dobro, smatraćemo da ste sve shvatili, a ako ko nije shvatio, neka uzme institutske «Izveštaje» — svaki broj ima priloge o tim «kutijama» sa fotografijama...
Inače, Kiril se gnjavi sa tim «praznim kutijama» već skoro godinu dana. Ja radim sa njim od početka ali još uvek ne razumem šta on od njih očekuje a, iskreno rečeno, nije mi ni stalo da shvatim. Neka prvo on sam shvati, nek’ se snađe u tome pa ću ga, možda, saslušati. Zasad vidim samo jedno: njemu je po svaku cenu potrebno da neku od tih kutija «otvori», kiselinama progori, pod presom spljeska, rastopi je u peći. I tada će mu sve biti jasno, i čitava svetska nauka biće uzdrmana i svi će mu odati zasluženo priznanje. Ali zasad je, rekao bih, do toga još vrlo daleko. Zasad još ništa nije postigao, samo se namučio, posiveo nekako, postao ćutljiv a oči su mu kao u bolesnog psa, čak već i süze. Da je na njegovom mestu neko drugi, napio bih ga kao svinju i odveo ga kod neke dobre ženske, da ga malo razmrda, a ujutru bih ga opet napio pa kod druge ženske i tako nedelju dana dok se ne povrati. Samo što — nije za Kirila takav lek. Ne vredi mu ni predlagati, nije on od te sorte.
Stojimo, dakle, nas dvojica u magacinu, ja ga gledam kako se sav usukao, kako su mu oči upale, i postade mi ga odjednom žao. I onda sam se odlučio. Čak, ne da sam se odlučio, već kao da me je neko povukao za jezik.
— Slušaj — kažem. — Kirile...
A on stoji i drži poslednju «kutiju» sa takvim izrazom na licu kao da bi se najradije ceo zavukao u nju.
— Slušaj — kažem — Kirile! A šta kad bi imao jednu punu «praznu kutiju»?
— Punu «praznu kutiju»? — ponavlja on i gleda me kao da sam pao s Marsa.
— Pa da — kažem. — Tu tvoju hidromagnetnu zamku, ili kako je već zovete... Objekat 77-b.
Samo sa nečim između, nečim plavičastim.
E, sad je počeo da shvata. Pogledao me je, zaškriljio i tamo, iza kerećih suza, pojavio se tračak inteligencije, kako on sam voli da se izražava.
— Čekaj — kaže. — Puna? Isti ovakav predmet, samo pun?
— Pa da.
— Gde je?
Izlečio se moj Kiril. Stoji kô lovački ker, kô zapeta pušta.
— Idemo da zapalimo — kažem.
On je brzo gurnuo «praznu kutiju» u sef, zalupio vratašca, zaključao na tri i po obrtaja i nas dvojica pođosmo natrag u laboratoriju. Za praznu «praznu kutiju» Ernest obično plaća četiri stotke u kešu, a za punu bih iz tog pasjeg sina svu njegovu otrovnu krv isisao, ali — verovali ili ne — nisam na to čak ni pomislio, jer mi je Kiril prosto oživeo, ponovo je postao napet kao struna, na stepeništu je preskakao po četiri stepenika i sve me je požurivao — nisam mogao na miru da popušim cigaretu od njega. Ukratko, sve sam mu ispričao: i kakva je ona, i gde je, i kako je najlakše doći do nje. On je odmah uzeo mapu, pronašao tu garažu, upro prstom u nju, pogledao me i, jasna stvar, odmah shvatio sve o meni — a i kako da ne shvati!...
— Eh, ti — kaže on i cereka se ushićeno. — Pa dobro, otići ćemo tamo. Najbolje odmah sutra ujutru. Uzeću propusnice i vozilo u devet, a u deset se prekrstimo i ulazimo u Zonu. U redu?
— U redu je — kažem. — Ko će biti treći?
— A šta će nam treći?
— E, nećemo tako — kažem. — Nije ti to piknik sa devojkama. A šta ako ti se nešto desi? Zona je to; ima sve da bude po propisima.
On me pogleda sa ironičnim osmehom, pa kaže:
— Kako god hoćeš. Ti bolje znaš.
Nego šta da bolje znam! Naravno, on je to zbog mene i predložio da odemo sami, bez svedoka, i da niko ne sazna da je to po mojim uputstvima. Ali ne vredi; istraživači Instituta nikad u Zonu ne idu u paru. Tu su propisi strogi: idu trojica, dvojica rade a treći ih nadzire — da može sve da ispriča kad ga posle pitaju.
— Lično ja bih uzeo Ostina — kaže Kiril. — Ali ti, verovatno, nećeš sa njim. Ili hoćeš?
— Ne — odgovaram. — Samo ne Ostina. Sa Ostinom ćeš ići drugi put.
Ostin je dobar momak, hrabrost i plašljivost su kod njega u dobroj srazmeri, ali on je, po meni, već obeležen. Kirilu to ne bih mogao objasniti, ali vidim: uobrazio čovek da Zonu poznaje kao svoj džep — znači, brzo će i da zaglavi u njoj. I neka ga. Samo — ja ne bih da budem sa njim kad se to desi.
— Pa dobro — kaže Kiril. — A Tender?
Tender je njegov drugi laborant. Dobar čovek, hladnokrvan.
— On je već u godinama — kažem. — Ima i decu...
— Nema veze. Već je odlazio u Zonu.
— Dobro — kažem. — Neka bude Tender.
On ostade da sedi za mapom, a ja sam odjurio u «Boržč» da nešto prezalogajim i isperem suvo grlo.
Dobro. Dolazim ja ujutru, kao i uvek, u devet, a na ulazu dežura onaj dugajlija narednik, što sam ga prošle godine udesio kad se napio i dosađivao Guti.
— Zdravo, Riđi — kaže on. — Traže te po celom Institutu.
Tu ga ja učtivo prekinem.
— Ja za tebe nisam Riđi — kažem. — I nemoj da mi se uvlačiš, ti švedska bitango!
— Bože, Riđi! — on će zapanjeno. — Pa svi te tako zovu.
Ja sam pred ulazak u Zonu uvek trezan i dobro nabrušen, te ga ja tu dohvatim za revere i detaljno mu objasnim ko je on i kako je došao na svet. On otpljune, vrati mi propusnicu i sad već strogo zvanično kaže:
— Redrik Šuhart, naređeno je da se odmah javite kapetanu Hercogu iz Odelenja za bezbednost.
— E, tako — kažem ja. — To je već druga stvar. Trudi se, naredniče, pa ćeš jednog dana biti i poručnik.
A u sebi mislim — kakva je to sad novost? Šta ja to trebam kapetanu Hercogu u radno vreme?
Dobro, idem da se javim. Njegova kancelarija je na trećem spratu; dobra kancelarija, ima i rešetke na prozorima, kô u policiji. Sâm Vili sedi za stolom, cucla svoju lulu i lupa po pisaćoj mašini, a u uglu po gvozdenom ormanu kopa neki novi narednik, još ga nisam upoznao. Kod nas u Institutu tih narednika ima više nego u diviziji, i svi su tako negovani, beli pa rumeni — takvi ne moraju da idu u Zonu, a i za svetske probleme ih baš mnogo zabole.
— ‘Bar dan — kažem ja. — Zvali ste me.
Vili gleda kroz mene, gura mašinu napred, vadi debelu fasciklu i lista je.
— Redrik Šuhart? — pita.
— Taj — odgovaram, a jedva se suzdržavam da ne prasnem u neki histeričan smeh.
— Koliko dugo radite u Institutu?
— Dve godine, ovo je treća.
— Porodično stanje?
— Ja sâm — kažem. — Siroče.
On se onda okreće svom naredniku i strogo kaže:
— Naredniče Lumer, idite u arhivu i donesite mi spis broj sto pedeset.
Narednik salutira i žurno izlazi a Vili zaklapa fasciklu i mračno pita:
— Ti opet za staro?
— Šta staro?
— Znaš ti šta. Opet je stigla prijava.
Znači, tako; mislim.
— I od koga je ta prijava?
On se mršti još jače i nervozno lupka lulom po pepeljari.
— To se tebe ne tiče — kaže. — Upozoravam te zbog našeg starog prijateljstva: ostavi se toga, prekini sa tim poslom zauvek. Ako te uhvate drugi put — nećeš se izvući sa šest meseci. A iz Instituta ćeš biti izbačen momentalno i za sva vremena. Razumeš?
— Razumem ja, razumem — kažem. — Samo ne razumem, koja me je to svinja ocinkarila...
Ali on opet gleda u mene praznim pogledom, šišti kroz praznu lulu i lista nepotrebnu fasciklu. Što znači — vratio se narednik Lumer sa spisom broj sto pedeset.
— Hvala, Šuharte — kaže kapetan Vili Hercog po nadimku Debeljko. — To je sve što sam hteo da razjasnimo. Slobodni ste.